Samo nekoliko dana posle revolucionarnog petog oktobra, valjda u utorak desetog, novinari "Vašington posta" i "Glasa Amerike" hoće sa mnom da razgovaraju o medijima. Tek pred kraj razgovora postavljaju mi, kako sami naglašavaju, ključno pitanje: "Kada će novinari početi objektivno i kritički da govore o novoj vlasti?"
       Ne znam šta da odgovorim. Dovijam se nekako. Te vlast još nije ni konstituisana, te normalno je da ljudi podržavaju ono što su dugo očekivali, a muči me i drugo pitanje: kada će neki mediji, u kojima to do pre neki dan nije bilo moguće, progovoriti kritički o onoj staroj vlasti?
       Čekao sam taj dan da na ekranu RTS-a, i ponovo na Studiju B, vidim emisije VIN-a, ANEM-a, Mreže... Gledam narednih dana i ne smeta mi što sada ovih emisija ima previše; po dva ili tri puta gledamo istu emisiju na različitim kanalima. Valjda tako mora da bude, srediće se to. Međutim, znam šta su te tri nezavisne produkcije i do sada radile. NJihov kritički odnos prema donedavnom režimu je poznat. Čekam da se RTS i Studio B obnove ili samoobnove, mada znam da za to ima malo mogućnosti, pa da bez pomoći drugih, sopstvenim snagama progovore kritički i prema starima i prema novima.
       I polako počinje razbijanje tabua donedavne nedodirljivosti vlasti. Voditelji iz kriznih štabova, koji se nekada sa ključnim ljudima iz politike nisu sretali ni na ulici, smelo sedaju naspram onih koji su doskora odlučivali o životu i smrti. U Studiju B gost Vojislav Šešelj, njegov domaćin Marko Janković. Ide razgovor, bez ograničenja, o svemu. Ne zna se ko može emisiju da završi ili produži, Šešelj ili Janković. Slušam, čekam, stiskam pesnice, voleo bih da Marko poentira, ali nada slaba. Hoće Marko da pritisne vojvodu da ga dotera do Kosova. "Vi ste bili u vladi, zašto se niste energičnije obračunali sa šiptarskim teroristima?" Ne mogu da verujem svojim ušima. Sve sam očekivao samo ne to. Nadao sam se da bi pitanje moglo da glasi: "Zašto vlada nije učinila sve da ranije započne pregovore sa predstavnicima Albanaca, zašto je ignorisala njihove lidere, zašto nije predupredila ratni sukob i krvoproliće?" Ništa od toga. Šešelju milo što mu se takva pitanja postavljaju, a Marko pojačava: "Gde su bili vaši četnici, što niste sa njima otišli na Kosovo da se borite protiv šiptarskih terorista?" Nadao sam se da će prvi slobodni novinar, koji bude mogao slobodno da razgovara sa Šešeljem, pitati: "Otkud vama naoružane paravojne jedinice i šta ste radili sa njima kod Vukovara?"
       Znao sam da je među protivnicima Miloševićevog režima uvek bilo mnogo onih koji su ga kritikovali ne zato što je podsticao nacionalizam, mržnju i sukobe, nego zato što te sukobe nije dovršio pobednički, bez ostatka, bez svedoka, u "nacionalnom interesu". Eto, međutim, tog rezona i u novooslobođenom mediju. Kada je nešto kasnije na Šešeljevo pitanje: "Kažite mi samo jedan primer da je Aleksandar Vučić učinio nešto protiv medija?", Marko Janković ostao bez odgovora, bilo mi je malo lakše. Ipak se radi o novinarskim formatima! Moraćemo da sačekamo da se na neke programe vrate Lila Radonjić, Zoran Ostojić, Bojana Lekić ili da bar dođu novi, kojima su pomenuti bili uzor.
      
       RADE VALJANOVSKI