Jedan od važnih i izvanrednih zakona španske političke tranzicije jeste i Zakon o verskim slobodama, donet pre dvadeset godina

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Tim zakonom ne samo da se država i Katolička crkva, do tada zvanična vera, odvajaju već se svim religijama i svakom verniku u Španiji garantuju i izjadnačavaju prava bez obzira na to da li se ta prava i slobode iskazuju i uživaju u crkvi, sinagogi, džamiji ili bilo kom drugom hramu. Dve decenije, vreme dovoljno za punu zrelost zakona, za usklađivanje njegovih normi sa životom, i obrnuto, pa i za zbir onoga što je španskom demokratskom društvu taj zakon uzeo i dao. No, iako mu se ne može poreći avangardna izuzetnost i isti takav doprinos ublažavanju razlika u ovom, i inače, preosetljivom delu socijalnog tkiva, opterećenom koliko istorijom, toliko i zahtevima sadašnjeg i budućeg vremena, sudeći po nekim nedavnim izjavama visokih predstavnika religioznih zajednica, treba učiniti još mnogo kako bi stvarni duh ovoga zakona postao svakodnevna praksa. Da to nije tako, govore otvorene primedbe, posebno iz redova protestanata i muslimana, a tiču se državnih dotacija, verskog obrazovanja, pristupa vernicima u bolnicama, kasarnama i zatvorima. U svemu ovome, protestanti i muslimani smatraju da nisu jednaki sa katolicima iako su isti pred zakonom.
       "Čini mi se da u Španiji postoji dvostruka normativa u religioznim slobodama koja sprečava jednakost. Ne samo da treba težiti ka potpunoj akonfesionalnosti države već je potrebno izbeći prikrivenu konfesionalnost i postići zajednički autentični status svih religija", kaže Marijano Blaskes, izvršni sekretar Federacije evangelističkih religioznih zajednica koja zastupa oko tri stotine pedeset hiljada protestanata u Španiji, nezadovoljnih posebno normama sadašnje vlade koje "vraćaju u prošlost".
       Federacija islamskih religioznih zajednica (oko četiri stotine hiljada vernika) takođe ima primedbi na svoj nejednak položaj u odnosu na Katoličku crkvu: "Ostvarivanje dogovorenog zahteva finansiranje od strane države, proporcionalno onome koje se pruža Katoličkoj crkvi. Međutim, ostale religiozne zajednice ne dobijaju ništa", tvrdi portparol ove federacije.
       Primedbe imaju osnova ako se zna da je vlada od ove godine odobrila godišnju dotaciju Katoličkoj crkvi od oko 247 miliona DEM. Osim ovoga, na platnom spisku države je i trinaest hiljada profesora katoličke veronauke. Zatim, još četrdeset tri miliona maraka svake godine za službu katoličkih kapelana u državnim bolnicama, kasarnama, zatvorima i za konzervaciju crkvene imovine. I na kraju, ali ne i poslednje, oko dve milijarde maraka na ime državnih subvencija školskim ustanovama Katoličke crkve. Za ekonomsku sigurnost, za razvoj svojih programa, očuvanje imovine i za sve drugo što joj zatreba, Katolička crkva, jasno je, nema nikakvih problema.
       Religiozne zajednice spadaju u kategoriju specijalnih asocijacija i kao takve su obavezne na registraciju u Ministarstvu pravde.
       Da bi im prijava bila odobrena a time i delatnost dozvoljena, dužne su da dostave sve o svom nazivu, sedištu, religiji, broju članova vernika, vremenu i načinu službe, zvaničnim predstavnicima, načinu organizacije i dr. Privilegiju da sve ovo ne dostavi i da čak i ne bude upisana u registar vera Ministarstva pravde, ima samo Katolička crkva. To je još jedan od razloga za pritužbe drugih konfesija.
       Tako počinje treća decenija života Zakona o verskim slobodama. Hoće li i dalje biti primedbi na njegovu nedoslednu primenu ili će one ubrzo prestati, zavisiće od stava države, kao što je to uvek slučaj kada je o zakonima reč. "Dok država nije neutralna, slobode su pod pretnjom", kaže Dionisio LJamasares, generalni direktor za verska pitanja u vladi socijalista 1991-1993. i dodaje da je dobro to "što je društvo više sekularizovano od same države i prava". Još jedna od onih kockica u mozaiku koji govori o tome da život ide brže nego državni zakoni.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ