Nisam mogao da prežalim što nisam bio u Beogradu, makar tih nekoliko dana tokom "bager revolucije". A opet, kada vidim da nova vlast daje "ministarstvo kulture" kao utešnu nagradu jednoj gubitničkoj i štetočinskoj partiji, prosto zazebe oko srca

      Poslednju deceniju u jugoslovenskoj kinematografiji obeležili su njegovi filmovi. Bio je to razlog da mu je producentska kuća "Miramaks films" ponudila dvogodišnji ugovor. Tako se reditelj Srđan Dragojević (37) našao na privremenom radu u Americi. Na početku ovog razgovora za NIN objašnjava zbog čega je otišao:
       Ovde sam, u Los Anđelesu, evo već godinu dana, razvijam nekoliko projekata uporedo (što je jedini način da se bude u igri, ali je pogubno po mentalno zdravlje). Neki su blizu tački na kojoj producenti daju "zeleno svetlo" za snimanje, a neki su savim daleko od toga. Čini mi se da nikada u životu nisam toliko radio, pisao, sastajao se sa producentima i glumcima, ali rezultati su još kilavi. Zato me uhvati muka kada me neko iz domovine nazove i pita: Šta je, još ne snimaš? Evo, samo što nisam, kažem. To da neće biti lako znao sam kada sam pre godinu i po krenuo put Amerike, prihvatajući ponudu "Miramaks films" da se vežem za tu kuću tokom dvogodišnjeg perioda. Ali sve je bilo lakše od neumitne realnosti u kojoj sam se tada našao, a ta realnost je bila - Ovaj dečko je dovoljno zajebavao, za njega više nema filma! Osim toga, malo promene u životu nije naodmet. Sa "Kobra filmom" radio sam četiri godine, malo smo se i zasitili jedni drugih, meni se nije otvarala sopstvena producentska kuća, a i ko bi mi dao novac kad je dobar deo sponzora ovako ili onako bio u sprezi sa vlastima. A vi znate, kada sponzor pročita u novinama kako Marko Milošević i keva mu izjavljuju "Srđan Dragojević je izdajnik ovog naroda", nije mu svejedno, patriotizam je u pitanju.
       Plus, posle tri komercijalno najuspešnija filma u ovoj deceniji, našao sam se u situaciji da sam finansijski potpuno na nuli, a bez švercerskih sposobnosti i iskustva. Posle dve godine rada na "Ranama" zarada - NULA. Okruglo. Pa sam počeo da se pitam sa kime sam, gde sam i kako sam ja to pravio filmove poslednjih deset godina. Kako to da se na televizijama novih bogataša kojima lukac viri iz dupeta ilegalno vrte moji filmovi a ja - švorc. Kako to da mnogi oko mene i što su živeli od mene, žive sve bolje, zidaju kuće, kupuju kola, sve tapšući me po ramenu: Ti si pravi umetnik!
       I tako, odlučih da odem. Pečalba, avantura i - Sloba. Tri razloga.
      
       Šta može reditelj vašeg senzibiliteta da radi u filmskoj industriji kakva je holivudska?
       - Za godinu i po, koliko sam sa "Miramaksom" ponudio sam im mnoge stvari, pretežno sopstvene priče, mnogo više nego što je ugovor zahtevao. Oni su meni, za uzvrat, ponudili onoliko scenarija koliko je to međusobni ugovor precizirao. Znao sam da neće biti sve to lako, mene zanimaju teme koje su ipak "kontroverzne" za veliki studio kakav je "Miramaks" sada. No, bilo je tu i par scenarija koje sam izdvojio iz "mora gluposti" što sam dobijao od svog agenta ili od nezavisnih producenata koji pokušavaju da uđu u igru sa studijima preko reditelja i glumaca koji su sa studijima ugovorom vezani. Kakav je to posao, pročitati više od sto scenarija, možete zamisliti. Ostavlja posledice, u svakom slučaju. Jer, kakvim se sve glupostima ljudi bave, ne možete ni zamisliti. Naravno, ima tu kulturološke "nekompatibilnosti", neke teme koje su ljudima ovde bliske za mene su "trice i kučine". I obrnuto... Pre nekoliko meseci našli smo se oko jednog scenarija, njihovog, koji ja sada popravljam, mučim se, pokušavam da ga prilagodim sebi i svojim interesovanjima...
      
       Ali, pregovarate i sa drugim producentskim kućama?
       - Upravo sam završio scenario koji se zove "After", nastao po istoimenoj knjizi koja je pre nekoliko godina bila bestseler u Nemačkoj i Francuskoj. Veoma neobična priča, smeštena u Nemačku 1945. godine, mešavina "Trećeg čoveka", "Three Kings" i "Kvake 22". Lep je osećaj što sam, dok čekam da režiram svoj film, u mogućnosti da pišem i da, prvi put u životu, ne radim to za džabe nego da "genge" stignu unapred. Ima to i svojih loših strana jer scenario ne pripada tebi, ali, opet, imaš osećaj da neko ceni tvoju veštinu i spreman je da plati za tvoje vreme. To je kod nas nepoznat fenomen. Svi bi, ako može, džabe, jer koja je to mudrost napisati scenario, rezonuju. Ja sam se, uostalom, uvek podjednako osećao piscem koliko i rediteljem, samo što se kod nas scenaristički posao ceni mnogo manje nego rediteljski, dok je ovde (mislim da će moj bivši profesor i kolega Gordan Mihić biti srećan kada ovo pročita) upravo suprotno. Opet, čovek je proklet, kad imaš obavezu da predaš scenario do nekog roka, uhvati te mrzovolja, osećaš se kao "najamnik", priželjkuješ da pišeš samo za sebe. Tako je to.
       Što se tiče spremnih projekata koji ovde čekaju, jedan po imenu "Henrdž And Sekond Gunmen", u kome jednu od glavnih uloga treba da igra Harvi Kajtel, bio je blizu da postane realnost, ali je zastao u zatvaranju finansija. Sada je ponovo "mrdnuo". To je priča o dečaku koji misli da je novi komšija pravi ubica Kenedija, te počne da mu uništava život. "Miramaks" je taj projekat odbio sa procenom da je rizik dupli - dete u filmu nije faktor uspeha i, plus, u pitanju je period, sredina šezdesetih. Ni jedan od ova dva faktora nije garant uspeha, naprotiv, kažu ovdašnji stručnjaci. A oni su dobro plaćeni da predviđaju uspeh, nego šta. Procenjuju - da bi se smanjio rizik, mora da igra velika zvezda. To je mali film za ovdašnja merila, oko pet miliona, i tužno je kada shvatite da takva glumačka veličina kao što je Harvi ne garantuje finansijerima taj budžet. Sada se za ulogu dečaka zainteresovao dvanaestogodišnji klinac iz jedne TV serije, čije ime, zamislite, pokriva tu sumu potrebnu za "osiguravajuću polisu od neuspeha". Jer, televizija je "bog" ovde a dečko je zvezda među najmlađom publikom. Sve to zvuči pomalo bizarno, ali ko nije spreman da se suoči s takvim apsurdima džabe mu je da sedi ovde. Ja još nisam siguran da li sam za to spreman ali, eto, sedim. Koliko ću još, nemam pojma. Možebiti, ne još dugo.
      
       Kako ste doživeli ovo što se događalo u Jugoslaviji od 24. septembra do danas?
       - Doživeo sam sve to sa oduševljenjem i blagom nevericom. Verovatno je to ona ista smesa emocija koje su ovi događaji izazvali u dušama stanovnika Srbije u zemlji i van nje.
      
       Da li ste zamišljali kako će jednog dana izgledati promena vlasti i koliko je ovo što se događalo nalik tome, ili nije?
       - Lično, uopšte nisam imao sumnju da je kritična masa potrebna za promene stvorena i da će zlikovci izgubiti ove izbore. Užasavao sam se jedino mogućnosti da sve to bude mnogo krvavije i drastičnije. Bogu hvala što je tako prošlo, neko čudo nas je spasilo da se sve ne pretvori u puškaranje, paljevinu i linč sa mnogobrojnim izgubljenim životima. Kao da nas je proviđenje spasilo ovog puta. Mada, čini mi se da, ako neka sila vlada našim sudbinama, ista nam štošta duguje za ovih deset godina tokom kojih nam se dogodilo sve najgore što je jednom narodu moglo da se dogodi.
      
       Da li vam je žao što niste bili u Beogradu?
       - Jasno, nisam mogao da prežalim što nisam tamo, makar tih nekoliko dana tokom "bager revolucije".
       Opet, šta ću ja tamo, osim da uživam u ekstazi koju pruža taj nagoveštaj slobode? Bager da vozim, ne umem, a političar nisam niti imam želju da naučim da budem. Svojim sam filmovima i izjavama dao svoj malecni doprinos u suprotstavljanju tiraniji i banditizmu koji nam je ukrao najbolje godine života. Čini mi se da znam da pravim filmove (mada, posle svake dvogodišnje pauze u snimanju imam osećaj kao da treba ponovo da prohodam) i ukoliko se sada ponovo pojave mogućnosti da snimam u svojoj zemlji i na svom jeziku, biću presrećan da se vratim i nastavim svoj život tamo. Tamo je, naravno, iz ove perspektive, širok pojam, i često podrazumeva Evropu, a ne, konkretno, rodni grad.
      
       Sada je odjednom dobro i lepo biti Srbin, Jugosloven, svejedno je. Da li ste to osetili u Americi ovih dana?
       - Donekle. Nemojmo preterivati i gajiti iluzije o tome da ne bismo bili isti kao Darko Ribnikar, koji je iz NJujorka izveštavao o virtuelnoj Americi smeštenoj u malom mozgu Mire Marković. Ta naša famozna popularnost je "priča dana", i boli ljude ovde uvo da li smo mi sada slobodniji, bolji, srećniji. Moja prijateljica, američka glumica, donela nam je dan nakon trijumfa majice sa naslovnom stranom "Los Anđeles tajmsa" naštampanom na njima kao poklon. Da se razumemo, ona je dala da se to štampa, u četiri primerka, nije reč o masovnoj proizvodnji. I, sada se u toj majici šetam, onda ću igrati fudbal, zatim će mi služiti za spavanje pa će ista na kraju završiti kao kuhinjska krpa. Isto to se događa u medijima ovde, samo, naravno, neuporedivo brže. Što se brže oslobodimo te deset godina brižljivo gajene megalomanije, biće nam lakše. Mi smo mala zemlja, bez "Teslinog tajnog oružja" i treba da time budemo čak i zadovoljni. Čovek se, kao pojedinac, oseća i bolje kao pripadnik male zemlje nego imperije.
      
       Kakav biste sledeći film želeli da snimite u Jugoslaviji?
       - Naravno, "Sveti Georgije ubiva aždahu", to je jedna od mojih višegodišnjih opsesija. Nekoliko godina smo se borili da "spakujemo" taj film, i nismo naišli na podršku vlasti, koja za ovakav veliki projekat mora da bude glavna. Jasno, moguće je u takav projekat uvući i strane partnere, ali samo delimično - iza ovako skupog filma, na srpskom jeziku (bilo bi smešno praviti ga na engleskom) mora da stane Ministarstvo kulture i državna televizija, mesta gde poslednjih nekoliko godina moje ime nije bilo popularno. A moguće je da ni od sada neće s obzirom na to da nisam baš naložen da režiram "Nož uzvraća udarac" ili "Sudiju".
       Pored "Georgija", tu je i "novo čitanje", adaptacija romana Iljfa i Petrofa "Dvanaest stolica", sa srpskim Ostapom Benderom. Priča bi se dešavala na ratištima Hrvatske i Bosne. Tu je i priča kojom se zanosim godinama, "Hunters" (Lovci), o grupi bogatih ljudi iz Amerike i Zapadne Evrope koji, u turističkom aranžmanu, sedam dana provede na ratištu u Bosni gde im je omogućeno da, uz razuman rizik, ubiju ljudsko biće, kao vrhunski trofej u njihovim lovačkim kolekcijama. Ovo je, ako niste znali, bazirano na istinitom događaju.
       Ta je priča, koji sam spomenuo u jednom uzgrednom razgovoru sa producentima "Miramaks", naišla na njihovo oduševljenje, počeli su da me ubeđuju da je to pravi film za mene, nešto što bi trebalo da uradim za njih tokom dvogodišnjeg ugovora sa njima. Objašnjavao sam im da je to suviše "tvrda" i mračna priča za američke standarde, džabe, ljudi su insistirali... Imao sam veliki otpor da se ponovo bacim na jednu takvu temu verujući da sam o tome u "Lepim selima" rekao sve što sam želeo; kada sam, međutim, seo da pišem, shvatio sam da ima još mnogo stvari koje sam doživeo tokom priprema i snimanja tamo. I one su počele da se slivaju na papir. Kada sam napisao treatment, ljudi iz "Miramaksa" su se bukvalno šokirali - bila je to priča za njih potpuno neprihvatljiva, kao što sam i predvideo... Međutim, na papiru je ostala priča vredna da jednog dana bude pretočena u film.
      
       Kao da niste završili sa užasom o kojem su govorili vaši filmovi "Lepa sela lepo gore" i "Rane"?
       - Izgleda da mi zaista nije lako da pobegnem od ratnih tema, smrti, razaranja... Možda je to deo stečene patologije, produkt deset godina života pod Slobodanom Miloševićem. Možda mi je zato i teško da ovde sebe zamislim kako režiram većinu od scenarija koje mi šalju a da se ne upitam - kakve vi, k...., probleme imate u svojim životima, ljudi moji. I otkud su oni vredni da se o njima prave filmovi... Oni, međutim, misle da su vredni. Blago njima.
       To je slično onome što se dešava jednom od junaka scenarija koji sam spomenuo - "After" ("Posle"). Posle četiri godine provedene u koncentracionom logoru, jedan od njih se oseća živim jedino kad trpi intenzivan fizički bol. NJegov prag osetljivosti na fizičke nadražaje je toliko smanjen da samo trpljenje bola može da mi signalizuje da je ljudsko biće. Verujem da je tako i sa svima nama, do izvesne mere. Dva moja prijatelja iz NJujorka se pobiše tokom proslave pada Miloševišćevog režima, koju su naši ljudi tamo organizovali. Umesto da se raduju, oni se potukli. Zaboravili smo da se radujemo, i to je proces učenja kroz koji treba da prođemo, da naučimo neke male, sitne stvari, neke emocije i njihova ispoljavanja koja nam deset godina nisu bila potrebna, jer smo svi, u nekim aspektima emocionalnog i psihološkog života, atrofirali i dehumanizovali se.
       Ima za ovu moju opsesiju ekstremnim i racionalno objašnjenje - rat stvara ekstremne situacije koje su umetniku zanimljivije od mirnodopskih a čini mi se da je i istorijska distanca napokon formirana i da ovi "novi balkanski ratovi" kriju još mnogo tema vrednih da se ispričaju... Naravno, to nije i svetski ugao gledanja na te događaje, ali to nije motiv kojim umetnik treba da se rukovodi... Pogotovu neko kao ja, dobro odmoren ovde pod suncem i palmama Kalifornije, željan "normalnih" ludih, mračnih i destruktivnih ali živih ljudi i "normalnih", istih takvih filmova...
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Gadarije sveopšteg konvertitstva Isto tako, drago mi je, opet, što nisam tamo sada, što ne svedočim neposredno ovim gadarijama sveopšteg konvertitstva, da ne gledam tog Minimaksa koji prima u svoje emisije "nove" a prosipa svoje stare i bajate, tupave, banalne viceve na račun Slobe i Mire kojima se do pre neki mesec javno divio i podržavao ih. Verujem ja da će za koji mesec opet da gostuju kod njega i Ivana Žigon i Kleopatra i duh pokojnog Arkana, pa što da budem tu dok me Kleopatra ponovo proklinje i baca zle čini kroz etar... Očigledno, mnogo je lakše pobediti Miloševića nego primitivizam, a dotični je lakrdijaš na direktivi od vlasti da primitivizam razvija još i dobro profitirao. Ali on je samo metafora svega toga, svih takvih smrdibuba, a spisak je dug... Isto, ne bi mi bilo lako da gledam kako Ribnikar dobija prednost nad Tijanićem, najboljim našim novinarom koga imamo, kako Pink i Palma i dalje rade umesto da se te bitange pohapse kako zbog saradnje sa režimom tako i zbog planskog zagađivanja bića ovog naroda, što da gledam kako ispred mermernih ulaza nebrojenih vila Karića stoje uredno poređane blatnjave cipele...        Isto tako, ne bi mi bilo lako da gledam kako niko od nove vlasti ne razmatra ozbiljno dovođenje pravog čoveka za ministra kulture, kao da je to nešto nebitno, efemerno. A neće tako biti, čini mi se da je upravo obrnuto, da je ono što nam je nužno pokretanje sveopšte "kulturne dekontaminacije" na svim nivoima, od elitne kulture pa sve do dna, do "Minimaksovizije". Znači, kada vidim da nova vlast daje "ministarstvo kulture" kao utešnu nagradu jednoj gubitničkoj i štetočinskoj partiji, prosto zazebe oko srca. No, dodaću, kada smo tražili podršku za "Rane" od gospode Đinđića i Draškovića, obećavali su pa na kraju - šipak. Toliko o njihovom interesovanju za kulturu. Svi bi da drže finansije, kultura im je, valjda, mnogo neopipljiva...

      
      

Nema minulog rada Ovu "američku avanturu" doživljavam sa pomešanim emocijama; s jedne strane, uvek sam imao želju da napravim američki film a, s druge, uvek je tu bila svest da to neće ići baš lako. Holivud nije isti kao sedamdesetih godina kada je uspešan "talas" evropskih reditelja stigao ovde. Američka "mejnstrim" kinematografija je danas mnogo manje voljna da rizikuje i eksperimentiše, postavši samodovoljna i egocentrična, održana najvećim finansijskim uspesima u svojoj istoriji. Naravno, nezavisni američki film je druga priča, ali ugovor sa filmskim studiom mene automatski kanališe ka skupljim, a samim tim i manje provokativnim projektima, koji, opet, kada su uspešni, garantuju sledeći film. Ovde postojiš samo dok postoji priča o tvom prethodnom filmu. Hiljade novih lica stiže svakodnevno sa svih strana Zemljine kugle i svako se bori za svojih nekoliko nedelja (ili nekoliko godina dok si na ugovoru) koliko za njega ima interesovanja. Minuli rad niko ne zarezuje... Posle mene, doći će na moje mesto mladi turski ili švedski reditelj sa šansom koju daje studio, imaće slične probleme adaptacije, postaće deo sistema ili će se vratiti tamo odakle je došao.