|
Smene upravnika u nacionalnom pozorištu po pravilu su bile rezultat političkih previranja na srpskoj sceni
Ovde nije reč o izboru upravnika, nego čuvara balkona - rekla je u zimu 1993. godine Svetlana Bojković, prvak Narodnog pozorišta, aludirajući na značaj koji je za tadašnje srpske vlasti imala terasa nad Trgom Republike koja je odigrala tako veliku ulogu u događajima od 9. marta 1991. i narednih nekoliko dana. Svetlana Bojković, Miki Manojlović, Predrag Ejdus, Milan Štrljić napustili su tada Dramu nacionalnog teatra zajedno sa upravnicom Vidom Ognjenović koju je, odlukom nadležnih (političkih) organa, zamenio glumac Narodnog pozorišta Aleksandar Berček, eksponirani pripadnik tada vladajućeg SPS-a.
Od tog vremena, nijedna smena na čelu Narodnog pozorišta nije protekla bez manjeg ili većeg političkog potresa. Kako se to završava, vidi se u današnjim danima. Narodnim pozorištem upravlja krizni štab, koji se, doduše, tako ne zove, uz bojazan, da će provizorijum trajati dok se ne obrazuje stabilna republička vlada. Arbitrarna politička volja u najogoljenijem smislu dovela je na čelo Željka Simića, upravnika koji je protekle nedelje okončao svoj mandat ostavkom. Preuzimajući stolicu upravnika, a u svojstvu ministra kulture, Simić je smenu objasnio time što je Nebojša Bradić, dotadašnji upravnik, "u vreme agresije, mimo državnih organa, pravio neke pozorišne i kulturne aranžmane sa inostranstvom".
"Sukob sa koncepcijom zatvorenog društva", tako je i sam Nebojša Bradić za NIN obrazložio svoj kraj u Narodnom pozorištu. Zanimljivo je da je i dolazak Bradića iz Ateljea 212 u Narodno pozorište propraćen spekulacijama o njegovim bliskim vezama sa vladajućim političkim establišmentom, a završilo se tako da je maltene postao ljubimac opozicije. Danas je Nebojša Bradić član G17 plus.
Romantična tradicija
Nema ničega nenormalnog što država ima potpune ingerencije nad imenovanjem šefa nacionalnog teatra, tim pre što je finansiranje velikim delom takođe na teretu države. LJudi od pozorišta su jednoglasni da je tako nešto sasvim uobičajena stvar: "I u Franuskoj vlada imenuje administratora u Comedie francaise. Problem je u načinu razmišljanja koji uspostavlja političku podobnost kao osnovni kriterijum imenovanja. Voluntarizam u imenovanju podrazumeva da upravnik praktično bilo kada može biti smenjen, a to je neprihvatljivo, čoveku treba dati jedan određen period da sprovede svoju koncepciju, samo tako se može znati da li je uspešan ili ne", kaže pozorišni kritičar Ivan Medenica.
Šta znači voluntarizam, dobro se videlo i pre kratkog vremena kada je ministar kulture (Željko Simić, jakako) smenio direktora Sterijinog pozorja. Za tu vest zaposleni su saznali posredstvom nekog znanca koji je tih dana, čitajući Službeni list, naišao na uznemirujuću vest. Slično kaže i Vida Ognjenović - da je zaista smenjena, shvatila je tek kad vesela glumačka družina u bifeu nije reagovala na njenu ponovljenu opomenu da svojom galamom ometaju probu.
Narodno pozorište, a i pozorište uopšte, mnogo je više teren zanimljiv za političare nego što su to, recimo, neke druge nacionalne kulturne institucije.
"Pozorište odvajkada ima društvenu dimenziju. Podsetite se da je pauza između činova institut koji ima isključivo društvenu ulogu, nevezanu za sam pozorišni čin", kaže Vladimir Stamenković, profesor FDU u Beogradu i višegodišnji pozorišni kritičar NIN-a. Zatim, nastavlja profesor Stamenković, tu je i inercija: "Upravnik Narodnog pozorišta u pretkumanovskoj Srbiji bio je u rangu ministra. Treba pomenuti i našu romantičarsku državotvornu tradiciju u kojoj je teatar tačka okupljanja u kojoj se formira nacionalna svest."
Ne može se pobiti činjenica da pozorište kao umetnost podrazumeva veći stepen društvene mobilizacije nego što je to slučaj sa drugim umetnostima. Posmatranje slike ili skulpture je uvek individualan čin, ali to ne važi za pozorište koje je masovan čin u kojem postoji snažno dejstvo umetnika na publiku. Odgovarajući na večito pitanje da li je i mora li teatar biti subverzivan, Vida Ognjenović je rekla da je pozorište uvek potencijalno politički subverzivno. Ako je pozorište pravo, uvek ima notu subverzije koja je usmerena u odnosu na umetnost, na tradiciju, kaže Vida Ognjenović. A iz sfere umetnosti, razume se, taj element subverzivnosti se pre ili posle uvek prenosi i u druge oblasti društva.
Zanimljivo je da je kod Srba bilo slučajeva društvenih potresa u vezi sa Narodnim pozorištem čak i onda kada je "programska politika" na svoj način podržavala vladajuću politiku. Sedamdesetih godina devetnaestog veka dogodile su se demonstracije studenata i đaka zbog predstave koja je bila, po sudu demonstranata, "uvredljiva za opoziciju". Zbog tog slučaja pozorište duže vreme nije radilo. Ako ništa drugo, što se vidi i iz ovog primera, pozorište funkcioniše kao faktor koji pomaže fermentaciji javnog mnjenja, a odatle do pobune potencijalno je samo jedan ili možda dva koraka.
Nesporno je, dakle, da, bar kada je ličnost direktora u pitanju, mora da postoji saglasnost i dobra volja u državnim strukturama. Nije to slučaj samo sa Narodnim pozorištem - aferom se može nazvati ono što je usledilo smene dugogodišnjeg upravnika JDP-a Jovana Ćirilova i imenovanja Vladimira Jeftovića, što nije u vezi sa državnim nego lokalnim beogradskim političkim prilikama. Bilo je ranije gunđanja i zbog upravnice Beogradskog dramskog pozorišta koja se eksponirala u SPS-u i tako dalje. Umesno je, dakle, upitati se kako bi trebalo da izgleda direktor pozorišta, mesta na kojem su se i u sasvim nedavnoj a i u davnijoj prošlosti nalazile legendarne ličnosti srpske kulture i istorije. Posebno Narodnog pozorišta.
LJubivoje Tadić, glumac Narodnog pozorišta i član organa koji privremeno upravlja Narodnim pozorištem u sadašnjim, prelaznim prilikama, kaže da iz same kuće nije ispostavljen nikakav zahtev niti predlog u smislu određene ličnosti koja bi mogla obavljati taj posao. Mada, podrazumeva se da to ne bi mogao biti Željko Simić, pri čemu se bivši ministar za kulturu shvata više kao simbol za određeno stanje svesti nego kao konkretno ime i prezime. A ako o tom "stanju svesti" treba reći još nešto, onda samo toliko da je predsednik Upravnog odbora NP Milisav Milenković, široj publici poznat i kao sekretar Savezne izborne komisije na upravo okončanim izborima. I, da budemo do kraja savesni, u Ministarstvu bi svakako dodali da je M. Milenković i pesnik, čime je uhvaćena toliko potrebna veza sa sferama duha, koja upravo M. Milenkovića čini nezamenljivom ličnošću za ovakvo jedno mesto.
"Biti upravnik NP jeste čast, ali je i ogroman posao koji ne ostavlja mogućnost za druge obaveze. Ovo je najveća pozorišna kuća u ovom delu sveta, ima skoro 1000 zaposlenih. Trenutno se pitam kako ovo uopšte radi", kaže LJubivoje Tadić, "pošto u pola pozorišta nema ni sijalica".
Austrougarski model
Narodno pozorište je specifična firma čak i u poređenju sa drugim pozorištima. Takvim ga čine ansambl Opere i ansambl Baleta. Narodno pozorište nije moglo čak ni da štrajkuje kao druge kuće, nego je prekinulo štrajk 11. oktobra, a za to je najviše "zaslužan" Balet, pošto je priroda ove delatnosti takva da zahteva vežbanje i ne trpi pauze. "Da smo nastavili štrajk, ne bi 22. novembra bilo premijere 'Ohridske legende' Stevana Hristića koja treba da obeleži 132. godišnjicu pozorišta", kaže LJubivoje Tadić.
Po definiciji, Narodno pozorište je kuća koja je u organizacionom, repertoarskom i svakom drugom smislu konzervativnija nego drugi teatri. Kako kaže Nebojša Bradić, napravljeno je po obrascu po kojem su postojala takva pozorišta u nekadašnjoj Austrougarskoj i naravno, postavlja se pitanje na koji način treba da se prilagodi novom vremenu. Već sama okolnost da postoje tri ansambla - dramski ansambl u zgradi na Trgu Republike ima tek tri predstave nedeljno predstavlja bitan ograničavajući faktor, jer to znači da za neke predstave ima tek jedan-dva termina mesečno, što stvara probleme. Manjak posla svakako je motiv za ambicioznog glumca da promeni pozorište. Nebojša Bradić je tokom svog mandata nastojao da stvar poboljša oživljavanjem male, kamerne scene. Na to su ga upućivali i skromni fondovi, nedovoljni za velike predstave i projekte. Pa iako se taj kamerni teatar računa u najveće Bradićeve uspehe kao upravnika, efekti su ograničeni jer mala scena, po prirodi, nije dovoljna da angažuje sve kapacitete pozorišta kakvo je Narodno. Razrađivane su mogućnosti izgradnje nove zgrade Opere i Baleta, što bi bila kapitalna novost, no, naravno, o tome sada ne treba ni misliti uprkos velikom uzletu srpskog društva u poslednjih desetak dana. Realnost kaže da je NP izgubilo i scenu u Zemunu koju su radikali oduzeli s obrazloženjem da je vlasništvo opštine. Zgrada je prodata, tako da su sada tamo neki drugi sadržaji.
Prirodno je, dakle, pitanje, da li je Narodno pozorište toliki trošak da to predstavlja opterećenje za vaskoliko srpstvo.
"Mnogo je skuplje nemati takvu instituciju", kaže Vida Ognjenović. "Ne postoji dobro pozorište a da je jeftino. To je, kao i sa drugim umetnostima - slikar može slikati i na pakpapiru ali svakako da postoji razlog zbog kojeg koristi baš slikarski materijal koji je, razume se, skup. Tako je i sa pozorištem."
Naravno, postoje načini da se poslovanje učini racionalnijim, pa gđa Ognjenović govori o konzorcijumu - nekoj vrsti kluba sponzora - sastavljenon od sedam-osam većih firmi koje su u svoje vreme bile okupljene oko Narodnog pozorišta. Zatim, nešto se može popraviti i boljom organizacijom. Narodno pozorište bi trebalo - smatra Vida Ognjenović, jednom nedeljno da nastupa u Nišu, i na scenama u Srbiji, u Kragujevcu, Užicu. Time bi se prevazišla nezgoda sa manjkom termina u matičnoj zgradi.
Najzad, ako se i ne može živeti od prihoda sa blagajne, nešto se ipak može zaraditi: "Opera i Balet su eksportni ansambli. Pre desetak godina naše pozorište je imalo svetske prvake u baletu - Ataljanc i Kostjukov - i to je omogućavalo gostovanja u inostranstvu."
I, konačno, kada stvari počnu da funkcionišu kako treba, tada ne treba zanemariti ni one efekte koji se postižu dobrom posetom. Procena Vide Ognjenović je da u Beogradu pozorišna publika broji dvadesetak hiljada ljudi i da, ukupno, sadašnji broj pozorišta ne zadovoljava zanimanje potencijalne publike.
Umetnik i menadžer
Razume se, da bi se to sve ostvarilo potreban je odgovarajući upravnik. Opšta je saglasnost da ne postoji univerzalna mustra po kojoj valja birati upravnika nacionalnog teatra, ali dilema koja se najčešće pominje jeste da li je "dobar pozorišni menadžer" ili "umetnička figura" podrazumevajući da idealno rešenje treba da u određenoj srazmeri objedinjuje obe ove osobine. Odgovor je - ovo drugo. Ivan Medenica smatra da osoba koja treba da objedinjuje Dramu, Balet i Operu mora imati intelektualni kapacitet i ljudsku i umetničku širinu za tako nešto. "Zašto, najzad, upravnik ne bi bio dobijen na javnom konkursu na kome bi kandidati prijavljivali i svoje programe i planove rada. Tako bi se lakše znalo šta ko hoće i koliko je uspeo", kaže Medenica.
Vladimir Stamenković upravnika vidi kao čoveka od autoriteta, koji zna jezike, svestrano obaveštenog. "Glumci su retko kad dobro rešenje. Postoje sumnje i surevnjivosti, a gluma nije matematika i teško je sa potpunom sigurnošću oceniti nečiji rad. Takva je priroda tog posla", kaže Vladimir Stamenković.
Najzad, i Vida Ognjenović misli da bi bilo pogrešno ako bi se podleglo pomodarstvu pa imenovalo kakvog menadžera japi-orijentacije. "Ne može to da bude šarmantan pravnik, ili neki nadripesnik; upravnik mora da bude neko obrazovan, od struke, ko poznaje pozorišni proces."
Ni u samom pozorištu nema izričitog stava o tome treba li novi upravnik da bude iz same kuće ili to može biti i neko sa strane. Izvesno je jedno, a tako kaže i LJubivoje Tadić: ko god bude to na to mesto biće, već po prirodi naših opštih prilika "prelazno rešenje".
Svi upravnici
Jovan Đorđević 1868-1870. i 1875-1877.
Milan A. Simić 1871-1875.
Milorad Šapčanin 1880-1893.
Nikola Petrović 1893-1900. i 1906.
Branislav Nušić 1900-1902.
Jovan D. Đokić 1902-1903.
Dragomir Janković 1903-1906.
Mihajlo Marković 1907-1909.
Milan Grol 1909-1910. i 1911-1914. i 1919-1924.
Milorad Gavrilović 1910-1911.
Milutin Čekić 1918-1919.
Velimir Živojinović Massuka 1924-1925.
Milan Predić 1925-1933. i 1939-1940. i 1945-1947.
Dragoslav Ilić 1933-1935.
Branislav Vojinović 1935-1939.
Momir Veljković 1940-1941.
Velibor Gligorić 1947-1950.
Milan Bogdanović 1950-1962.
Gojko Miletić 1962-1972.
Velimir Lukić 1972-1990.
Vida Ognjenović 1990-1993.
Aleksandar Berček 1993-1997.
Nebojša Bradić 1997-1999.
Željko Simić 1999-2000.
SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
|
