Pesnik koga su smatrali velikim još u njegovom epigonskom prohodavanju bio je i vrstan književni kritičar i politički, pa i ne samo politički, mislilac - s kakvom pronicljivošću, to tek u poslednjoj deceniji dvadesetog veka možemo jasno da sagledamo

      Životni, pa i posthumni put Jovana Dučića u znaku je seoba, stranstvovanja, progona i uspona, toliko puta ponovljene sudbine Srba od njihovog dolaska na Balkan. Migracije na sever i zapad od kosovskih do ustaničkih dana bile su toliko zamašne da je u tom periodu, prema rečima Jovana Cvijića, "ispremeštano skoro sve stanovništvo na prostoru od Veleške klisure do Zagrebačke gore". A ko zna da li se u poslednjoj deceniji dvadesetog veka ta nesreća, ili možda taj veliki kulturni izazov, najzad, završava? U svakom slučaju, pravce tih seoba vekovima su pratili osnovni oblici kulturnog identiteta Srba (Srpska pravoslavna crkva i narodna književnost). Možda je tačno, kao što je primetio Crnjanski, koji se dosta dobro razumevao u tu problematiku, da se u tuđinu sve može poneti sem zavičaja. Možda je čak i tačno da se u takvim prilikama i zavičaj toliko menja da nikad nema i ne može biti povratka u ono što se ostavilo. Dve nedelje u manastiru
       Ali kad kultura, kao već osvojeni duhovni prostor, ne bi mogla preživljavati migracije i dalje se razvijati posle njih, nas Srba ne bi odavno ni bilo. Kao što ne bi bilo ni Vuka, ni Andrića, ni Crnjanskog, ni Dučića, ni tolikih drugih. No kod nas su, kao što je istakao akademik Dejan Medaković na svečanoj sednici SANU povodom povratka Dučićevih zemnih ostataka u zavičaj, istorijski značajna ne samo stranstvovanja živih nego i seobe mrtvih velikana: od Stevana Nemanje, Stevana Prvovenčanog, kneza Lazara i Đurđa Brankovića do Arsenija Čarnojevića, Branka Radičevića, Vuka Karadžića i, u ovom trenutku, Jovana Dučića. Šta u tom kontekstu znači poslednje putovanje velikog putnika iz američke Gračanice u Hercegovačku Gračanicu, koja je podignuta zahvaljujući velikodušnosti svog ktitora, gospodina Branka Tupanjca na Crkvinama u Trebinju? Sticajem okolnosti, eto, kao da su i Dučićevi zemni ostaci, na svom putu, delili istorijsku sudbinu svog naroda: kako sankcije u vreme dogovora o transportu još nisu bile zvanično ukinute, kovčeg je stigao avionom iz Moskve.
       Ne zna se, dabome, ni kad je Dučić rođen ( 1871, 1872. ili, pak 1874. godine ali zna se da je rođen u uglednoj trgovačkoj porodici, da mu je otac poginuo u Hercegovačkom ustanku 1875. i da mu je životni put u početku izgledao bezmalo "normalan", srazmeran mogućnostima svoje polazne tačke. Osnovac iz Trebinja je pohađao trgovačku školu u Mostaru, pomažući svom polubratu u radnji, a zatim pošao u učiteljsku školu u Sarajevu da bi je nastavio i završio u Somboru. Posle toga radio je u Bijeljini i Mostaru, a onda je zbog dve neobjavljene, poletne i naivne rodoljubive pesme, počeo politički progon mladog učitelja u pravno najutemeljenijoj evropskoj carevini. Dučić je dobio otkaz, a kako život ima smisla za humor, primljen je u manastir Žitomislić. Prethodne 1894. godine se zaljubio, dakako, na svetosavskoj zabavi, i to u Magdalenu, baš Magdalenu, Nikolić. Bila je to velika ljubav koja će se, kako nam kaže jedan njegov biograf, "razvijati tokom cele te godine". Magdalena se čudila kako on može živeti u manastiru, a i on sam se čudio kako je izdržao "dvije nedjelje", što mu je bilo dovoljno da mu ponekad dođe "da poludi". Ali "ljudi su stvoreni da trpe, a koji nije kadar ništa podnijeti, taj i nije ni za šta". U isto vreme zaljubio se i u književni krug oko mostarske "Zore", "falangu koja je san o životu stavljala iznad života, i verovala da izvan ideala ne postoji ni druga lepota ni druga stvarnost". Uz to je bio član guslarskog društva, pa i guslao po potrebi. Da nije bilo nekih prijatelja i državnog poleta Srbije, on bi ostao tu, ili u blizini, da gusla još dugo vremena.
      
       Žene su ga volele
       Međutim, sledeći istorijski put elitnih srpskih sudbina u to vreme, on se obreo kao stipendista na Filozofsko-sociološkom fakultetu u Ženevi, gde je nekoliko godina studirao a, na kraju, i diplomirao francuski jezik i književnost, s povremenim boravcima u Parizu. Dakako, često u znaku besparice i neminovnih poniženja koje ona nosi: ponekad na rubu gladi, ako je verovati jadikovkama njegovih pisama. Ali koliki je i kako trnovit put u tom školovanju morao da pređe lepo se vidi po tome što Matoš na početku tog puta govori o Dučiću kao "bivšem zomborskom preparandu" (koji uz to još ima i "velike cipele"), a kasnije ga pominje kao "svog druga, lirika", "svog pariskog prijatelja koji studira u Rimu".
       Potonji uspon u briljantnoj diplomatskoj karijeri preobrazio je "zomborskog preparanda" i nesrećnog, katkad i nespretnog, ljubavnika u mladosti u velikog šarmera evropskih salona i dvorova, kao i velikog trubadura evropske diplomatije. Pričaju očevici, ili bar očevikinje, a zavist je po pravilu pouzdano, nepatvoreno osećanje, da je bilo dovoljno da uđe u punu dvoranu, pa da se svi ženski pogledi usmere u istom pravcu. No, kakav je bio njegov ljubavni život naslućuje se iz njegovih zapisa: "žena je jedino pijanstvo srca", a čak se i "dobra žena može pronaći", "kao izvor petroleuma u svom vrtu"! Žene i vrtovi, ljubav i priroda, bili su postojani motivi njegove poezije, ali tek kad je izišao iz začaranog kruga njihove ovozemaljske površnosti i varljivosti, pronašao je svoj pesnički glas. U tom su mu pomogli horizonti kosmopolite i filozofa: kao veliki mediteranski putnik i putopisac on je, noseći u sebi dubok i zagonetan doživljaj zavičajnih jablanova i čempresa, neposredno osetio damare različitih podneblja, civilizacija i kultura. Bio je i vrstan književni kritičar i politički, pa i ne samo politički, mislilac - s kakvom pronicljivošću, to tek u poslednjoj deceniji dvadesetog veka možemo jasno da sagledamo.
      
      
       Dozivanje zvezda
       Najzad, ili pre svega, Dučić je pesnik koga su smatrali velikim još u njegovom epigonskom prohodavanju. Put koji je prešao u svom pesničkom sazrevanju bio je isto tako veliki kao i put u socijalnom usponu. No, ne treba smetnuti s uma da su amebe sposobne za život smesta, pticama treba vremena, medvedima još više, o ljudima da i ne govorimo. Ali čak i među ljudima retki su pesnici koji u odmaklim godinama stvaraju svoja vrhunska dela, uz to još i oblikujući sebe u doslednom i prepoznatljivom stilu, u Dučićevom slučaju kao kneza pesnika. Među novijim evropskim pesnicima te vrste, pored Dučića, najočigledniji je primer ponajveći pesnik engleskog jezika u dvadesetom veku Vilijem Batler Jejts, opet jedan veliki kosmopolita, koji je verovao u aristokratiju, a bio toliko duboko utemeljen u jeziku i kulturi svog tla da se lokalne i univerzalne kategorije nalaze u njegovoj poeziji u istoj ravni, s onu stranu ovozemaljskog bivstvovanja, u metafizičkim sazvežđima elementarnih i krajnjih pitanja o životu i smrti.
       Za Dučićevo pesničko prohodavanje karakterističan je, možda i sasvim očekivan, otklon od guslarstva ka salonskom snobizmu. Recimo, ono početničko mebliranje prirode u stihu kao što je: "Jesenje podne mre u zavesama." Ili pak viđenje one "nepoznate žene" koja "bleda kao čežnja" (u prvoj verziji "anđeo"): "S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me." Tu su i ostale rekvizite takve poezije: "šapati poljupca", "uzdisaji rime", i slično. Ali već u pesmama objavljenim na Krfu 1918. ogleda se muzika reči i slika koja pomera granice izražajnosti jezika u tolikoj meri da joj ovozemaljsko bivstvovanje ostaje u pozadini. Kao i kod Jejtsa, teško je reći da li je slika oštrija ili je raskošnije njeno onozemaljsko zračenje. Recimo, u trenutku kad priroda postaje poprište kosmičke igre surovosti i lepote, kad u "Polju" onaj "jastreb mladi":
       Baci u sunčev sjaj i zlato
       Svoj krik večite gladi.
       Ili kad se opet iskonske čežnje i gladi života nađu na slikovnom okupu koji govori svim jezicima ovoga i onoga sveta na kraju pesme "Ćuk":
       Sve vojske mraka kad otplove
       Spram mesečevog nemog luka,
       Ovde će bolno još da zove
       Zakaslu zvezdu glasić ćuka.
       Jer, ko od nas nije nikad u životu zvao neku "zakaslu", ili promaklu, "zvezdu", ko nije u tom trenutku nešto poželeo? Uostalom, "svako ima nekog koga nema", kao što to lepo kaže jedan novosadski grafit. A ko li tek nije imao i trenutke nade i ozarenja, u kojima se čini, ili sanja, da je kucnuo čas kad su "otplovile sve vojske mraka"? No, u čemu je opsenarska snaga i lepota ovakvih i sličnih pesama? Svakako ne u tome što je Dučić imao na umu naš sadašnji istorijski trenutak, nego u krajnje paradoksalnom dejstvu ovih simboličkih slika, u spoju "sunčevog sjaja i zlata" sa "krikom večite gladi", u spoju "svih vojski mraka" i "glasića ćuka" koji zalud doziva, a ne može da ne doziva, ko zna kakvu "zvezdu"?
       U tom slikovno zrelom svetu ovih pesama nalazi se i pogled cveta u nebo, cveta koji, uzgred budi rečeno, ima otrovan koren i lišće. U tim pesmama, koje su i laiku jasne, ali ostaju, kao Sveto pismo, zagonetne za mudraca, upravo stoga što izgledaju kao da su juče, ako ne baš danas, pisane, posebno su zanimljivi "Mravi", pesma u kojoj se čini da se iluzija akcije održava čak i u ovim pesničkim prostorima. To je, razume se, privid, iako treba dodati da prividi u poeziji, kao, uostalom, i u našem životu, nisu baš najnevažnije stvari. "Mravi" su parodija svih velikih ratnih pokliča - i nama, valjda, ipak odnekud prepoznatljivih. Ta ishodišna tačka, karakteristična za svekoliku ljudsku istoriju i sve oblike njenog opevanja potpomaže da se pokrenu mravi kao "vojske mraka", i to mravi koji će se tući "kao lavi", "u noći tuđeg mravinjaka". Na kraju će ti mravi/lavi postati simbolično prosvetljenje ludosti ljudske istorije, kao i onog lažnog oreola koji im daje "patriotska" tradicija, u ime navodnog nacionalnog opstanka. Jer, šta zapravo biva kad mravi pobede, kad ostave za sobom "samo smrt i senke", kad zadobiju plen, ponesu svoje mrtve i "nove ženke"?
       A vratiće se mirno tada,
       Sve kao reke koje plave,
       Dokle za krvav zapad pada
       Krupno i strašno sunce slave.
       Ironična orkestracija poslednjeg simbola ( "krupnog i strašnog sunca slave" svedoči o sublimnoj ironiji, koja je možda karakterističnija za naslednike nego za istočnike simbolizma, za Valerija, Bloka, Jejtsa i Eliota, nego za Remboa, Malarmea i Verlena. A tom redu sazrelih pesnika i Dučić u svojim vrhunskim pesmama pripada, jer svi oni zajedno možda najpotpunije ilustruju reči kralja Lira: "Zrelost je sve." A ko bi, uostalom, i mogao biti veći autoritet za tu problematiku od oca koji je toliko verovao kćerkama?
       Oči na oba sveta
       No, u kojoj je meri zrelost sve, pa i nešto malo više, još raskošnije se vidi u "Jutarnjim" i "Večernjim pesmama". Tu pesnik izlazi iz vlastitog, narcisoidnog "ja" i kreće u igru u kojoj se njegova reč hvata u koštac s krajnjim pitanjima života i umiranja, bez ikakvog ideološkog prizvuka, bez trunke sentimentalne malograđanske melodramatike. Na ovim paradoksalnim vrhuncima Dučićeve reči, krajnja pitanja o rođenju i smrti postaju ozarene pesničke slike. Tako se u "Suncokretu", u oku biljke koja "nemo prati neba bludnje", ogledaju "sve žeđi ovog sveta", dok, najzad, umiranje ne postane neka vrsta konačnog ozarenja:
       Ali će biti u toj smrti
       Sve žarka sunca ovog sveta.
       A to pesničko čudo, jednostavno i duboko kao svako čudo koje nije samo trik, nastavlja se i u primisli da smrt zbori o životu:
       Zvezde što padnu, to su priče
       Da i smrt zna da sjaji.
       Jesu li to "suze" ili smeh stvari?
       Pa i u ponajvećoj od ovih pesama, u "Natpisu", pesnički jezik se opet, na svom vrhuncu, kao što je u jednom drugom kontekstu primetila Isidora Sekulić, vraća svojoj iskonskoj jednostavnosti i bezazlenosti. Zar ne zvone u znaku takvog pesničkog čuda već prvi stihovi ove pesme:
       S mora na čijoj crnoj ploči
       Sva mirna sunca sedaju,
       Do na breg smrti, s koga oči
       Na oba sveta gledaju ...
       Kao što se i krajnja pesnička tajna ovih i drugih vrhunskih Dučićevih stihova ogleda upravo u tome što ostavljaju neodoljiv utisak da oni, a i mi s njima, sa nekog brega smrti na oba sveta gledamo. Pesnička slika i muzika, a o tome je lepo govorio Novica Petković na svečanoj sednici SANU, plene nas upravo stoga što se "ispod spoljnje strane pojavi unutarnja, ispod vidljivog nevidljivo", koje u isti mah svedoči o "ukrštanju protivnosti u nama", "u našoj tragičnoj ljudskoj sudbini". U tom smislu Dučić je naš najveći pesnik "strašne međe", "granice života i smrti".
       Stoga je možda ovo i pogodan trenutak za njegov povratak u zavičaj. Kao što je zapazio akademik Dragutin P. Vukotić, povratak zemnih ostataka Jovana Dučića u otadžbinu ima "prvenstveno duhovni, osobito religijski i etički karakter", iako "ne treba isključivati vremensku podudarnost ovog sakralnog događaja sa zbivanjima na našem, još uvijek, sumračnom podneblju".
      
      
       Prednost progonjenih
       Poštujući njegovu poslednju volju, njegovi zemljaci u rasejanju ispratili su ga iz dalekog Libertvila. Dočekao ga je patrijarh srpski gospodin Pavle u Sabornoj crkvi u Beogradu, koji je služio Zaupokojenu liturgiju i parastos velikom pesniku, čijim su se senima poklonile hiljade Beograđana. Svete arhijerejske liturgije služene su u Hramu Vaskrsenja u Podgorici, zatim u Crkvi svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću, kao i u Sabornoj crkvi u Trebinju. Najviši srpski politički zvaničnici su se, u okviru datih mogućnosti, oprostili s velikim pesnikom. Najveći živi pesnici su recitovali njegove pesme po svom izboru, osvedočeni majstor pesničke muzike Svetislav Božić je za ovu priliku komponovao horsko pevanje za Dučićev "Natpis" i "Molitvu", a rukovet te poezije bila je prožeta pojanjem stihova vladike Nikolaja Velimirovića. Završnoj svečanosti se pridružio i Vizantijski hor Angelopulosa Likurgosa.
       Da li ovo ostvarivanje zaveta posle 57 godina potvrđuje, kao što je primećeno, "dugotrajnost narodnog pamćenja", ili možda pored toga svedoči o još ponečemu; recimo, o progonu žive reči mrtvog pesnika u tom vremenu? U svakom slučaju, kao što je svojevremeno lepo zapazila Nadežda Mandeljštam, kada se svet podeli na goniče i progonjene, ipak je bolje biti među progonjenima, čak i posthumno.
       Najzad, u ovoj prilici pokrenuto je i izdavanje Dela Jovana Dučića u sedam tomova, od kojih su tri već izišla iz štampe. Objavljen je izbor iz Dučićevog pesništva pod naslovom Povratak u natpis, koji je priredio Milosav Tešić, ovogodišnji dobitnik nagrade Dučićeve poezije, pesnik s izvanrednim sluhom za hujanje proteklih vekova u jeziku. U ovom trenutku pred nama je i izbor Dučićeve poezije i putopisne proze koji je priredio Dučićev duhovni, pesnički srodnik i majstor ceremonija njegovog povratka u zemlju Rajko Petrov Nogo pod naslovom "Oči na oba sveta". Nadajmo se da će ta dela nastaviti dijalog preminulog pesnika sa živima, kao i s još nerođenima - onako kako je Dučić umeo da razgovara sa svojim precima i savremenicima, s ovim i s onim svetom.
      
       SVETOZAR KOLJEVIĆ