Vlajko Stojiljković mi je, u prisustvu Mirka Marjanovića, pretio hapšenjem ako mu ne dam 10 miliona dolara. Nekadašnji savezni premijer Kontić mi je telefonom saopštio da mi je oduzeta kuća i da u nju treba da se useli Milan Milutinović. Zašto sam finansirao objavljivanje knjiga dr Mirjane Marković. Čija deca su dobijala dozvole za uvoz mobilnih telefona?

      Bogoljub Karić bio je i ostao jedna od najkontroverznijih ličnosti ovdašnjih visokih poslovnih i političkih krugova. U trenutku kad, zbog izvršenih društvenih promena, svi ponovo razmišljaju i govore o "tranziciji", on bi - bez sumnje - mogao da bude značajan svedok vremena koje je ostalo za nama. I, svedok dramatičnih zbivanja u svetu politike i svakojakih "snalaženja" na koja su bili prinuđeni poslovni ljudi.      
       Ja znam - kaže Bogoljub Karić - da u javnosti važim za čoveka koji je blizak porodici Milošević - Marković. Prošle godine, kada su me vratili sa Kipra zbog onih crnih lista, portparol NATO-a DŽemi Šej je to iskoristio, rekavši da je tobože vraćen ministar koji je otišao da uzme pare za Miloševića.
       Dakle, stvoren je utisak da mi važimo za ljude koji su radili sa Miloševićem, pljačkali, krali svoju državu, svoju privredu i sve ostale i iznosili te pare u svet, itd.
      
       Mi nikoga ne optužujemo. Samo pokušavamo da utvrdimo istinu.
       - Vidite, ja danas vodim preko 15 međunarodnih sporova protiv svih svetskih novina koje su to napisale. Tužimo ih za više stotina miliona dolara zbog toga.
       Istina je potpuno drugačija iako znam da sam ja u javnosti važio za čoveka koji sedi u krilu Miloševića i Mire Marković, Dragana Tomića, Milutinovića, Marjanovića i ostalih. Javnost sada možda misli da od mene sve tajne tog režima mogu da traže da ih otkrijem a to su stvari za koje ja nikad nisam ni čuo.      Meni to ne smeta, pitajte šta god hoćete. Ja nemam šta da krijem o sebi i svojoj kompaniji. Ja sam nešto napravio u životu. Nešto sam iza sebe ostavio. Imam čime da se ponosim, a nemam čega da se stidim. Mi smo napravili ono što nije niko napravio iz ove države u svetu.
      
       Dobro, kako se osećate danas?
       - Osećam se slobodno i odlično. Zato što mislim da je jedno vreme ostalo iza nas. Posle Tita, mi smo imali drugog Tita, a u praksi apsolutno vladanja samo jedne partije, jedne ideologije... Ono što je završeno u istočnim zemljama - uključujući i Sovjetski Savez devedesetih godina, ta tranzicija kod nas nastupa, nažalost, tek 2000. godine. Zakasnili smo 10 godina u tom procesu. Za to vreme mi smo ovde imali jedan haotičan sistem, zatvoren, dirigovan, ja to zovem jednim holdingom, jednom partijskom grupom kompanija koji je vodio premijer. Te kompanije uvek koriste najbolje subvencije, imaju najbolje uslove kreditiranja i kupovine valute po zvaničnom kursu a opet na kraju uvek imaju gubitak. Tako su ti naši poslovni lideri, bankari i direktori, u stvari, bili grobari srpske privrede.
      
       Kažete, bio je loš sistem pod Titom, loš pod Miloševićem. Ali vi ste u tim sistemima bili uspešni. I obogatili ste se. U čemu je tajna?
       - Mi smo kao privatna kompanija, sasvim normalno, bili fleksibilni i uspeli da se održimo u svakom sistemu i pod svakom vlašću. Mi smo bili dobri i imali smo korektne odnose sa svakom vlašću. Našu fabriku u Peći su posetila četiri predsednika centralnih komiteta Saveza komunista Jugoslavije, predsednik Jugoslavije i svi tadašnji funkcioneri na Kosovu i Metohiji, tako da smo kao pioniri privatnog biznisa uvek imali otvorena vrata u vrhu srpske i jugoslovenske politike.
      
       Znači, ipak ste bili miljenici komunističkog sistema?
       - Kako da nismo bili miljenici! Ali, kada je došao Ante Marković, on je prvo pozvao braću Karić i primio celu porodicu u svom kabinetu, ukazao nam veliko poštovanje, dao nam ogromnu podršku.
       Nas samo interesuje sloboda na rad. Govorili smo - bićemo sve što vi želite. Bilo je važno preživeti, imati otvoren prolaz za biznis.
      
       Ipak, najuspešniji ste bili u Miloševićevo vreme?
       - Mi smo uvek bili uspešni. I pre Miloševića. Sedamdesetih godina sva braća su u Peći imala velike kuće; imali smo "mercedese" kada ih niko nije imao osim predsednici CK. Imali smo letnje kuće u Tivtu gde i danas letujemo. Ali obogatili smo se u bivšem SSSR-u dok se Milošević još nije ni pojavio. Kao prva privatna kompanija u vreme Gorbačova učestvovali smo u procesu privatizacije u SSSR-u gde se za stotinak hiljada maraka moglo kupiti nešto što ste posle nekoliko godina mogli prodati za nekoliko miliona. Karići bogatstvo nisu stekli u Srbiji i zbog Miloševića već u inostranstvu.
       Upravo zbog te fame spremamo "Belu knjigu" o našem biznisu u Srbiji. Angažovali smo vrhunske strane i domaće eksperte, ekonomiste i pravnike, kao i hroničare. Knjiga treba da izađe sledeće godine i namenjena je našoj i svetskoj javnosti.
       Naravno, obradovali smo se kao mala deca kada je došao Milošević. Prvi put smo mogli jasno i glasno na Kosovu da se ponašamo slobodnije a mislili smo da dolazi i vreme slobodne tržišne ekonomije. Ne mislim samo na Kariće, mislim na sve Srbe. Prema tome, tu uopšte nije bilo ničeg čudnog.
       Kada je Milošević došao, mi smo 1989. godine kao privatna kompanija dobili "Sedmojulsku nagradu". U to vreme to je bilo nezamislivo. Tada sam i prvi put sreo Slobodana Miloševića, nakratko, nekoliko minuta za vreme dodele te nagrade. Uspeo sam da mu kažem neke stvari o Kosovu, kako ja mislim da treba da se radi: izvršiti privatizaciju, dovesti svetske strateške partnere. Zaposliti i Srbe i Albance, koji su vredni i da ekonomski razvoj i strane investicije integrišu Kosovo u Srbiju a nas sa svetom. Bio sam zamoljen da to napišem. Ja sam to napisao na 70 stranica i uputio Vladi Republike Srbije, gospodinu Stanku Radmiloviću, na šta nikad nisam dobio odgovor.
      
       Vaša firma je od Miloševića dobila najprofitabilniji posao u Srbiji, mobilnu telefoniju.
       - Slušajte, NIN je o tome ranije pisao. Ali, eto, ponoviću: sankcije su bile od 1992. godine. Američka kompanija koja je imala ugovor za ovaj posao je otkazala, i uradili smo to mi. Mi smo 1995. preuzeli i garantovali da ćemo uspeti sa "Eriksonom" da uradimo taj posao i mi smo ga uradili. Ali nikada se ta mobilna u našoj zemlji nije razvila onako kako je trebalo jer sam ja napravio političku avanturu. Odlučio sam da mislim svojom glavom, da formiram Socijaldemokratiju sa gospodinom Vukom Obradovićem 1996. godine i da se javno kandidujem za predsednika Srbije. Tog trenutka BK Telekom i mobilna telefonija i sve ostalo bilo je zaustavljeno i uništeno. Ni do danas se nismo oporavili. Prošle godine nam je komesar u liku Ivana Markovića zaustavio uvoz svake opreme za mobilnu telefoniju, uvoz svega za televiziju i doveo nas u situaciju da jedva preživljavamo. Tražio je da uvozimo kinesku tehnologiju, ometao nas je gde god je mogao. Advokati kompanije pokreću tužbu za sva ova blokiranja, oduzimanje releja i predajnika, ukidanja frekvenci. A sve nam se to dešavalo. Predajnike BKTV iznad Novog Sada narod je došao da brani, ali ni to nije pomoglo. Šta nam je preostajalo nego da sagnemo glavu.
      
       Kažete, prilagođavali ste se uslovima kakvi god da su bili. Kako je izgledalo to prilagođavanje u vreme Slobodana Miloševića i njegove supruge? Šta vas je to koštalo?
       - Ja sam još 1996. godine, u vreme onih protesta, na pitanje "Vašington posta" u jednom intervjuu rekao da je to što ova vlast radi - obična glupost. I to sam skupo platio. Jer ova vlast je prihvatala samo one koji stoprocentno misle kako oni očekuju. Sve drugo je bilo kažnjivo.
      
       Ipak, bili ste bliski sa Miloševićem, bili ste i komšije?
       - Čitam ovih dana kako neke novine pišu da su Slobodan Milošević i Mira Markorvić opljčkali i sakrili 11 milijardi dolara. Mislim da je tu sve iskrivljeno.
      
       Mislite li da je ta suma manja? Ili, da možda nisu ništa opljačkali?
       - Mislim da je Slobodana Miloševića interesovala samo vlast. Možda će on, kao Gorbačov, sada morati da se obrati tim, kako da ih nazovem, "velikanima" velikih državnih firmi da mu obezbede sredstva za život.
      
       Hoćete da kažete da je on sada na prosjačkom štapu?
       - Ne, ne mislim da je na prosjačkom štapu. Ali bogataš nije svakako. U to sam apsolutno uveren.
      
       On lično ili cela njegova porodica?
       - Ja govorim o Slobodanu Miloševiću. To je čovek koga apsolutno nikakav biznis te vrste nikada nije interesovao.
      
       Da li to samo pretpostavljate ili govorite pouzdano?
       - Ja samo pretpostavljam, jer nisam, naravno, imao mogućnost da to proveravam. Ali, koliko mogu da procenim čoveka, on nije tip koji bi negde sklanjao pare.
       Gospođa Marković je pisala knjige koje su objavljivane po svetu. Kažu da ste vi to finansirali. Koliko ste platili za objavljivanje njenih knjiga i u kojim zemljama?
       - I to sam, ranije odgovorio NIN-u. Ja sam upoznao Miru Marković preko Dušana Mitevića. Tada se prodavala zgrada bivšeg CK SKJ i gospodin Mitević je došao kod mene i spojio me je sa Milomirom Minićem i još jednim čovekom, profesorom Draškovićem. Tražili su za tu zgradu, ako se dobro sećam, 25 ili 30 miliona maraka. Ja sam bio spreman da platim do 14 miliona. Na kraju tih pregovora upoznali su me sa Mirom Marković.
      
       Jeste li se pogodili?
       - Ne, nismo se pogodili. Rekli su da to može da kupi Beobanka za 50 miliona. Ja sam rekao: pa šta ću vam ja onda ako može Beobanka? Dajte njima.
       Tada se pojavila Mirina knjiga. U uslovima nacionalističke euforije ona je bespoštedno kritikovala srpski i sve druge nacionalizme. Rekao sam da je knjiga fantastična i da je šteta da je ona ne objavi u nekim drugim zemljama. Uspeo sam da obezbedim da se njena knjiga pojavi u Rusiji, da se organizuju promocije. Ponovili smo to i u Ukrajini. I ponovili smo to još jednom, za njenu drugu knjigu u Rusiji.
      
       A ko je platio u Kini?
       - Desila se posle jedna potpuno druga stvar. Mnogi su počeli da se takmiče ko će te knjige štampati u drugim zemljama: ambasadori, atašei, biznismeni... To više nije imalo nikakve veze sa nama. To, naravno, ne znači da mi ne bismo pomogli da se njene knjige objave u drugim državama, bilo gde u svetu.
      
       Znači, vi ste samo malo pomogli, u početku, a posle su i drugi požurili da joj pomognu?
       - Da sam bio na njenom mestu, ja bih to svakako sprečio, razumete li. Išao bih jednim normalnim i redovnim putem. Ali, vi znate, nažalost, kako se to radilo. Mnogi su videli svoju šansu da se preko ovih knjiga dodvore a strani izdavači su imali interes za ličnost kakva je bila Mira Marković.
      
       Koliko vas je koštalo to malo zadovoljstvo?
       - Ta promocija nas nije koštala više od 30 do 40 hiljada maraka.
      
       Između dve partije levice, JUL-a i SPS-a, koja je vama bila simpatičnija?
       - Meni je svaki levi centar simpatičan. Zato sam i osnovao Socijaldemokratiju sa gospodinom Obradovićem.
      
       Zašto ste osnovali posebnu stranku? Mogli ste se upisati u JUL, ta partija je volela bogate i uspešne ljude?
       - Nisam se slagao, smatrao sam da je JUL mnogo levo, da je to toliko levo da to nema perspektive u našoj zemlji.
      
       Da li je gospođa Marković znala za tu vašu ideju da osnujete Socijaldemokratiju?
       - Kako da zna kad sam ja bio konkurencija i tom levom bloku. Borio sam se za živu glavu i za ostalo. Pošto su naš sistem i cela kompanija sa
       3 700 zaposlenih došli pod udar u to vreme, te godine otpušteno je 2 000 ljudi. To je bila kazna i cena koju smo platili. Kao što sam rekao, ostalo mi je jedino da sagnem glavu, i da spasavam ono što se spasiti moglo.
      
       Da li ste još finansijer te stranke ili nekih drugih stranaka?
       - Ja nisam ničiji finansijer, ali je istina takođe da sam pomagao sve opozicione partije i sve nezavisne medije u Srbiji koje su mi se obratile.
      
       Koliko ste dali SPS-u i JUL-u?
       - Samo jednom su visoki funkcioneri SPS-a tražili od mene pomoć. Ja sam im rekao da je neprirodno da ja kao privatnik pomažem SPS, jer oni imaju toliko svojih kompanija, cela država je njihova. Naravno, obećavali su mi funkcije, mesta, itd. Ja sam im se zahvalio i rekao sam, nemojte mene, molim vas, pustite nas da radimo. Na tome se završilo.Jednom prilikom, kad je osnovan JUL došao je gospodin Nebojša Maljković sa zahtevom da finansijski pomognem tu stranku. Ja sam rekao - vama ne treba nikakva pomoć od mene, imate toliko direktora i firmi. Nikada se više SPS i JUL nisu obratili za pomoć.
      
       Bilo je svojevremeno mnogo priča oko vaše lepe kuće na Dedinju. Kažu da ste to podigli bez ikakvih dozvola. Kako ste to uspeli?
       - Sve je to neistina. Kuću smo kupili najregularnije, pre 10 godina, dograđivali smo je osam ili deset godina, a još se nisam uselio u nju.
      
       Ipak, kažu da ste to dobili na način koji nije regularan.
       - Nikada nisam dobio ništa, nego sam to kupio, najregularnije. Ali 1997. godine ili 1996. godine, više se tačno ne sećam, tu kuću su mi oduzeli. Ja dolazim iz inostranstva, policija stoji ispred vrata i kaže da ne mogu da uđem. Čekajte, kažem, ovo je moja kuća, ljudi, kako ne mogu da uđem u svoju kuću? Kaže, ne možete da uđete, ovo je sada kuća gospodina Milana Milutinovića; vama su kuću oduzeli. Pozvao me tadašnji savezni premijer Kontić telefonom i saopštio mi to. Izvini, kaže, morao sam kuću da ti oduzmem i odmah spustio slušalicu. Živeo sam godinu dana u izbeglištvu iz moje kuće u jednom stanu. To niko ne zna u javnosti. Meni su rekli, ako to objaviš, možeš negde da nestaneš, ima mnogo kriminalaca u Beogradu. Ipak, nisam se predao. Predao sam odmah tužbu sudu, ali bez javnosti. Posle godinu dana uspeo sam da "ubedim" Milutinovića, ne ja, nego sud, i pritisci ostalih itd. da to nije njegova kuća, nego moja. Postoji sva dokumentacija, ugovori o kupovini, presude suda. Sve će to biti u "Beloj knjizi".
      
       Vaša priča svedoči da nije bilo lako biti kapitalista u Miloševićevoj Srbiji.
       - Ne, zaista ne. Videli ste šta se desilo Milanu Paniću. Oduzeli su mu fabriku. Šta je bilo sa Mikijem Savićevićem - izbačen je iz kompanije koju je uspešno vodio godinama. Svi koji su mislili svojom glavom, bili su onemogućavani. S druge strane, za velike i uspešne su proglašavani oni direktori koji su bili i u vlasti. A šta su uradili? Pita li se iko šta je sa PKB-om u koji su ulagane milijarde, sa robnim kućama "Beograd", sa EI Nišom, Intereksportom, sa Geneksom koji je imao sedam milijardi maraka prometa. Gde su ti "veliki" direktori? Gde su te "legende" biznisa? Oni su pošteni socijalisti i komunisti. Tih lidera preko kojih je prešlo stotine miliona u ovoj državi, danas nema nigde. Ćute u Švajcarskoj, skijaju se i pevaju. A Karići, koji su promovisali privatni biznis kao pioniri, javno nastupali, iskreno, čisto, hrabro, optuživani su za kriminalne radnje, pljačke, bogatstvo...
      
       A za ove niko ne zna gde su. Nema ih nigde. Gde su te pare? Kako smo to postali siromašni za desetak godina? Gde je to? Recite: gde su?
       - To treba da utvrdi nova demokratska vlast. I verujem da hoće. Zna se u ovoj zemlji čija banka opslužuje Carinu, zna se čija banka opslužuje policiju, zna se ko ima šaltere banaka po policijskim stanicama. Zna se ko može da uvozi kamione i transportere cigareta, ko je dobijao kontingente. Mi nismo dobili dozvolu ni za uvoz mobilnih telefona, to su radila nečija deca. Sve se to zna.
      
       Mnogi poznati biznismeni, naročito privatnici, žalili su se da su bili, jednostavno, reketirani od vlasti u Miloševićevo vreme. Da li se to i vama dešavalo?
       - Ispričaću vam samo jedan takav slučaj, koji je bio i najdrastičniji. Dok sam bio u vladi i to u društvu sa predsednikom republičke vlade Mirkom Marjanovićem, obratio mi se ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković i saopštio mi da moram da platim 10 miliona dolara, navodno radi saniranja štete nastale zbog agresije NATO-a, inače će me uhapsiti. Rekao sam mu da je lud i da neću da platim ni centa... U tom trenutku zazvoni mobilni telefon i javlja mi se žena, plačući. Kaže: zadržala me policija na granici i ne dozvoljava da uđem u Mađarsku. Pita: šta da radi, mogu li nekako da joj pomognem, da je puste. Ja joj kažem, a sve govorim glasno da i Vlajko Stojiljković može da čuje, da za to nisu krivi ti službenici već Vlajko Stojiljković i da ja nikako ne mogu da joj pomognem...
      
       I, šta se dogodilo? Da li ste na kraju, ipak, platili?
       - Ne, nisam mu ništa platio. Rekao sam - neka hapsi ako hoće, njihova finansijska policija je u mojoj firmi provela više od 200 dana, sve su prevrnuli, pregledali i ništa nisu našli. Da su mogli da me uhapse, uhapsili bi me već davno pre toga. Bio sam zaista čvrsto odlučio da ne platim, pa šta bude. Jer, znam da su tako isto postupali i sa drugima i znam šta se sve dešavalo. Imena neću da pominjem, ali znam da će i to sve uskoro izaći na svetlo dana.
      
       STEVAN NIKŠIĆ
      
      

Srbija i Crna Gora Stvorena je bez potrebe tenzija i u srpskoj javnosti i u Crnoj Gori oko naših odnosa. Pojedinci iz manjih stranaka iz koalicije "Da živimo bolje" istupaju oštro i separatistički i to stvara klimu nervoze. A nikom nije u interesu da među nama podižemo Kineski zid. Niti je to moguće, mi smo braća.        Istina je da smo odnosima dve republike nezadovoljni i mi u Srbiji i Crnogorci. Pozitivan je proces da se ovi odnosi redefinišu, da se urede. Treba poslušati predsednika Koštunicu da se sačekaju izbori u Srbiji a onda krenu da rešavaju ova pitanja.

      
      

Kosovo Ja sam, i pored svega što se desilo, optimista. Mora se odati priznanje Srbima koji su, uz najteže uslove na Kosovu ostali. Za mene su vladika Artemije, Trajković, Ivanović, Rada Trajković, srpski heroji. Verujem međunarodnoj zajednici da hoće da sačuva multietničko Kosovo, da sprovede politiku Ujedinjenih nacija. U tome veliku odgovornost imaju i albanski lideri. Izjave Ćosje, Rugove, Demaćija, Suroija sa osudama terora i nasilja nad Srbima i drugim nealbanskim stanovništvom, vrlo su značajne. To treba da urade i srpski predstavnici i osude progone i napade na albansko civilno stanovništvo gde ih je bilo, a bilo ih je...

      
      

Ekonomija Ako nas Evropska unija i svet odista primaju sa radošću kako to pokazuju predsedniku Koštunici, imamo šanse. Ali nam je potrebna brza i stvarna pomoć, da se što pre ukine spoljni zid sankcija, stignu pare i investicije. Sa svoje strane mi treba da uvedemo dvovalutni sistem kao Crna Gora i Kosovo.