NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kako u svet

Svako čvrsto ugovorno vezivanje za bilo koju veliku silu nosi opasnost da budemo ograničavani u slobodnom izboru svojih postupaka i da postanemo poligon u nadmetanju drugih, stav je foruma za međunarodne odnose pri Evropskom pokretu u Srbiji

      Za prvih deset dana od dolaska na čelo Jugoslavije novi predsednik dr Vojislav Koštunica sreo je više stranih državnika nego Slobodan Milošević za poslednjih deset godina svoje vladavine. Dočekan u Bijaricu na crvenom tepihu, Koštunica je prekoračio prag vrata Evrope onako kako je to i najavio: uspravno i dostojanstveno. Tako je pokazao da se Miloševićeva krilatica da se "Srbija saginjati neće" može primeniti i na način koji nas ne zavađa sa svima i ne goni u ratove sa celim svetom. Okružen ljubaznošću svojih domaćina, on nam je, istovremeno, ulio nadu da nas taj svet, čiji smo do juče izopštenici i neprijatelji bili, smatra svojom svojtom od trenutka kad smo izabrali put demokratije.
       Havijer Solana, čovek koji je prošle godine naredio snagama NATO-a da bombarduju Jugoslaviju, takođe je bio među onima kojima je Koštunica pružio ruku - makar i nevoljno, ali noblesse oblige. Solana danas govori drukčije sa funkcije visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednost: "Spremni smo da damo svoj doprinos lečenju rana koje je ostavila decenija sukoba, da gradimo poverenje i da obezbedimo celom regionu častan tretman."
      
       Osakaćena diplomatija
       Pre susreta u Bijaricu, Evropska unija i SAD ukinule su nam ekonomske sankcije, obnovljene pre tri godine zbog situacije na Kosovu. Otvoren je proces pomirenja sa Evropom i normalizacije naših odnosa sa Zapadom, uključujući i SAD, koje već imaju ambasadora za Beograd i koje čak nagoveštavaju da nas neće izlagati posebnom pritisku iako će još zadržati spoljni zid sankcija (doduše, nešto porozniji i niži nego do sada).
       Počinje da se rađa nova spoljna politika Jugoslavije i mi se sada suočavamo sa dva ključna pitanja: kako ćemo i sa čim u svet i koliko na tom putu povratka imamo sopstvenu viziju o svom međunarodnom položaju, a koliko će nam ona biti sugerisana, objektivnim uslovima predodređena ili čak, zbog naše ekonomske katastrofe, i nametnuta.
       Ne počinje se sasvim od nule, ali se mora početi od jedne osnovne činjenice: mi spoljnu politiku nemamo celu jednu deceniju i Miloševićev režim nam je o svetu projektovao konfuznu, ksenofobičnu i često pogrešnu, a o našem međunarodnom položaju lažnu sliku. Tome treba dodati našu osakaćenu i unakaženu diplomatiju koja u međuvremenu, zbog negativne selekcije, nije doprinela poboljšanju našeg ugleda. Imala je jedno opravdanje: izolovanima je teško da komuniciraju, čak i kad bi imali šta da prenesu, a mnogo toga nisu imali.
       Veoma dugo, posebno u vreme kad je Ričard Holbruk bio čest gost u Belom dvoru i kad se Milošević, od nekadašnjeg "balkanskog kasapina", u izjavama laskavaca sa Zapada, radi iznuđivanja ustupaka, preobratio u nekakvog nezamenljivog mirotvorca u ovom delu Evrope, naša demokratska opozicija nije imala nikakav uticaj na kreiranje jugoslovenske spoljne politike, kao što ga, uostalom, nisu imali ni sposobniji ljudi iz samog establišmenta.
       Bio je to posao za dvojicu ljudi, iz kojeg je čak i Evropa bila isključena. Na jednoj strani bila je američka politika, koju Živorad Kovačević, naš ugledni diplomata i bivši ambasador u Vašingtonu, ocenjuje kao "smešu doslednosti i nedoslednosti, jasnog sagledavanja situacije i pogrešnih procena, kontinuiteta i zaokreta, principa i pragmatizma, punog angažovanja i pasivnosti", a na drugoj Miloševićeva politikantska taktika, "u jednom periodu izazivačka, u drugom ponizna, a u osnovi ignorantska, potcenjivačka i diletantska u odnosu na međunarodni faktor i posebno na SAD".
       Nije bilo rasprava o spoljnoj politici u Skupštini čak ni o pitanjima rata i mira, a demokratska opozicija, koju je dugo ignorisao Zapad ili, zbog pojednostavljenih tumačenja srpskog nacionalizma, često izjednačavao sa režimom, počela je da stvara alternativnu diplomatiju tek u poslednje dve godine. Ona se bavila praktičnim i pragmatičnim poslovima, jer su i politički programi samih stranaka demokratske opozicije bili načelni u evropskom opredeljenju, ali bez jasno sagledanih strateških pravaca i pravaca akcije.
       Prvi značajniji predlozi za alternativnu spoljnu politiku potekli su, u martu ove godine, od poslenika Foruma za međunarodne odnose pri Evropskom pokretu u Srbiji. Forum okuplja nezavisne mislioce: diplomatske veterane u nemilosti, naučne radnike, političare, publiciste i novinare.
      
       Dve opsesije
       Ono što je ostalo iz rasprava Foruma i što je bilo javnosti izneto kao alternativna platforma, danas se može shvatiti kao ponuda za osnovu na kojoj bi se dala graditi naša nova spoljna politika, usklađena sa ponudama koje su nam u poslednje vreme došle iz Evropske unije i koje će tek dolaziti, u kontekstu preciznije evropske strategije prema Balkanu, na kojem je sada važan faktor demokratska Jugoslavija.
       Dve činjenice su već prevaziđene kao nekadašnja opsesija i nas i Evrope: nema sankcija i nema insistiranja SRJ na kontinuitetu SFRJ, dok postoji odlučnost da se zemlja što pre vrati u Ujedinjene nacije, MMF, Svetsku banku, OEBS i ostale međunarodne organizacije, kao i da se sa novim susedima, čije su države proistekle iz bivše Jugoslavije, reši pitanje sukcesije i utre put ka normalizaciji.
       "Ne možemo pretendovati da nasleđujemo bivšu Jugoslaviju i to nam nije ni potrebno - kaže jedan od lidera DOS-a, profesor Dragoljub Mićunović. - Miloševiću je to samo bila forma da bi odugovlačio ono što je bilo najbitnije, a to je deobni bilans."
       Mićunović predlaže i da se Savezna skupština što pre izjasni za povratak zemlje u UN. Kofi Anan je već predložio Koštunici da Jugoslavija odmah zatraži prijem u svetsku organizaciju, jer je to "najefikasniji put napred". Karl Bilt, izaslanik UN za Jugoslaviju, čak procenjuje da bi cela procedura, od dana podnošenja molbe za prijem, mogla da se okonča u roku od mesec dana.
       U takvoj situaciji polazne osnove i strateški pravci za moguću novu spoljnu politiku Jugoslavije, koje je u Forumu za međunarodne odnose izneo diplomata Milivoje Maksić, izgledaju danas lakše sagledive nego nekad. Već postoje neke osnovne pretpostavke da ta politika bude realna, "zasnovana na realnim procenama sopstvene težine i moći", a ne na podražavanju spoljne politike bivše Jugoslavije.
      
      
       Dve prepreke
       Maksić je prvi dotakao živu ranu: pitanje međunarodnog statusa države koja je sa svih strana okružena članicama ili budućim članicama NATO-a. O tome kakve odnose želimo sa Evropskom unijom, danas govore svi, ali o odnosima sa NATO-om, vojnopolitičkim savezom sa kojim smo posle prošlogodišnje agresije u neprijateljstvu, gotovo da ne govori niko. Pre agresije još je i bilo političara koji su govorili da "ne možemo mimo sveta oko nas", a posle toga ostala nam je u sećanju samo ocena generala Momčila Perišića da "nas ne bi ni bombardovali da smo bili u Partnerstvu za mir".
       Maksić smatra da bi nam najviše odgovarao status koji nam ne bi sputavao samostalnost, a koji bi istovremeno podsticao neophodno poverenje u odnosima sa drugima, pa ističe:
       "Čini se da bi takav status aktivne neutralnosti, kakav danas imaju Austrija, Finska, Švedska, Švajcarska, Irska, najviše odgovarao našim suštinskim nacionalnim interesima, a - sa dosta sigurnosti se može reći - i međunarodnoj zajednici. Svako čvrsto ugovoreno vezivanje za bilo koju veliku silu nosi u sebi rizik da budemo ograničavani u slobodnom izboru svojih postupaka i da postanemo poligon u nadmetanju drugih."
       Eto velike teme za naš budući oslobođeni parlamentarni i politički život!
       Među prioritete naše spoljne politike, posle povratka u vodeće međunarodne organizacije, Maksić navodi: sređivanje odnosa sa državama proisteklim iz SFRJ - kao test za sticanje međunarodnog poverenja - uključivanje u Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, obnovu i razvoj ekonomske saradnje sa razvijenim svetom, posebno radi pristupa modernoj tehnologiji, uz jačanje odnosa sa evropskim istokom i zemljama sa drugih kontinenata, "ali na drugačijim osnovama i sa manjim dometima nego što smo to imali u prošlosti", zatim ulazak u Savet Evrope i potpuno otvaranje granica za slobodan protok ljudi, robe i ideja. Takva politika bila bi moguća ako bi se poverenje drugih sticalo postupno, "pre svega u srazmeri sa dubinom, ozbiljnošću i rezultatima demokratskih reformi u zemlji". Na tom putu su dve prepreke: preuzete obaveze o saradnji sa Haškim tribunalom za ratne zločine i Kosovo. Prva prepreka se može ukloniti ako se pođe od principa da "svi nosioci krivične odgovornosti za zločine moraju biti suočeni sa nepristrasnom pravdom". A Kosovo, kao prevashodno unutrašnji problem, ali sa najvišim stepenom internacionalizacije, ne bi smelo da sputava napore na drugim pravcima, nego obratno: da "uspeh na tim pravcima olakša pronalaženje obostrano prihvatljivih rešenja za Kosovo".
       Većina prioriteta iz ove nekadašnje alternativne platforme pomenuta je već u prvim najavama namera predsednika Koštunice i izjavama nekih lidera DOS-a, ali, nimalo slučajno, i u izjavama zapadnih državnika, posebno onih iz Evropske unije.
       Za razliku od Miloševićevog vremena, kada nas je od sveta delio dubok jaz, ponekad čak jaz teške uzajamne omraze, sada se u zapadnim ocenama našeg stanja mogu uočiti i sličnost sa ocenama izraženim u našoj demokratskoj javnosti, i komplementarnost, i dobra volja Evrope i Zapada da nam pomognu da brže izađemo iz teškoća.
       Na neke poteze Evropske unije i SAD mi ne možemo uticati, nego ćemo morati da im se, u izgradnji svoje nove spoljne politike, prilagođavamo ili čak i podređujemo. Ali zato već imamo i nešto više od obećanja: radikalnu promenu u politici Evropske unije prema Srbiji, koja je zahvaćena radikalnim demokratskim promenama, i konkretno ponuđenu finansijsku pomoć u raznim vidovima - od prvih 200 miliona evra za energetiku i socijalu - ne bismo li što lakše prebrodili predstojeću zimu, do podrške u obnovi porušene zemlje i uklanjanju porušenih mostova na Dunavu. Evropska komisija je procenila da je za obnovu i ekonomski oporavak demokratske Srbije potrebno 2,3 milijarde evra, o čemu će se raspravljati "veoma brzo". Američki Kongres je obećao dodatnih 500 miliona dolara - pod uslovima koje još ne znamo. Nekadašnji zahtevi naše demokratske opozicije da se Jugoslavija založi za što hitniju normalizaciju odnosa sa Evropskom unijom, posebno sa najuticajnijim evropskim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Britanija i Italija, kao i za postupnu normalizaciju odnosa sa SAD, postaju stvarnost i spadaju među Koštuničine prioritete u obnovi veza sa svetom. Evropa i Amerika su nam i same pošle u susret već ispruženih ruku.
       Za uzvrat, predsednik Koštunica je obećao da će sa demokratizacijom Jugoslavije "na Balkanu početi da vlada mir i da će ovoga puta Srbija biti među glavnim garantima stabilnosti u tom području".
       Ako se izuzmu ovakvi potezi, koji pokazuju da je za naše bolje odnose sa svetom nužna obostrana dobra volja, ono što nam prethodi u izgradnji nove spoljne politike jesu prevashodno praktične mere Zapada koje mogu biti ohrabrujuće, ali na koje sami mnogo ne možemo da utičemo, osim svojom spremnošću da izvršimo ono što će se od nas tražiti. Možda to neće uvek biti prijatno, jer darodavci nisu uvek milosrdni, ali neće se ni razlikovati od onoga što se tražilo ili se traži i od svih drugih zemalja u tranziciji.
       "Jugoslavija ulazi u Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope sa brzim bilateralnim i multilateralnim projektima koji čine tek okvir za zahuktala privatna ulaganja", smatra koordinator Pakta Bodo Hombah. On je najavio vrlo skori dolazak najmanje četrdesetak predstavnika velikih evropskih firmi i banaka koji bi sa jugoslovenskim partnerima razgovarali o investiranju u privatni sektor. U Beogradu su dve nedelje boravile istraživačke misije Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koje bi, pored ostalog, trebalo da procene koliko smo politički stabilni i spremni za reforme u pravcu istinske tržišne privrede i istinske privatizacije.
      
      
       Suđenje u Hagu
       Mi bismo dotle, prema ocenama naših nezavisnih ekonomskih stručnjaka, morali da imamo, uz novu saveznu vladu, novu monetarnu vlast, novu monetarnu politiku, spremljene molbe za povratak u MMF i Svetsku banku - posle prijema u UN - spremljene molbe za reprogramiranje dugova u ove dve institucije (124 miliona dolara u prvoj i 1,7 milijarde dolara u drugoj, kao i kod Pariskog i Londonskog kluba, kakve-takve dokaze o finansijskoj disciplini, revidirani bankarski sistem, sa likvidiranim propalim bankama i najavom otvaranja prvih stranih banaka, program za reformu penzionog fonda, program za isplatu stare devizne štednje i, kao najvažnije, temeljan program privatizacije.
       Strani bankari polaze i od toga da je DOS konstelacija koja je imala zajedničku platformu za uklanjanje Miloševića s vlasti, ali da sama na vlasti tek treba da se dokaže. Pitaju se takođe da li je predsednik Koštunica, "kao srpski nacionalista", spreman da se odrekne pune kontrole nad nacionalnom privredom, što norme MMF-a u velikoj meri zahtevaju.
       Ako sve to krene i ako strani investitori budu imali jasniju predstavu o tome šta bi se moglo uraditi sa našom industrijskom arheologijom, a mi budemo stekli jasniji uvid u to šta će biti sa milionima nezaposlenih i neishranjenih, naša nova spoljna politika suočavaće se, i kad se vratimo u svet, sa one dve prepreke koje smo već pomenuli: Kosovom i Hagom.
       Kao što pred Evropom nije krio koliko ćemo još dugo nositi u srcima bol koji nam je NATO naneo svojim bombama, predsednik Koštunica nije ublažavao ni svoje negativne ocene o Kosovu i Haškom sudu.
       On govori da na Kosovu vladaju rasulo i nasilje i da se međunarodna intervencija, pod vidom sprečavanja humanitarne katastrofe, pokazala kao kontraproduktivna. Kušnerovu misiju takođe ocenjuje kao neuspešnu. Ali, želi - za razliku od Miloševića koji je odbijao saradnju sa Unmikom i organima UN - da se dosledno primenjuje Rezolucija 1244 i da se osigura sistematičan i garantovan povratak Srba i ostalog nealbanskog življa na Kosovo.
       Može se očekivati da će on, čim prođu izbori na Kosovu, želeti da uspostavi kontakt sa legitimnim albanskim predstavnicima. Tako bi valjda i Zapad mogao da u pristupu Kosovu počne da uvažava stavove Beograda, koje je dosad uglavnom ignorisao. To je prilika da se i ideje o nezavisnosti Kosova, dosta rasprostranjene na Zapadu, posebno u SAD, manje uzimaju u obzir u kreiranju i sprovođenju strategije zapadnih sila na Balkanu, iako je malo verovatno da će se međunarodni protektorat nad ovom pokrajinom Srbije skoro okončati.
       Predsednik Koštunica, dosledan u svom stavu da je Haški tribunal pre instrument američke spoljne politike, nego nezavisna pravna institucija, koja bi odgovarala njegovom poimanju prava i pravde, uspeo je da ubedi Zapad da zahtev za izručenje Slobodana Miloševića Hagu "nije na listi prioriteta". Zoran Đinđić, spiritus movens DOS-a, posebno se trudio oko dve stvari: da velike zapadne sile shvate da je "važnije da se stanje u zemlji i regionu stabilizuje", nego da Srbi i dalje ostanu Miloševićevi taoci i bave se njegovom sudbinom, a da se istovremeno i u našoj javnosti shvati da bi "povlačenje bivšeg predsednika po međunarodnim sudovima moglo, u jednoj nestabilnoj zemlji, gde su ljudi vezani za simbole na koje emotivno reaguju, nepotrebno destabilizovati situaciju".
      
      
       Berlinski zid
       U samom DOS-u mišljenja o Hagu nisu ujednačena. Kreću se od tvrdnji da treba sarađivati sa Haškim sudom, jer nas je na to sam Milošević svojim potpisom u Dejtonu obavezao, preko ocena da optuženi za ratne zločine moraju da odgovaraju - da bi se sa nacije skinula kolektivna krivica - do zahteva da se Miloševiću, ako se ustanovi da treba i krivično da odgovara, sudi u Jugoslaviji. Među ovima iz treće grupacije najenergičniji je gradonačelnik Čačka Velimir Ilić koji kaže: "Ako je neko upropastio deset miliona ljudi, ako je unazadio čitavu zemlju, ako je skrivio na hiljade smrti, onda on mora da bude uhapšen i njemu se mora suditi. Dakle, ako se dokaže da je Milošević kriv, moramo ga uhapsiti."
       Hag će verovatno ostati, uz Kosovo i Dejton, glavna prepreka ne toliko za obnovu (Amerikanci žele da povrate prisustvo u Jugoslaviji) koliko za unapređenje odnosa sa SAD. Istina, Vašington je pružio uveravanja da "neće insistirati" da se Milošević sada izručuje Haškom tribunalu iako smatra da "taj proces treba da bude doveden do kraja", makar i tako što bi se "slučaj prepustio" samim haškim tužiocima.
       Tako se predsednik Klinton nesumnjivo lišava jednog mogućeg spektakularnog uspeha na kraju svog mandata, ali nama ostavlja jednu lepu misao koje ćemo se radije sećati nego njegovih ranijih pretnji: "Pobeda slobode u Srbiji je jedan od najpovoljnijih događaji u Evropi od pada Berlinskog zida." Pa ako je tako, Hag ne bi trebalo da ugrozi plodove te pobede.
       Na kraju ovog pregleda stanja u kojem se rađa naša nova spoljna politika nužne su još dve opaske, za koje smatramo da se podrazumevaju. Naši bolji odnosi sa Evropom i Amerikom i naša težnja da jednom uđemo u Evropsku uniju nisu u suprotnosti sa našom boljom saradnjom sa Rusijom. Ne protive se ni našim dobrim odnosima s Kinom i drugim vanevropskim zemljama. Zašto bismo od gotovog pravili veresiju? Kinu su Milošević i Mira Marković svojatali kao svog ideološkog saveznika, a Kina se dokazala kao prijatelj naroda Jugoslavije kad nam je bilo najteže.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu