Klinton želi da okonča svoj mandat spektakularno: odvraćanjem Severne Koreje, jedne od "otpadničkih država", od mogućih zlih namera i pretnji Americi. A u stvari on će pomoći jednom rigidnom režimu da opstane, ako ovaj uspe da se preobrazi u neki korejski gulaš-komunizam

      U poplavi tekućih velikih događaja poseta Medlin Olbrajt Pjongjangu našla bi se između opskurne epizode i istorijske pikanterije da na veoma čudan način nije pokazala da je američka politika štapa i šargarepe - nešto sa čim svet intenzivno živi od kraja hladnog rata - suočena sa komičnim neuspehom.
       Ako postoji zemlja kojoj su SAD rado pretile batinom, to je Severna Koreja. Ako postoji zemlja kojoj bi Amerikanci krajnje nerado ponudili šargarepu, to je opet Severna Koreja. A sada Medlin Olbrajt priprema posetu Bila Klintona Pjongjangu - ne bi li američki predsednik spektakularno okončao svoj mandat i tako što će, kad su planovi o drugim spektaklima propali, moći da tvrdi da ulazi u istoriju kao pobednik poslednjeg bastiona hladnog rata.
       Američka odlazeća administracija gotovo da ne skriva da je već duže vreme u potrazi za nekim Klintonovim spoljnopolitičkim spektaklom. Ispalo je u stilu "daj šta daš".
       Najpre je bila planirana izgradnja antinuklearnog štita koji bi Ameriku branio od mogućih raketnih napada iracionalnih i neodgovornih "otpadničkih država", među kojima je Severna Koreja, po američkoj nomenklaturi, na prvom mestu. Predlog nije prošao, jer su protiv njega bili i američki saveznici, a da se o Rusima i Kinezima i ne govori. Ni u američkoj javnosti nije bilo mnogo oduševljenih pristalica rata zvezda, jer za realizaciju projekta treba uložiti blizu 60 milijardi dolara. Tako su se "otpadničke države" pretvorile u slamke za koje pobornici "štita" još mogu da se hvataju.
       Drugi mogući spektakularni domet, za koji se verovalo da će Klintona odvesti u istoriju, bilo je angažovanje američkih oružanih snaga na Balkanu, prvo u Bosni, a potom, posle NATO-agresije na Jugoslaviju, na Kosovu. Ispostavilo se da je taj domet dosta bajat za efektnu završnicu, a pitanje je i koliko će biti vrednovan kao istorijski uspešan. Iako je napad na Jugoslaviju poslužio Amerikancima da ojačaju jedinstvo NATO-a, u predsedničkoj izbornoj trci javila se dilema da li da američke trupe ostanu na Balkanu ili ne.
       Treća prilika se ukazala kao poželjni spektakl nad spektaklima: da se Slobodan Milošević izruči Hagu. Ali kako Koštunica Klintonu ništa ne duguje, Vašington se saglasio da uvaži "prioritete" Beograda.
       Četvrti mogući spektakularni domet trebalo je da bude istorijsko uspostavljanje mira na Bliskom istoku kroz pomirenje Izraelaca i Palestinaca uz lično posredovanje predsednika Klintona. Pregovori su bili neuspešni, a opšta situacija je bez velikih promena, ako nije i gora nego što je bila.
       Tako se došlo do Severne Koreje - da bi se američkoj javnosti reklo da je odlazeći predsednik, uz pomoć štapa i šargarepe, uspešno obuzdao najgoru od "otpadničkih država" i odvratio je od zlih namera. Uz to, susret Bila Klintona i Kim Đong-Ila trebalo bi da asocira na velike istorijske prekretnice, kakav je bio susret Ričarda Niksona i Mao Cedunga pre blizu tri decenije u Pekingu.
       Naravno, niti je Klinton Nikson niti je Kim Mao, ali istorijski fon postoji: nastupa pomirenje između glavnih neprijatelja u prvom vrelom ratu iz vremena hladnog rata, što bi trebalo da bude od značaja za mir i stabilnost na celom Dalekom istoku. Za javnost SAD biće od značaja i podsećanje na činjenice da je u korejskom ratu poginulo 33 000 američkih vojnika i da se mnogima od njih ne znaju grobovi.
       Klinton bi mogao da bude prvi američki predsednik koji bi - verovatno do predsedničkih izbora 7. novembra, a najkasnije u januaru, pre nego što napusti Belu kuću - posetio Pjongjang. Mogao bi potom da tvrdi da je doprineo da se jedan od najzatvorenijih režima otvori prema svetu i da počne da - kako to kaže gospođa Olbrajt - "uvažava globalne norme".
       A razgovori Olbrajt - Kim bili su krajnje pragmatični, i to do te mere takvi da čak omiljena i obavezna američka tema u ovakvim prilikama, kao što su ljudska prava, nije ni pomenuta (u zemlji gulaga sa
       150 000 političkih zatvorenika). Gospođa Olbrajt je laskala "prelepom" Pjongjangu, za koji i deca znaju da je socrealističko-potemkinovska tvorevina u kojoj se, iza kulisa, gladuje, ali je ostalo nejasno šta je u razgovorima postignuto.
       Naslućuje se da je predsednik Kim pristao da obustavi ili bar uspori proizvodnju raketa, koje su navodno opasne po bezbednost SAD, u zamenu za sumu od tri milijarde dolara u naredne tri godine. Tolika je, tvrdi Pjongjang, kompenzacija za ulog u neostvareni program i za zaradu od prodaje raketa drugim "odmetničkim državama". Naravno, tu su i izgledi za normalizaciju odnosa sa SAD, što za sobom povlači i normalizaciju odnosa sa Zapadom u celini, kao i lakši pristup Svetskoj banci i Azijskoj banci za razvoj.
       Kim je pri tom ostavio utisak "vrlo odlučnog, praktičnog i ozbiljnog sagovornika", što će reći tvrdog i lukavog pregovarača koji će umeti da nasleđeni, a od strane Amerikanaca i nadograđeni, imidž strašila iskoristi u svoju korist - i za nepovratnu humanitarnu pomoć i za investicione zajmove od azijskih banaka, kad one za to budu dobile političko zeleno svetlo. Želi čovek i više od šargarepe, kad već može.
       Klinton tek treba da odluči da li će ići u Pjongjang. Ali je već sada jasno da je njegova politika štapa i šargarepe u konkretnom slučaju doživela debakl i da od njegovog susreta za Kimom korisno može da bude uglavnom ono što nije ta politika. Istorijska je ironija da će Klinton, težeći za klimavom krunom svoje spoljne politike, ojačati poziciju Kim Đong-Ila. Amerikanci su do juče čeznuli da režim u Pjongjangu doživi krah, a sad će mu pomoći da opstane, ako ovaj bude uspeo da se preobrazi u neki korejski gulaš-komunizam.