LJubiša Ristić obećava da će, sa svojom partijom i samostalno, žestoko reagovati na sve što zemlju vuče udesno

      O sebi su mislili vrlo dobro, na čelu s predsednicom Direkcije Mirom Marković i predsednikom Partije LJubišom Ristićem. Setite se samo Ivana Markovića: ne može biti da nije uživao u sebi. (Sada negde, čami, smanjen). Goran Matić je izigravao Đeržinskog, gvozdenog Feliksa! Stiskao je celokupnu opoziciju u svoju progresivnu pest. Marširali su kroz upravne odbore: leva, leva, leva!
       Ušli su sebi u glavu. Javno su maštali kakvi su: lepi, pametni kao ruski akademici, nadareni zato što su prevođeni, vaspitani na Kapitalu, znači, skromni, senzibilni kao vrbe i zrikavci u delu Mire Marković, i ranjivi kao Mira Marković - ona je znala, po sopstvenom priznanju, da se zaplače kad joj muž uđe u sobu, dok se češlja... Zalagali su se za jednakost u svetu, pokušavali su da približe Istok i Jug, voleli su Sever gde se, među irvasima, rađaju bajke, negovali su empiriokriticizam!
       Uprkos toj i tolikoj osećajnosti, na vlasti su bili efikasni, bilo da se radi o osvajanju poslaničkih mandata, direktorskih fotelja, denunciranju NATO plaćenika ili naplati reketa. Nijedan šraf u levom mehanizmu nije zatajio. I, paradoksalno, kad im je narod oduzeo moć koju im nikad nije ni dao, postali su trapavi, nisu stigli čak ni tragove da uklone! Hirurzi bez refleksa! NJihov čovek, Milan Rodić (JUL i "Srbijašume") kupio je 6. oktobra, na sam dan D (izraz generala Pavkovića), još jedan stan. A njihov predsednik, LJubiša Ristić, najavljuje samostalan izlazak na decembarske republičke izbore. U JUL-u su, veli Ristić, pojačane aktivnosti, na svim frontovima se održavaju sastanci... Neće više ni sa Socijalističkom partijom, koja im je ljubazno poklanjala mandate, jer je SPS skrenuo u centar, čak malo desno...
       Za nas, potencijalne sadiste, to je izvanredna prilika: prisustvovaćemo javnom samoubistvu!
       Ristić drži da su socijalisti izdali leve principe i postali su partija nalik na partije socijalista u Zapadnoj Evropi, što je već po sebi loše. JUL se postavlja principijelno:
       - Kako i priliči opozicionoj partiji, žestoko ćemo reagovati na predloge zakona i drugih akata, ako oni budu vukli zemlju udesno!
       Stvar je, očito, u oblasti patologije: levica je zavolela batine!
       Ristić je ljut i na policijski vrh, uveren da je policija, 5. oktobra, izdala postojeću vlast, jer nije dejstvovala u skladu s naoružanjem. Što i nije čudno, s obzirom na to kako Šešelj kvalifikuje Vlajka Stojiljkovića (budalčina, itd.) kao koalicionog partnera. S druge strane, Vlajko je našao spasonosnu građansku formulu: igraće se, kao Slobodan Milošević od koga je to i čuo, sa unucima!
       LJubiša Ristić se oduvek vladao prevratnički, u umetnosti i u životu, a kad je novac u pitanju, i osvajački; osvajao je kase SIZ-ova kulture u prethodnoj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije. Posle njegove "Toske" u Celju, slovenački glumci tri meseca nisu primali plate. Otuda je slovenački zahtev za deobnim bilansom opravdan. LJubiša, intimno LJuša, znao je, kao umetnik, da dekomponuje Šekspira, kako bi ga iznova komponovao. Glumce je, na jezicima naroda i narodnosti, potapao u Palićko jezero. Prijatelju Radetu Šerbedžiji obezbeđivao je kuću u subotičkom parku, gde je ovaj ulazio u dramske likove...
       Uprkos idejnom razlazu, još se vuku tragovi tog prijateljstva. Jednoj sceni u svojoj Šećerani na Čukarici LJuša je nadenuo ime "Rade Šerbedžija", stvorivši tako spomenik kulture i Šerbedžiji i sebi, za života. A taj Šerbedžija, patetični folirant i miljenik naših žena, šta je sve taj preživeo zbog svojih uverenja! Nema intervjua - a ima ih mnogo - u kome ne podvlači svoj stradalni put do Engleske i Holivuda. Poeziju je počeo da piše ranije, ona nije posledica progona. Srbi mu, kao duševan narod, veruju.
       U Klubu književnika, još dok nije bio političar, LJuša se družio s Vučelićem. Jeli su jagnjeću glavu i razvijali se uporedo. Razišli su se oko jednog citata iz "Rajnskih novina".
       Pošto levičari po definiciji ne drže do novca, nemilice ga troše kao recidiv prošlosti. Ne zna se ko je platio predstavu o Apisu u Sava centru...
       Druge štete nije bilo - ne računajući Subotičko pozorište - do LJušinog ulaska u JUL. Posle je išao i u širinu i u dubinu. JUL je postao najskuplji teatar. Najpre pozorište senki, a onda surovo pozorište. I statisti su dobijali premije, i šmiranti. Glavnu ulogu je imala Ledi Makbet koju je na kraju i odigrala. Ratko Krsmanović je tumačio hirurga - epizodna rola! - a Milovan Bojić časnu sestru...
       Koliko je naša društvena pozornica, u režiji levice, bila zaista surova, svedoči slučaj Slavka Ćuruvije. U toj tragediji jedna reč izaziva naglašenu jezu - Objekat. U nalogu Državne bezbednosti za praćenje, Ćuruvija, dakle čovek, bio je Objekat. "Objekat sa suprugom izlazi iz stana... objekat sa suprugom izlazi sa Kalemegdana... primećujemo objekat kako sa suprugom ruča... objekat nije pokazivao vidljive znake opreza... svaka promena pravca kretanja objekta momentano je javljena dežurnom načelniku".
       Zatim je pucano na Objekat.
       (Zavesa).
       Moral levice je, u to nema sumnje, obrnuto srazmeran njenom bogatstvu.
       Ostalo su bajke.
       A i bajke se, uči nas delo dr Mire Marković, rađaju na Severu, među irvasima.