Ako je tačno da je nivo opšteg ukusa nacije u direktnoj korelaciji sa visinom nacionalnog dohotka, onda će onaj prvi koji se seti da uveze indijske filmove i prikaže ih na jednoj od dvadesetak televizija beogradskog metropolitenskog područja odneti šnjur kakav se ne pamti još "od vremena kada je Aleksandar Tijanić bio Robin Hud na TV Politika"! Zašto?
       Jednostavno, publika je spremna da u predvečerje, ko zna koje po redu u ovom veku, obnove i izgradnje konzumira ovu vrstu filmova. Misli se, pre svega, na njihovu katarzičnu moć koja, po našem mišljenju, čak prevazilazi aktuelne latinoameričke serije. Neka se seti, ko može, "Prodavačice ljubičica" i okrepljujućih suza kasnih pedesetih...
       U očekivanju neke nove Sarite Montijel sa indijskog potkontinenta, bacimo pogled na aktuelnu TV-medijsku situaciju. Šta vidimo? Pre svega jednu sveopštu "deregulaciju" kakva može biti samo u uslovima primitivnog kapitalizma. Ne znate šta pre da gledate! Od onih "tata mi kupio televiziju", preko ostataka državnog mastodonta, do nezavisnih televizija koje jedino zavise od novca... i sve to besplatno, ukoliko ste u situaciji da vas onaj odbitak na računu za struju mnogo ne uznemirava.
       Informativni program? Nikad bolji! Ležernost Saše Crkvenjakova uprkos složenoj situaciji - imponuje. Konvertibilnost (ne pada nam na pamet neki pogodniji izraz) kolega novinara impresionira, a prividna zbrkanost programskih šema samo razbija monotoniju. Pri tom se uopšte ne slažem sa radikalima da je na delu novo medijsko jednoumlje - sama činjenica da znamo za taj njihov stav je već contradictio in adjecto! Uostalom, bolje jednoumlje nego maloumlje ako je to neki izbor, a izgleda da smo se poslednjih godina uglavnom kretali između ta dva okvira.
       Nego, pitam se gde smo krili, sve ove godine, oduševljenje i obožavanje za predsednika Koštunicu? Sudeći po televiziji (svim programima) to daleko prevazilazi dva i po miliona glasova... Doduše, teško je očekivati u uslovima slobodnog tržišta, kakvo je bez sumnje kod nas, da televizije pogode pravu meru i proporciju. Sada dominiraju gosti i živi programi koji su, ruku na srce, najjevtiniji ali i najneizvesniji kada je dužina a naročito kvalitet u pitanju. Tako su pre neko veče, na tek oslobođenom Trećem kanalu mladom Igoru Miklji gosti izmamili graške znoja jer su zbog urođene govorljivosti probili sve termine predviđene za tu emisiju. No, bili su, po običaju zanimljivi, pa smo Šešelju oprostili malo bahat najnoviji izlazak iz medijskog mraka a Čanku impresioniranost novom funkcijom. Podsetili su nas na izreku - "dok jednom ne smrkne drugom ne svane"...
       S druge strane, čime popuniti sate i sate programa? Na nekim televizijama su informativni i zabavni sadržaji samo postament za objavljivanje što većeg broja reklama. A talentovani novinari kao da vrebaju svaku priliku da šturnu iz proizvodnje. Već bi se oprostili od lucidnih članaka gore pomenutog Tijanića da mu je pošlo za rukom da nasledi - zamislite koga - Hadži Dragana Antića, dok je Neša Ristić već u fotelji još neoporavljenog Dragoljuba Milanovića.
       Novac i moć su, izgleda, zla kob srpskog novinarstva.
      
       SLOBODAN KOVAČEVIĆ KOVA