NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Plišani bager

Naš saradnik razgovarao je sa češkim predsednikom, nekada dramskim piscem Vaclavom Havelom o promenama u Jugoslaviji i njegovom viđenju odnosa u Evropi, kojoj pripada i Jugoslavija sa svim svojim posebnostima

      (Specijalno za NIN iz Praga)
      
       Sredinom novembra Češka će obeležiti jedanaestogodišnjicu svoje "plišane revolucije" i raskida sa komunizmom. Srbija, koja je do skora, po mnogima, bila poslednji bastion komunizma u Evropi, ući će u završnicu borbe sa dobrim izgledima na uspeh - predstoje još republički izbori.
       Osnove za poređenje između događaja koji su obeležili 17. novembar 1989. godine u Pragu i 5. oktobar ove godine u Beogradu svakako ima - karakteriše je spontani bunt građana željnih da povrate ljudsko dostojanstvo i veru u neke dolazeće dane. Međutim, za razliku od Čeha pre jedanaest godina - a većina pamti čuvene reči njihovog današnjeg predsednika, tada dramskog pisca i člana Gradanskog foruma, Vaclava Havela, da nikom neće dozvoliti da na bilo koji način okalja prelepo lice te mirne revolucije - Srbi su morali da upotrebe i poneki bager. No, to je već priča o našem (sada već bivšem) problemu:
       - Strahovao sam od eventualnih manipulacija na izborima ili da u slučaju Miloševićeve pobede ne poteče krv. Na sreću, tako se nešto nije dogodilo. Vlast je na miran način prešla u ruke legalno izabranog predsednika. Verovatno je sve to bilo veoma dramatično, praćeno raznim kompromisima ili obavezama, ali sve to već poznajem iz vlastite istorije. Sada se otvaraju velike mogućnosti i sve ukazuje da je taj proces neminovan - ovako u ekskluzivnom razgovoru za NIN nedavna dešavanja u Beogradu komentariše predsednik Češke Vaclav Havel, aktivni učesnik spuštanja "gvozdene zavese" s kraja osamdesetih i jedan od intelektualaca koji su obeležili buđenje srednjoevropskih država nakon višedecenijskog jednoumlja.
       Upitan zašto je Zapad tako dugo potcenjivao i ignorisao demokratske snage i aspiracije srpskog naroda, o čemu svedoče brojne tvrdnje da je opozicija u Srbiji, navodno, nesposobna, tragično razjedinjena i da se promene u ovom delu sveta mogu izvojevati samo silom i bombama, predsednik Havel odgovara:
       - Imam utisak da to što nazivate Zapadom, ta evropsko-američka zajednica demokratskih država, ne razume složenost celokupne situacije u ovom regionu. Ne samo da ne shvata ambicije, želje i ideje već ni predrasude i arhetip srpskog naroda. Zapad to ne shvata ni kod drugih naroda ovog regiona. Oduvek sam se pitao šta rade desetine hiljada diplomata u ministarstvima inostranih poslova i u svim međunarodnim institucijama i ambasadama kada se taj takozvani Zapad uvek nanovo iznenadi događajima u ovom regionu. Nešto će možda shvatiti sa zakašnjenjem, ali ipak se angažuju. Jer, mogli bi da se zatvore, da spuste zavesu i da puste da se ovde svi uzajamno tuku. Ipak, Zapad nije ravnodušan.
      
       Gospodine predsedniče, Evropska unija i Sjedinjene Američke Države najavile su značajnu ekonomsku podršku Jugoslaviji i povratak u sve evropske i međunarodne organizacije. Da li vi lično podržavate takvu orijentaciju i da li ćete se založiti da se Jugoslavija što pre vrati u institucije iz kojih je izgnana zbog Miloševića?
       - Naravno, treba otvoriti vrata svih organizacija današnjoj Jugoslaviji, ali treba biti na oprezu. To važi ne samo za Jugoslaviju već i za članice tih organizacija, uključujući i Češku. Ja se nikada ne ljutim kada nas međunarodna zajednica kritikuje zbog nečega. Naprotiv, doživljavam to kao svojevrsnu pomoć.
      
       Zanimljivo je da međunarodna zajednica svoju podršku novoj vlasti u Jugoslaviji ne uslovljava isporučivanjem Miloševića Haškom sudu za ratne zločine. Pominje se i mogućnost da mu bude suđeno u Srbiji. Kakav je vaš stav?
       - Mislim da bi, bez obzira ne sve pravne aspekte i činjenice, psihološki gledano s obzirom na unutrašnju higijenu društva, bilo najbolje da mu se eventualno sudi u Jugoslaviji.
      
       Mnoge ugledne svetske ličnosti izrekle su do sada oštre kritike na račun prošlogodišnjeg bombardovanja Jugoslavije. Taj akt ocenjen je kao nelegalan sa stanovišta međunarodnog prava i kao veoma problematičan sa moralnog stanovišta. Bili ste odlučan zagovornik te intervencije. Da li ste promenili mišljenje i kako danas gledate na to?
       - Ovo rešenje bilo je loše, ali niko nije predložio bolje. Dakle, bilo je to najbolje od ponuđenih rešenja. I ono je imalo svoj efekat. U istoriji nema primera da se 750 hiljada izbeglica u toku jedne godine vrati u svoje domove i da se zaustavi takav proces genocida. To je kakav-takav uspeh, ali svi znamo da je bombardovanje loša i zla stvar. Nikada nisam ni tvrdio da je tako nešto dobro. Ali, ako je izbor bio između genocida, analognog genocidu Jermena iz 1914. godine, i sprečavanja tog genocida bombardovanjem, onda je bolji izbor bilo ovo drugo. To mi se čini jasnim.
       Da li je to, s druge strane, bilo kršenje međunarodnog prava - o tome mogu pravnici dugo diskutovati. Bilo je to u duhu određenih rezolucija Saveta bezbednosti, ali je prekoračilo njihov sadržaj. Ko ovo bude studirao i analizirao, moći će dugo da živi od toga. U svakom slučaju, mogu da potvrdim, jer sam učestvovao u odlučujućim sastancima NATO gde se o ovome govorilo, da ovo bombardovanje i rat nisu bili rezultat nekih ratnih strasti ili sklonosti prema ratovanju, već se radilo o izrazu velike brige o sudbini ljudi. To mogu da tvrdim. I to međunarodna zajednica poštuje. Ona se u ovom slučaju nije lako odlučila na jedan takav korak. Ali, niko od onih pomenutih deset hiljada diplomata nije izmislio ništa bolje.
      
       Svojevremno ste odlučno digli glas protiv zločina Miloševićevog režima na Kosovu. Od dolaska Kfora u ovu pokrajinu situacija je obrnuta - sada su Srbi ti koji su izloženi teroru. Zašto NATO, koji se rešio na masovno bombardovanje da zaštiti Albance, ne može biti efikasniji u zaštiti preostalih Srba?
       - U tome postoji razlika. Politika proganjanja i genocida koju je sprovodio Miloševićev režim nad kosovskim Albancima bila je politika države, vlade, njenih struktura, politika legalne vlasti. Ovo danas je divlje proganjanje koje ne podržava bilo koja država. Naprotiv, Kušnerova administracija pokušava da to suzbije i da zaštiti Srbe. Ako u tome ne uspeva na najbolji način, razloge treba tražiti u nedostatku finansijskog, ekonomskog i ljudskog potencijala kako bi ta administracija imala veći manevarski prostor. Ipak, češki predstavnici koji su na Kosovu potvrđuju da u mestima gde se mudro radi postoje mogućnosti za zajednički život i za sprečavanje ili izbegavanje incidenata. Tamo se gradi razumevanje, ali sigurno je da još dugo ono neće biti potpuno. To je evidentno, nema smisla gajiti neke iluzije. Ali treba sve učiniti kako Srbi ne bi bili zlostavljani ili proganjani.
      
       Kako gledate na činjenicu da se mnogi zapadni političari gotovo utrkuju da sebi u zaslugu pripišu ono što se već popularno naziva "demokratskom revolucijom u Srbiji"?
       - Ne znam da li to neko sebi pripisuje. Ja svakako ne jer smatram da je to pobeda srpskog naroda. On zaslužuje veliko priznanje i čast što je uspeo da se sam oslobodi ovog režima koji je u mnogim aspektima bio opasniji od onog trulog i umirućeg komunizma kojeg smo se mi oslobadali.
      
       Zašto ste se kao bivši disident, koji je već dugo na vlasti, retko sretali sa disidentima i ozbiljnim kritičarima režima Slo- bodana Miloševića?
       - Ne bih se složio sa vama. Naprotiv. Sastanke sa nekima od političkih vođa sam inicirao ja, recimo sa gospodinom Đinđićem ili gospodinom Draškovićem. Pozvao sam takođe vođe opozicije u Istanbul na samit OEBS-a. Pozvao sam tamo kao svog gosta i predsednika Đukanovića i svi su sedeli jedan pored drugog, što nije bila tako česta pojava. Posetio me je i upravnik beogradskog Ateljea 212, pozorišta u kojem su ranije igrane moje drame... Znači, kontakata je bilo, ali zbog toga što ih možda nije bilo više krivac su moje druge obaveze.
      
       Kao čovek koji je najpre dugo bio u opoziciji, a zatim dugo i na vlasti, šta možete reći o dobrim i lošim stranama svake od te dve pozicije?
       - Znate šta, za čoveka mog tipa, moje naravi i moje profesije dosta je teško obavljati funkciju predsednika. Teže nego biti u opoziciji i to iz jednog jednostavnog razloga što stalno moram da imam na umu da se ne izražavam samo u svoje ime već u ime države i što stalno moram da biram opreznije i diplomatskije reči. Ja ne mogu nekome da kažem da je budala tek tako, kao što sam to mogao ranije. To mi smeta posebno s obzirom na dužinu mog predsedničkog mandata.
      
       Zašto je u istočnoj Evropi u jednom periodu bilo toliko intelektualaca na čelu država i vlada: vi u Češkoj, Genc u Mađarskoj, Želev u Bugarskoj...
       - Čini mi se zbog toga što u eri komunizma nisu mogle da izrastu alternativne političke garniture. Na Zapadu se neko pedeset godina priprema za to da bude predsednik. Još od školskih dana se angažuje u politici i u raznim organizacijama. Tako nešto ovde nije postojalo. Komunizam se srušio neočekivano brzo i ko bi drugi mogao da dođe do tih funkcija nego intelektualna opozicija? U skladu sa tim ova vrsta ljudi počinje polako da biva istisnuta pošto je već decenija iza nas i počinje da se formira profesionalna politička elita.
      
       Kako vam danas, posle te pomenute decenije od pada Berlinskog zida, izgleda Evropa: da li su se želje i nade ispunile?
       - Evropa korača u pravom smeru. To je smer kojim sam i ja zamišljao da treba da se ide, ali kreće se mnogo sporije nego što sam se nadao.
       Bili ste aktivan učesnik raspada Čehoslovačke, multinacionalne federacije koja je kao i Jugoslavija nastala posle Prvog svetskog rata na ruševinama poražene Austrougarske monarhije. Sedamdeset godina kasnije Čehoslovačka se na miran način raspala. Početkom devedesetih počeo je i raspad Jugoslavije, jedne od najvećih multietničkih zajednica u Evropi, koji je doneo toliko žrtava i zločina. Mislite li da je taj raspad okončan ili očekujete da bi u skorijoj budućnosti moglo doći do osamostaljenja Crne Gore i Kosova?
       - Oduvek imam samo jedno mišljenje koje ponavljam u svakom susretu sa intelektualcima iz Srbije, Crne Gore ili sa Kosova: o budućem obliku države moraju definitvo odlučiti građani te zemlje. Niko iz sveta ne može im reći šta treba da čine. Niko ne može da im propiše da ostanu zajedno ili da žive odvojeno. To moraju sami odlučiti. Jedina interesna sfera međunarodne zajednice jeste da eventualne izmene prođu mirno i ona mora podržati sve pokušaje dijaloga, demokratskih rešenja, referenduma i slično. To smatram važnijim od pitanja kako će ta politička formacija ubuduće izgledati. To je trinom, odnos Srbije, Crne Gore i Kosova, to su tri subjekta koja moraju naći celovito rešenje u što kraćem roku kako ne bi došlo do neželjenih sukoba. Mnogo je manje važno hoće li to biti federacija, unija, konfederacija ili samostalne države, a mnogo važnije da se to reši na miran način. Međunarodna zajednica treba da bude otvorena za sve alternative, ali da stalno naglašava potrebu mirnog rešenja. U međunarodnoj zajednici postoji otpor prema priznavanju novih država i postoji neka ljubav prema statusu kvo ili je to pak nedostatak mašte. Čini mi se da sada postoji mogućnost da se problemi reše na zadovoljstvo svih.
       Mi ne možemo o Kosovu govoriti kao o delu Srbije, a istovremeno da tamo imamo međunarodnu upravu i da ga tretiramo kao protektorat UN. Jedno negira drugo. To je moguće dve, tri godine, ali nikako to ne može biti dugotrajno rešenje. Jer, međunarodna zajednica neće biti spremna da zauvek finansira međunarodnu upravu.
      
       Može li doći do nove intervencije ukoliko izbiju sukobi kao posledica loše pregovaračke politike?
       - To je nerealno, jer nemoguće je da u nekom od ova tri entiteta ponikne režim sličan Miloševićevom.
       Gospodine predsedniče, posle pobede demokratskih snaga u Srbiji, u svetu se sve više čuju glasovi onih koji smatraju da je srpski narod u protekloj deceniji bio neopravdano optuživan. Proglašavan je ekspanzionističkim i pripisivani su mu zločini Miloševićevog režima, pod kojim je i sam stradao. Verujete li da će ta vrsta predrasuda prema srpskom narodu ubrzo nestati?
       - Imam čistu savest pošto sam se uvek izražavao - i u vreme kada smo kao članica NATO praktično bili saučesnici bombardovanja ili partneri u toj intervenciji - da to nije borba protiv srpskog naroda, već protiv režima. Lično nemam potrebu da ispravljam svoje izjave iz prošlosti. Gde to nisu dobro shvatili? U Srbiji, jer je propaganda tako manipulisala i pokušavala da me pokaže kao neprijatelja srpskog naroda. Dao sam popriličan broj intervjua srpskim medijima u kojima sam rekao da nisam neprijatelj, već da se ne slažem sa njegovim političkim vođama. Ali, to se u tim intervjuima nije pojavljivalo. Znači, ako ima nekih predrasuda, treba ih odbaciti, ali ne sa moje strane.
      
       IVAN NIKOLIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu