NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bemus na raskršću

Muke sa citrom, nesklad glasova, nemoć orkestra, lepota violončela

      Milena Miloradović
      
       Već posle koncerta Beogradske filharmonije sa dirigentom Urošem Lajovićem, program Bemusa tokom nekoliko narednih večeri, kao da se našao na nizbrdici sa koje su ga, retko, u normalne tokove vraćale ličnosti jake individualnosti i visokog umetničkog sjaja. Na koncertu Gudača svetog Đorđa, u celini gledano solidnog, blistali su klarinetista Ognjen Popović i Andžej Majevski na basetnom rogu u Koncertnim komadima Feliksa Mendelsona. Virtuozi na instrumentima i odlični muzičari pokazali su da se u delu, ne naročito popularnom, može dostići mera atraktivnosti dodavanjem ličnog impulsa uvek potrebnog i poželjnog.
       Opšte mesto u umetničkim poslovima pokazalo se ekstremno izazovnim na koncertu na citri poznatog profesora iz Nemačke Georga Glazla. Malo se ko od nas može pohvaliti naročitim poznavanjem instrumenta sa više od 50 žica na tankoj položenoj ploči. Zvuk koji smo mogli da registrujemo u Atrijumu Narodnog muzeja, i pored izvanredne akustičnosti prostora, mogao se meriti malim brojem decibela i nevelikog zvučnog dijapazona. Muzika starih majstora u transkripciji za citru, naročito Johana Sebastijana Baha teško se mogla prepoznati, delimično i zbog Georga Glazla koji je u interpretacije unosio agogiku nepoznatu izvođenju kompozicija odgovarajuće stilske pripadnosti. Ritmičke slobode u korespodenciji sa zvukom nejasne artikulacije, uz često podešavanje intonacije slabašnog instrumenta, sve to stvorilo je utisak da je od svih prisutnih u svemu najviše uživao sam izvođač.
       Godinama je na Bemusu ansambl beogradske Opere zauzimao važno mesto, sa promenljivim uspehom. Ovih poslednjih, ljubitelji opere i baleta primorani su da čekaju bolja vremena kada će se, ne samo shvatiti, već i prihvatiti da je negovanje tog skupocenog muzejskog eksponata ogroman i odgovoran finansijski napor koji istovremeno nalaže i bespoštednu selekciju svega i svakoga. Kamerna opera Madlenijanum ("Mudrica" Karla Orfa) pokušava da popuni nastalu prazninu, ali se i tu otvara problem. Eksperimentalna faza bilo kog projekta može da postoji samo od prvih jasno postavljenih ciljeva. U protivnom, gubi ne samo smisao već kod publike povećava nervozu iščekivanja. Zar je potrebno ponavljati puteve bez pravih putokaza?
       Beograd su posetili članovi kamernog orkestra konzervatorijuma Santa Cecilija iz Rima. Treba odmah skrenuti pažnju da se ovde ne radi o nekoj izvanrednoj muzičkoj instituciji i da ovaj orkestar postoji najviše nekoliko meseci. Ako bismo naše goste uporedili sa ansamblom Kornelije koji čine učenici Muzičke škole Stanković, morali bismo da zaključimo da su naši mladi muzičari u ogromnoj prednosti po postignutim rezultatima, a dirigent Obrad Nedeljković neuporediv s kolegom Karlom Ricarijem. Italijani su izveli čuveno delo "Stabat mater" Đovanija Batista Pergolezija sa sopranom Im DŽjeong Ce i mecosopranom Alisom Zinovjevom. Ta su se dva ženska glasa pokazala u apsolutnom neskladu, koliko u nespojivosti sonoriteta, toliko i u neverovatnoj ravnodušnosti prema onome što pevaju. Orkestar je preuzeo površnu ulogu pratioca. U drugom delu trebalo je da slušamo, po definiciji, koncertno izvođenje opere "Služavka gospodarica" istog kompozitora u kome nas je dočekao nešto uspešniji pevački par Enirika Mari - Đuzepe Nikodemo. Radnje koje bi trebalo zvati glumom i pokreti predviđeni u pozorišnoj postavi učinile su komičnu operu Pergolezija pomalo smešnom iz drugog ugla.
       Bilo je, proteklih dana Bemusa, još ponečeg što su rutinirani posetioci koncerata nazvali internim i javnim časovima kakvi se, u cilju sticanja izvođačkih iskustava organizuju u procesu nastave u muzičkim školama. Neka ne bude zamereno što se ovde prelazi bez komentara preko tih koncerata jer se oni mogu prirediti izvan festivala zvanog Beogradske muzičke svečanosti. Međutim, teško je preći preko koncerta hora i orkestra Vojske Jugoslavije posvećenog delima Baha. I pored zvezde iz davnih vremena, violiniste Jovana Kolundžije i savesnog dirigenta Vladimira Milića, ovo je bilo nešto što se kod nas nije često moglo da vidi i čuje. Hor koji bi, nažalost izgubio pravo na zvanje profesionalnog u konkurenciji sa gotovo svakim ansamblom sastavljenim od amatera pevača i orkestar u kome je bilo teško razaznati greške od omaški, delovao je i jadno i bespomoćno. Treba li u ovom debaklu tražiti uzroke u dirigentu koji je ansambl vodio donedavno, Pavlu Medakoviću, ili u dugom prikrivanju stvarnog stanja u ovom orkestru koji napušta svako ko može? Neka odgovor na pitanje ostane za neku drugu priliku.
       Ipak, nešto se nesvakidašnje dogodilo na ovom Bemusu, u ovom njegovom delu. Beogradski gudački orkestar "Dušan Skovran", sa dirigentom Aleksandrom Pavlovićem i violončelistkinjom Sandrom Belić, izveo je na svom koncertu delo "Bogorodičin pokrov" DŽona Tavenera. Muzika engleskog kompozitora duboko je natopljena pravoslavnom molitvenošću, i kao izvajana jednim pokretom, sasvim nekonvencionalnom tehnikom komponovanja. U njoj vreme kao da je zaustavljeno ili pretvoreno u prah a, opet, tako jarko prisutno u proticanju. Deonici violončela namenjena je glavna uloga u neprekinutoj melodiji punoj melizama, ispevanih sa neobično malo nota koje se ponavljaju, neprestano menjajući zvučni oblik, uz retke dinamičke potrese. Sandra Belić, svakim novim izvedenim delom pokazujući neku od svojih vrlina, učinila je tačno ono zbog čega su engleski kritičari "Bogorodičin pokrov" označili kao najlepšu muziku napisanu za violončelo. Svakako da se neće svako složiti sa navedenom konstatacijom ali to ostaje manje važno. Slušali smo delo u kome se našlo nešto veoma staro i nama prepoznatljivo.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu