Jedan od najpopularnijih glumaca, famozni Leon Profesionalac, govori o svom poslednjem filmu "Purpurne reke", detinjstvu u Kazablanki, presudnom susretu sa Likom Besonom, američkoj karijeri

      Da je lep, nije. Ima, međutim, magnetizam (onaj, neki, samo njegov) kojim je osvojio svet. Još od "Velikog plavetnila" i "Nikite" do "Profesionalca" (u originalu "Leon"), o prvom i drugom delu urnebesne komedije "Posetioci" da i ne govorimo, Žan Reno beleži samo uzlaznu liniju i danas ima status vrhunske filmske zvezde. Nedavno je u San Sebastijanu nastalo pravo ludilo kada se pojavio: svi su vrištali, gurali se i molili autogram, dobacivali da ga obožavaju, da ih samo pogleda, makar mahne... I on je to neštedimice činio znajući da treba ljubavlju da uzvrati. Osmeh, pri tom, nije skidao rukujući se ispruženih ruku, kao car. Zaista je faca, lik.
       Na festival je došao povodom svog poslednjeg filma "Purpurne reke" u režiji Metjua Kasovica, u kojem igra s mladim Vinsentom Kaselom. NJih dvojica su inspektori na specijalnim a teškim zadacima. Moraju da razjasne dva ubistva: jedno se dogodilo dvadeset godina ranije kad je pregažena devojčica a drugo upravo tih dana, i to na velikim, alpskim visinama gde je pronađen neobično iskasapljen leš. Istraga će ih odvesti do izvesnog univerziteta u podnožju planine, ogromne a mračne zgradurine koja čuva tajnu.
       Reno je snimio tridesetak filmova, mahom u Francuskoj, s tim da je poslednjih godina sve traženiji u Americi ("Nemoguća misija" Brajana de Palme, "Ronin" DŽona Frankenhajmera, "Godzila" Rolanda Emeriha...)
      
       Verujete li da vam je već i legendarni "Profesionalac" otvorio vrata Holivuda?
       - Možda samo širom. Ona su i pre toga bila otvorena pošto su i "Veliko plavetnilo" i "Nikita" dobro prošli u Americi. Više nego dobro jer se ipak radilo o filmovima na francuskom jeziku, što Amerika teže prima. Imali su, srećom, kao distributera moćnu "Kolumbiju" koja je znatno doprinela njihovom publicitetu. Naravno da to samo po sebi ne bi bio dovoljan adut. Reč je o odličnim filmovima koji su i meni, ali i Liku Besonu, Liku možda i više i to s dobrim razlozima, omogućili brz međunarodni uspeh. Verujem, u stvari, da smo se pojavili s pravim filmovima u pravom trenutku. Dogodila se ta retka a tako dobra kombinacija.
      
       Do tih filmova za vas se, praktično van Francuske nije znalo. Kao da ste se odjednom pojavili i odjednom zarobili tolika srca. Žene vas vole, muškarci vam se dive, mladi su očarani... Recite nešto o sebi, svojim počecima.
       - Pa, rođen sam u Kazablanki u koju su došli moji roditelji s juga Španije. Prema tome, španski je moj maternji jezik. Opet, kako sam rastao u Kazablanki koja je bila francuska kolonija, u detinjstvu sam naravno naučio i francuski. U kući smo govorili oba jezika, često ih mešajući. Još u dvanaestoj godini rešio sam da budem glumac. To sad, znam, šašavo zvuči kad kažem, ali je zaista tako bilo. Zato što sam kao klinac stalno visio u bioskopu, uglavnom bih se provukao bez ulaznice, bio mi je cilj samo da se dokopam tog mraka i onda uživam u slikama, ma kojim i ma kakvim, samo da se vrte. U stvari, šta?! Zaljubio sam se u film zaljubio u glumu...
       Po završetku srednje škole, kada je trebalo roditeljima da saopštim čime želim da se bavim u životu, ja sam stidljivo priznao kako hoću da budem glumac. I oni su mi dopustili da upišem školu glume u Kazablanki. Kasnije sam se, u devetnaestoj, preselio u Pariz znajući da samo tamo za mene ima budućnosti, da su sve moje šanse tamo.
      
       I kako je počelo?
       - Dosta sporo, traljavo. Obično je uvek tako. Nekoliko godina sam igrao u pozorištu ali se i sve vreme uporno javljao na audicije čim bih čuo da se nešto snima. Jer, film me je, samo me je film vukao... Prvu priliku dao mi je Kosta Gavras u filmu "Sjaj žene", igrao sam pored Romi Šnajder koja je tada već bila velika zvezda. Posle toga je usledio niz malih uloga sve dok 1989. nisam upoznao Lika Besona. S njim mi je krenulo, on je zaista presudan čovek u mojoj karijeri.
      
       Sad već uveliko možete da govorite o slavi. Izgleda da i uživate u njoj?
       - Veoma. Prvo, po prirodi sam sujetan mada ne znam, glumca koji to nije. Zatim, danas mogu - baš zbog slave koju pominjete - da biram uloge što je za glumca uvek najbitnije. Najzad, kao slavan glumac, danas mnogo zarađujem što mi je, kao ocu četvoro dece, takođe bitno. Novcem mogu da im obezbedim dobre škole i fakultete, ugodna letovanja i zimovanja, mogu razne želje da im ispunjavam i ja to sa radošću činim. Upozoravaju me da to nije dobro, postaće razmažena ako već nisu, ali ne želim o tome da brinem. Ne želim zato što sam kao dete upoznao siromaštvo i znam da ono ostavlja gorak trag, gorak trag zauvek.
      
       U filmu Metjua Kasovica igrate mačo tipa koji može i zna sve. Vaše uloge su i inače, uglavnom, takve. Povremeno, međutim, kao u "Rozaninom grobu" ili u "Posetiocima" pokazujete izraženi dar za komediju. Da li to znači da volite promene?
       - Više od svega! Dugo mi je, recimo, trebalo da se oslobodim "Nikite", zatim Leona, naročito Leona, da pobegnem zapravo iz tog tipa uloga. Upravo sam zato veoma zadovoljan filmovima koje ste pomenuli. U Francuskoj se ne pamti da je godinama ijedan film imao toliko uspeha kod gledalaca kao "Posetioci". U šali kažu da su prvi i drugi deo tog filma videli svi francuzi, i to više puta. Meni su, s druge strane, uloge u tim filmovima omogućile da sebe pokažem u drugačijem svetlu. Trenutno igram nekog ludog Rusa u filmu koji se zove "Rollerball", zato sam i pustio brkove, snimanje još traje. Radimo u Kanadi a reditelj je DŽon Mektirnen. Možda ga znate, on je režirao onaj žestoki triler "Umri muški" sa Brusom Vilisom.
       Šta ja, u stvari, najviše volim? Najviše volim uloge ljudi koji su na ivici. Nisu baš dobri ali nisu ni zli, nešto između, jedno mi je stalo da im udahnem dušu, toplinu, da uverim gledaoce kako neko ko možda deluje najgore na svetu - nije obavezno takav. Niko nije sasvim crn ili sasvim beo. Mada, mada, ima i takvih ljudi...
      
       A vi, kakvi ste vi?
       - To ja ne znam. Čovek sebe nikada ne vidi. Morali biste to da pitate moje prijatelje. Dešava mi se da povremeno odem u minus fazu, ali nastojim da se što pre iz nje izvučem i vratim smehu, druženju, ukratko - životu.
      
       Da li biste za sebe rekli da ste odličan glumac i zato vam tako dobro ide ili ste imali i malo sreće?
       - I jedno i drugo. Sebe zaista smatram dobrim glumcem. Ali, znate li vi koliko je samo, primera radi, u Francuskoj fenomenalnih glumaca za koje nikada niste čuli? Prema tome, sreća se uvek računa. Sreća u smislu da naletite na pravu osobu koja će vam dati priliku...
       Meni se to dogodilo dva puta. Kada sam počinjao kao glumac, upoznao sam Didijea Flamana koji, uzgred, u "Purpurnim rekama" igra dekana fakulteta. On mi je, kao inače ugledni pozorišni reditelj, pomogao da krenem na daskama. Na filmu je to bio, znamo već svi, Lik Beson. Interesantno je da su obojica rođeni u znaku Riba a ja sam rođen u znaku Lava.
      
       Verujete u to?
       - Ima tu nečeg. Ako hoćete dalje, i moja prva i moja sadašnja žena rođene su u znaku Jarca. Oba puta sam bio privučen sličnim karakterom i kako to onda da objasnimo?
      
       "Purpurne reke" su vaš prvi film u režiji mladog Kasovica. Kakva je razlika u radu između njega i Besona?
       - U osnovi nije velika. Obojica znaju šta hoće, još više šta neće. Obojica znaju da postave kadar, znaju s kamerom, obojica dobro funkcionišu s glumcima. Postoji, ipak, jedna krupna razlika: Lika prevashodno zanima kako neko biva upleten u nešto, ovozemaljsko ili božansko svejedno, i kako onda u datim okolnostima reaguje dok je Metju najviše zainteresovan za društvenu problematiku. Setite se njegove "Mržnje". Osim toga, Lik još nije snimio film po tuđem scenariju, on sve voli sam, i ja ga stalno nagovaram da se već jednom oproba prema tuđem tekstu. Vidite, Lika Besona sam susreo kada je on imao samo dvadeset i dve godine i od tada smo najbolji prijatelji. Zato pažljivo pratim šta radi i kojim putem ide, stalo mi je do tog čoveka.
      
       Film "Purpurne reke" deluje, pre svega, kao težak fizički izazov za glumca. Tu se vi verete po strašnim visinama, u snegu, po ledu, rečju - Kasovic vas je baš namučio.
       - Da je bilo naporno, sigurno jeste. Najteži film koji sam do sada snimio upravo u tom fizičkom pogledu. Možete li da zamislite sve nas u Šamoniju, usred ogromnog belog prostranstva gde vetar zna odjednom da zaduva i do sto kilometara na sat a obično je bilo minus petnaest, ponekad bogami je išlo i do minus trideset. Ledila nam se krv. Pa tako svaki dan. Stalno u strahu da nas oluja ne odnese, da neko ne propadne i nestane, pa briga za kamere, tehniku uopšte, a pri svemu tome je trebalo još biti kreativan. Najgore je bilo Kasovicu, onako sitnom, da sve to izdrži i o svemu vodi računa. Srećom, imali smo izvrsne vodiče koji napamet znaju svaki deo tog masiva, bez njih ne bismo ništa uradili.
       S druge strane, morali smo da se upustimo u taj rizik pošto je suština knjige Žana Kristofa Granža "Purpurne reke" po kojoj je rađen film - zima. Zima u telu, zima u duhu. Film upravo počinje da se prikazuje u Francuskoj pa onda dalje i ne znam kako će proći. Mi smo, možda i zbog silnih muka tokom snimanja, veoma zadovoljni krajnjim rezultatom. Kad kažem mi, mislim na Kasovica, sebe, mladog Vinsenta Kasela pred kojim je, siguran sam, velika karijera, ali mislim takođe i na sve druge, čitavu ekipu koja je zaista upoznala strahotu radeći taj film u nenormalnim, gotovo neljudskim uslovima.
      
       Sve češće snimate u Americi. Pomišljate li da se tamo i preselite?
       - Stalno me to pitaju i ja uvek kažem isto: Živim u Francuskoj i, ako bog da, uvek ću živeti u Francuskoj. Jer, Francuska je moj dom a Amerika je samo posao.
      
       JASMINA LEKIĆ