Tokom proteklih deset godina od prodaje fudbalera, u kase klubova i na račune privatnih lica u inostranstvu slilo se novca više nego što su devizne rezerve Narodne banke Jugoslavije

      U stara dobra vremena Miljan Miljanić je više puta i neretko sa primetnom grimasom zadovoljstva isticao kako je, uz Brazil i Argentinu, Jugoslavija vodeći izvoznik fudbalera! Govorilo se, onda, kako je to naša najkurentnija "roba" na deviznom tržištu. Svi smo se radovali zbog toga. Kada već ne možemo da budemo svetski fudbalski šampioni, eto, u nečemu smo se približili Brazilu i Argentini. Onda su 1992, Rezolucijom Saveta bezbednosti uvedene sankcije. Kršenje embarga svetske zajednice postalo je neka vrsta naše fame, obaveze i lukavosti, samo nama svojstvene. Retko ko je postavljao logično pitanje: "Kuda se dede taj devizni novac od naše najkurentnije 'robe'?"
       U doba najvećeg uspeha, kada je osvojila evropsku, potom i svetsku klupsku titulu, FK "Crvena zvezda" je, odmah po uvođenju embarga, rasprodala čitav šampionski tim. Logikom da u bilo čemu ne zaostane za najvećim rivalom rukovodio se i klub sa druge strane topčiderskog brda FK "Partizan". Da bi objasnio ponašanje, naša dva u svetu najpoznatija kluba, potrudio se Vladimir Cvetković, tadašnji ministar za sport u Vladi Srbije: "Klubovi su primorani da prodaju igrače samo zato što od transfera mogu da egzistiraju, da plaćaju struju, kupuju opremu, obezbeđuju plate..." Na pitanje koji je to račun u bankama na koji će "leći" novac od prodaje fudbalera (vreme embarga) ministar Cvetković objasnio je da postoji i drugi način za realizaciju transfera, na primer posredstvom menadžera, onih koji "vide u mraku".
      
       Embargo
       Spisak "fudbalske robe" koju je Jugoslavija ("Crvena zvezda" i "Partizan") izvezla tokom ekonomskog embarga do 1995, i posle toga, je poduži. Uvid u stvarne novčane vrednosti transfera je bio nedostupan i u klubovima i u Fudbalskom savezu Jugoslavije. Jedino što se moglo dokučiti bilo je isključivo na osnovu pisanja visokotiražnih sportskih novina iz Italije ("La gazzetta dello sport"), Španije ("Marka" i "AS"), Engleske ("NJorld soccer")... iz zemalja u čijim su klubovima igrali ili još igraju fudbaleri sa prostora SR Jugoslavije.
       Dejan Savićević prodat je FK "Milan" (1992 - ugovor na tri godine za sumu od 11,5 miliona nemačkih maraka), Vladimir Jugović klubu "Sampdorija" iz Đenove (1992 - ugovor na tri godine za 4,5 miliona nemačkih maraka), Siniša Mihajlović klubu "Roma" (1992 - ugovor na četiri godine za 9 miliona američkih dolara), Darko Pančev klubu "Inter" iz Milana (1992 - ugovor na četiri godine za 9 miliona nemačkih maraka), Robert Prosinečki klubu "Real Madrid" (1991 - ugovor na pet godina za 13 miliona američkih dolara), Miodrag Belodedić klubu "Valensija" (1992 - ugovor na četiri godine za tri miliona američkih dolara), Predrag Mijatović klubu "Valensija" (1993 - ugovor na tri godine za 3,5 miliona nemačkih maraka), Branko Brnović klubu "Espanjol" (1993 - ugovor na tri godine za 2,5 miliona nemačkih maraka), Slaviša Jokanović klubu "Ovjedo" (1993 - ugovor na tri godine za 5 miliona DEM).
       Odmah po ukidanju sankcija (ne svih) 1995. nastavljena je prodaja fudbalera ova dva kluba. Među transferima koji zavređuju pažnju svakako je transfer Save Miloševića u klub "Aston Vila" (1995 - ugovor na tri godine za 3,5 miliona funti sterlinga), zatim Saše Ćurčića u "Bolton" (1995 - ugovor na tri godine za 1,5 milion funti sterlinga), Dragana Ćirića u "Barselonu" (1997 - ugovor na pet godina za 12,5 miliona nemačkih maraka), Dejana Petkovića u "Real Madrid" (1997 - ugovor na pet godina za 4,5 miliona maraka), Perice Ognjenovića u "Real Madrid" (1998 - ugovor na pet godina za 8,5 miliona nemačkih maraka)...
       Prodaja fudbalera nikada nije bila pod stvarnim embargom, jer su države članice Evropske unije imale interesa da u njihovim bogatim klubovima igraju talentovani fudbaleri iz Jugoslavije! "Mi (FSJ) tu nismo mogli ništa da učinimo. Nekad su igrači mogli da napuste zemlju kada bi navršili trideset godina života, a onda je granica smanjena na 28 i tako je to trajalo od sredine šezdesetih do devedesetih godina. U decembru 1991. Izvršni komitet Svetske fudbalske asocijacije (Fifa) promenio je propise. Svaki igrač posle isteka ugovora bio je slobodan. Naš Savez je i posle toga pokušavao da "izigra" zakone svetske i evropske fudbalske organizacije, samo u interesu našeg fudbala. Međutim, 'Crvenoj zvezdi' i 'Partizanu' tako nešto nije odgovaralo. Zato o tome treba pitati njih", objasnio je naš eksport kurentne "robe" u svet Branko Bulatović, generalni sekretar FSJ.
       Po slovu fudbalskih propisa, deo "kolača" od prodaje fudbalera u inostranstvo pripadao je procentualno i Fudbalskom savezu Jugoslavije. U svakom slučaju, svi su na kraju bili zadovoljni.
      
       Menadžeri
       Zvanično Evropska fudbalska unija (Uefa) je tek sredinom 1994. donela nove propise po kojima je jedini način kupoprodaje igrača moguć uz posredstvo menadžera. Menadžer bi, pored moralnih i profesionalnih sposobnosti, trebalo da uloži 250 hiljada švajcarskih franaka kako bi dobio licencu za ovu vrstu delatnosti. Članovima klubova, izvršnih odbora, ili predsedništva, to je bilo izričito zabranjeno! Koliko su se naši klubovi toga pridržavali, njihova je "mala tajna". Sa ovih naših prostora zvaničnih menadžera, sa licencom, za sada nema. Jedini osposobljeni za ovu vrstu posla su: Zoran Vekić (bivši fudbaler "OFK Beograda") koji živi u Španiji i Ranko Stojić (bivši član "Partizana" i "Dinama") sa mestom boravka u Belgiji. Svi ostali se mogu svrstati u "divlje menadžere" ("pištoljeroše") i nije ih malo. NJihov posao počinje sa upoznavanjem igrača i preporukama samih čelnika klubova. Raspodela novca se vrši po njima "poznatim" i "priznatim" pravilima, a u njih su, naravno, uključeni vodeći klupski ljudi. NJihov rad je, međutim, limitiran i okrenut je klubovima iz Grčke, Bugarske, Mađarske i manjim fudbalskim zemljama. Specijalitet "pištoljeroša" je otkupljivanje ugovora od klubova i samih igrača. Ova "obligacija" se izvodi tako što "kupljenom" fudbaleru njegov novi vlasnik plaća premije, hotel ili stan, daje platu, sve do trenutka dok mu ne pronađe novi klub, gde će povratiti svoj uloženi novac i zaraditi nešto pride, a i platiti deo "klupskom prijatelju", koji mu je omogućio posao. To su pravila koja važe u današnje vreme, jer sve što je vredelo u fudbalskoj Jugoslaviji odavno je preletelo granicu...
       Svaka priča o transferu igrača iz kluba u klub ima i svoju predistoriju. Posle najvećeg uspeha u istoriji klupskog fudbala u "Crvenoj zvezdi" su odlučili da, zbog uvedenih sankcija, rasprodaju sjajni šampionski tim. Na toj listi za "eksport" kao jedan od najatraktivnijih za strane klubove bio je Siniša Mihajlović.
      
       Mihajlović
       "Uspostavljen je bio kontakt sa 'Romom' i završni pregovori, kada su definisani svi finansijski uslovi, obavljeni su u leto 1992. u Sofiji. Moje interese zastupao je Vladimir Cvetković, direktor kluba. Rečeno mi je da je ukupan transfer devet miliona američkih dolara. Zato sam smatrao da od te sume treba da dobijem tri miliona dolara. Telefonom sam od Cvetkovića saznao da pregovori nisu išli glatko i zatraženo je da smanjim iznos. Posle kolebanja moj deo je umanjen za pola miliona dolara. Znači, pristao sam", seća se tog vremena Siniša Mihajlović.
       Fudbalski klub "Roma" je trebalo da neto iznos od 2,5 miliona dolara isplati Mihajloviću 48 sati od uplate "Crvenoj zvezdi", odnosno po ukidanju embarga. Naravno, embargo je potrajao naredne tri godine.
       Vladimir Cvetković je, šest godina kasnije, potvrdio da je takav ugovor sklopio sa klubom "Roma", ali da novac nikada nije stigao na račun "Crvene zvezde", iako je klub dobio garancije i od Fudbalskog saveza Italije i Fife, da će sve biti u redu posle ukidanja sankcija. "Posle mnogo tužbi koje smo poslali Fifi, u septembru 1997. u Kairu, Žoao Avelanž, predsednik Fife, sa još dva člana rekao je da je 'Roma' u pravu, jer je ugovor sklopljen pod embargom. Međutim, pošto imaju u vidu vrednost igrača odlučeno je da 'Roma' isplati 'Zvezdi' 6,9 miliona dolara u tri rate i to je bila poslednja odluka bez prava žalbe", objasnio je "slučaj Mihajlović", direktor Vladimir Cvetković.
       Potom je Siniša Mihajlović presavio tabak i tužio svoju "Crvenu zvezdu". Sve se kasnije odvijalo u okviru FSJ, a ne pred građanskim sudom, jer status Fife ne dozvoljava nacionalnim savezima, klubovima i igračima sporove u vanfudbalskim instancama. Danas je ovaj problem stavljen "ad akta". Ostalo je pomalo oporog ukusa, ali i nešto više novca (dolara) u kasi "Rome". Fifa je presudila, "Roma" je isplatila "Crvenu zvezdu", ova Sinišu Mihajlovića i tako su sve ovce i koze ostale na broju.
       Ostalo je pitanje - na čijim računima se nalazio veliki novac od transfera fudbalera iz Jugoslavije tokom vremena embarga i posle toga? Ono što se zna jeste da su sve novčane transakcije za SR Jugoslaviju u najvećoj meri obavljale "Komercijalna banka AD", "Beobanka" i "Vojvođanska banka", a preko svojih "šifrovanih" računa uglavnom u Nemačkoj!
       Posle ukidanja sankcija, visokotiražni i objektivni italijanski sportski list "La gazzetta dello sport" je objavio da je nekadašnji šampion Evrope "Crvena zvezda" samo od prodaje igrača zaradila blizu 50 miliona dolara. Tragom ove vesti razgovarali smo sa Draganom DŽajićem, u to vreme tehničkim direktorom kluba. "To su sve izmišljotine. Za razliku od ostalog sveta, kada su naši igrači u pitanju, veći procenat novca pripada njima. Ja sam se kod nas uvek zalagao za javni transfer igrača! Zašto bi se krili i pravili atmosferu javnog kriminala. 'Crvena zvezda' je prva krenula sa javnim transferima. Neka za to posluže primeri Siniše Mihajlovića čiji je prelazak iz 'Vojvodine' u naš klub plaćen milion nemačkih maraka i Darka Kovačevića iz 'Proletera' - milion i po maraka", objasnio je Dragan DŽajić, danas predsednik kluba. A na pitanje da li je bilo koji novac prisvojila Vlada Srbije, jer u "Crvenoj zvezdi" su članovi Predsedništva bili ministri Radmilo Bogdanović i Tomica Raičević, DŽajić je odgovorio: "Meni nije poznat takav podatak, a na ovo pitanje odgovor treba da potražite od njih."
      
       Kežman
       Najskuplji transfer, prema pisanju naše štampe, odigrao se ovoga leta, a u glavnoj ulozi bio je talentovani fudbaler "Partizana" Mateja Kežman. Napisano je sijesat različitih dolarskih cifara, pa se tako suma za njegov prelazak u holandski "Ajdhoven" kretala od 30 do 47 miliona američkih dolara. Naime, toliko je novca za petogodišnji ugovor isplatio poznati klub, čiji donator je fabrika "Filips". Ako je verovati ljudima bliskim klubu, Kežman je navodno dobio 2 miliona dolara po godini, a ostatak je pripao "Partizanu". U klubu tvrde da nisu dobili ništa, a za ostatak novca "PVS Ajdhoven" će izgraditi reflektore i ozvučenja na stadionu kluba. U "Partizanu" napominju da ni za koje pare ne bi prodali svog fudbalera, ali da je na tome insistirao otac Zlatko. Sam Mateja i otac mu Zlatko kažu da su prezadovoljni ostvarenim. "Partizan", međutim, ne iskazuje preteranu radost.
       "Najveće mućke čelnika FK 'Partizan' u poslednjoj deceniji", na 86 strana, sa pregršt dokumenata, izdao je 1995. autor Slobodan Milosavljević iz Beograda, nekada sportista - rukometaš i do štampanja ove knjige službenik kluba. Milosavljević je kasnije "propušten kroz šake" nepoznatog "simpatizera" kluba. U ovom kratkom štivu optuženi su Žarko Zečević, generalni sekretar, Nenad Bjeković, direktor i Jovo Popović, član Uprave kluba. Na sve novinske adrese, iako do tada mnogi nisu zabeležili postojanje priče, stigao je odgovor u prepoznatljivom tonu sa zahtevom za poštovanje elementarnih moralnih načela, jer FK "Partizan" je klub svetlih tradicija.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ