Posle svih prevrata, pučeva, revolucija, demokratskih izbora, kao i posle ratnih pobeda, pobednik trijumfuje. To je sasvim normalno. Pod uslovom da se ne preforsira. Da se zdrava pobednička radost ne otme i očas sklizne u sopstvenu suprotnost, u revanšistički mamurluk.
       Revanšizam je drugo(tamno) lice trijumfalizma.
      
       Svirala
       Popularni car Trojan, kao što je poznato, imao je kozje uši. On je te činjenice bio SVESTAN, ali nije dozvoljavao da mu se to KAŽE. Kozje uši u praktičnom smislu nisu mu osobito smetale (vremenom se čovek navikne i kad je ceo koza) ali se užasavao od pomisli da će mu to neki od "pametnjakovića" i REĆI. U carevom neposrednom okruženju, počev od kočijaša, vrtlara, glumaca i muzičara, pa preko konkubina i inih poleguša sve do visokih činovnika, ministara i dostojanstvenika, što iz delikatnosti, što iz straha, niko se (ni u snu) nije doticao tog predmeta. Čak ni dvorska luda, inače sa neograničenim ovlašćenjima, nije pokretao tu temu. Svi su se tako vešto činili nevešti da je car vremenom poverovao da ima sasvim uobičajene, ljudske uši. Mnogima su REČI o carevim ušima istrčavale na vrh jezika spremne da se svakog časa otkinu i odlepršaju u svet, te su ih morali pričvršćivati špenadlama ili nabadati na čačkalice, vaditi i uništavati. Mnogima je od permanentne samokontrole propala jetra ali su držali da je život s bolesnom jetrom bolji od smrti sa zdravom.
       Samo jedan pastir nije izdržao. Pored potoka uz koji napasaše svoje stado, taj hrabri mladić iskopa duboku rupu, uvuče glavu u tu rupu i najtiše što se moglo prvi u celoj carevini IZGOVORI da baćuška car ima kozje uši. Iz te rupe, kao što je poznato, iznikla je vrba, a neki drugi pastir, posle mnogo godina, kad je onaj prvi već bio starac, izdeljao je od te vrbe sviralu.
       Svirala je zasvirala o carevim kozjim ušima i tu pesmu svira do dana današnjeg.
      
       Televizija
       STARA državna televizija preko noći (one noći kad nam se po ko zna koji put dogodio narod) postala je NOVA.
       Ishitren rad radosti od pobede i na izborima i na ulici.
       Iz tame poluzaborava, još u noći trijumfa, izronila su poznata te-ve lica, mnogi od vrhunskih majstora medijske umetnosti, kojima smo se, bar mi iz generacije, iskreno obradovali.
       Ne daj se, generacijo!
       Prema tim ljudima (nenadno iskrslim iz tame poluzaborava), urednicima, voditeljima, spikerima, reporterima, kolumnistima, komentatorima i dr., svojevremeno je, na ovaj ili onaj način, učinjena nepravda, počev od prevremenog penzionisanja, preko prisilnih odmora u neograničenom trajanju, do definitivnog otpuštanja s posla. Razlozi su bili (ogoljeno) jasni: počeli su da se mešaju u svoj posao s tendencijom odbijanja da SLUŽE. NJihova spremnost da participiraju u poslovima aktuelnog režima imala je silaznu putanju. Režimu se, već po prirodi svakog režima, ta silazna putanja nije rimovala. Kritička misao nije opasna sve dok ne pobegne u reč. Državna televizija je najmanje ono mesto gde se rečima sme pustiti na volju, obaška rečima protiv države (režima, vlasti). Od države, pa i najdemokratskije, zaista se ne može očekivati da s blagonaklonošću primi kritiku protiv sebe. Na takvu bizarnost, prelistavajući stranice istorije, još nisam naišao. Misao je kritička ili to nije, ali uvek na sopstveni rizik. Već pristajanjem na rad u DRŽAVNOJ televiziji pristaje se na pravila i kriterijume koji odgovaraju državi (režimu, vlasti). S tim što totalitarni sistemi ne trpe ni nijanse. Ni pokušaj da se NADEZOPI EZOP (kako govoraše Borislav Mihailović Mihiz) ne prolazi. Oko vlasti se vazda motaju i pametni i daroviti ljudi - ni tačkica u znaku pitanja neće proći.
       Da li će predsednik Vojislav Koštunica dozvoliti da ga "ometaju" (onu težu reč iz stilskih razloga izbegavam) s ekrana DRŽAVNE televizije? Zašto bi? Predsednička funkcija je izraz dostojanstva izabranog na demokratskim izborima. DRŽAVNA televizija je u apsolutnoj obavezi da brani to dostojanstvo. Pristajanje na drugačiji tretman bilo bi čudaštvo, originalnost nižeg reda.
       Petru Lazoviću, vrsnom televizijskom posleniku, već je "oštro zamereno" što je u razgovoru s novoizabranim Predsednikom bio odveć "snishodljiv", što će reći sve po "staroj te-ve praksi". Šta je trebalo da učini pa da taj intervju bude po "NOVOJ te-ve praksi"? Da sagovorniku odgrize uvo? Iz STARE televizije skrajnute su (za moje razumevanje tog posla odveć prebrzo) mnoge STARE spikerke i voditeljke jer su, navodno, bile nekritične prema netom oborenoj vlasti. Zar je u opisu njihovih radnih obaveza stajalo da moraju biti KRITIČNE (opake i surove) prema aktuelnoj vlasti? Da li je ta "revolucionarna" obaveza ušla u opis radnih obaveza NOVIH (pa makar da su i mlađe i neiskusnije) te-ve prezentačica? Da li su šminkeri, vlasuljari i rasvetljivači bili takođe nekritični prema diktaturi Slobodana Miloševića?
       Kako su se držale čistačice?
       Da li su i one nekritički participirale?
       Ili su, svakodnevno čisteći televizijski brlog, radile za demokratiju?
      
       Seno
       Radosna vest (radosno emitovana preko NOVE televizije) da Italijani šalju seno za srpsku stoku, zatekla je čobane s Peštera. Tako nešto niti iko pamti, niti ima u pričama. I ovog kratkog, i za pamćenje suvog leta, oni su kosili za svoje blago. Kosili su tri meseca za devet meseci oštre pešterske zime. Trava bejaše spržena suovicom, ali oni su kosili i kosili. Strugali travku po travku.
       Tako Bog nalaže.