Skori povratak ambasadora četiri zapadne velike sile - Francuske, Nemačke, Velike Britanije i SAD - označiće kraj naše iracionalne svađe sa svetom, ali i mogući preobražaj kužnog Beograda u važan diplomatski centar. Nismo više zemlja od posebnog strateškog značaja, ali velika zagonetka i dalje jesmo

      Najavljeno je skoro obnavljanje diplomatskih odnosa sa Francuskom, Nemačkom, Velikom Britanijom i SAD. Takođe se očekuje da ćemo ubrzo uspostaviti diplomatske odnose sa Bosnom i Hercegovinom i Slovenijom. Odnosi sa prve četiri zemlje bili su prekinuti zbog rata drugih protiv nas. Odnosi sa druge dve zemlje nisu bili uspostavljeni zbog posledica ratova koje smo mi vodili protiv drugih. Ni u prvom ni u drugom slučaju normalizacija odnosa nije izgledala moguća pod režimom u kojem je ksenofobija bila jača od nacionalnih interesa.
       Razmišljanja o strateškim pravcima naše spoljne politike nedvosmisleno nas određuju kao zemlju čiji je cilj da jednog dana postane članica Evropske unije. Način na koji nas zemlje Evropske unije, kao i ostale zemlje Evrope, primaju po izlasku iz izolacije potvrđuje da nam je mesto u evropskoj demokratskoj porodici na neki način i predviđeno - ako ga zaslužimo.
       Možda u Evropi ima i griže savesti zbog sankcija i teških kazni kojima nas je svet bio podvrgao, a još više zbog rata koji je NATO prošle godine protiv nas vodio (što se najbolje oseća kroz spremnost zemalja, kao što je Norveška, da nam na svaki način i što brže priteknu u pomoć), ali nam se čini da su druge dve racionalne odrednice za evropsku diplomatiju bitnije. Prvo, ona naša kuća izgrađena nasred puta izgleda da je u integrisanijoj Evropi neka vrsta naše prednosti, jer nema stabilnosti na kontinentu ako jedan njegov strateški važan deo ostane stalno trusan i rovit. Drugo, bilo šta da SAD odluče o tome koliko će biti politički i vojno prisutne na Balkanu, očigledno je da će se evropskim poslovima sve više baviti sama Evropa, što ona i sama sve više želi.
       Skori povratak ambasadora četiri velike zapadne sile, za kojima će slediti i ambasadori mnogih drugih zemalja, označiće kraj naše iracionalne svađe sa svetom, ali i mogući preobražaj kužnog Beograda u ponovni važan diplomatski centar. Nekad smo bili zemlja od posebnog geopolitičkog značaja, na razmeđi između Istoka i Zapada. Sada to u strateškom smislu nismo, ali velika zagonetka za svet i dalje jesmo, iz prostog razloga što je i međunarodna zajednica tokom cele jedne decenije naše krize pravila greške koje nismo neophodno samo mi prouzrokovali iako su se kola najčešće na nama lomila.
       I dalje smo, po tradiciji, "Istok Zapadu i Zapad Istoku". Ali u našim odnosima sa Zapadom ostalo je veliko opterećenje, o koje ćemo se još dugo saplitati. Mi smo mnogo složenija zemlja od običnog poslednjeg komunističkog bastiona u Evropi. Mi smo dvojna federacija sa dve spoljne politike i država koja želi da povrati svoj suverenitet u situaciji kad nema kontrolu nad svom svojom teritorijom, čemu je i svet znatno doprineo.
       Tačno je da smo poslednja zemlja iz Istočne Evrope koja je stupila na put demokratije i tranzicije. Ali to smo učinili sami, bez udela stranih protektora. Koštunica nije lično ništa dužan ni Klintonu ni Putinu. Važno nam je da ovo "ispadanje iz šeme" svet razume. Zapad će nas bolje razumeti ako izbliza prati naš razvoj. A mi ćemo tako bolje shvatiti da ne moraju svi da nam rade o glavi.
       Pretpostavka je da će nam sa evropskim velikim silama biti lakše nego sa SAD iako znamo da je stav Vašingtona u pristupu međunarodnim krizama najpresudniji. Možda će nam politički najviše pomoći Francuska, a ekonomski najviše Nemačka. Britanija je spona između Evropske unije i SAD, pa će verovatno tako biti i u našem slučaju. Bilo bi verovatno obostrano korisno ako bi spretna britanska diplomatija uspela da nas razuveri da politika Londona nije isto što i propaganda DŽejmija Šeja.
       Normalizacija odnosa (što je više od razmene ambasadora) biće sa Sjedinjenim Državama svakako najteža, jer se ni predsednik Koštunica ni nova savezna vlada ne mogu tako lako oglušiti o jako antiameričko raspoloženje u našoj javnosti, makar koliko mi bili svesni da moramo biti i pragmatični i realistični.
       Mimo saznanja da nam je Amerika, koja je podstakla i predvodila međunarodnu agresiju na Jugoslaviju, nanela veliki bol i tešku nepravdu, postoje dve ključne prepreke na putu ka boljim bilateralnim odnosima: Kosovo i Hag.
       Kod nas će se malo ko saglasiti sa mišljenjem ambasadora Holbruka da Rezolucija UN 1244 "ne isključuje nezavisnost Kosova". Isto tako, ideja o Jugoslaviji kao trojnoj federaciji u nas se ne shvata drukčije nego kao američka podrška nezavisnosti Kosova. Potrebno je da se čuje i naše mišljenje o Rezoluciji i njenoj praktičnoj primeni. To dosad uglavnom nije bilo moguće, jer nije bilo ni dijaloga.
       Pitanje Haga je možda postalo nešto jasnije. Saradnja sa Haškim tribunalom je preuzeta obaveza, ali naše poimanje prava i pravde podrazumeva da se za zločine odgovara najpre pred sopstvenim narodom. Iskreno rečeno, ne izgleda verovatno da će se Amerikanci s tim složiti na duži rok. Ali, ako s njima razgovaramo i sarađujemo, veća je verovatnoća za iznalaženje kompromisa.
       Obnova odnosa sa SAD, dakle, u osnovi bi značila i kraj jedne iracionalne bitke protiv najmoćnije sile. Ne pada nam kruna s glave ako dijalog i saradnju pretpostavimo svađi i inatu, a u odbrani svojih interesa i nezavisnosti ostanemo odlučni.
       Što se tiče normalizacije odnosa sa novim susedima, redosled se zna: rasprava o sukcesiji, povratku izbeglica, zaštiti manjina, mogućem dvojnom državljanstvu, olakšanju viznog režima, prometu robe, ljudi i ideja, postupnoj izgradnji uzajamnog poverenja, regionalnoj saradnji. Poverenje se stiče ako se ne pozleđuju stare rane i ako nam partneri poveruju da pod integracijom ne podrazumevamo neko novo jugoslovensko državotvorstvo. To ne bi bio loš početak.