Razumljiv je ljudski odbrambeni mehanizam da se ružne stvari zaborave, ali, ma koliko to zvučalo kao fraza, one se ne smeju zaboraviti da se ne bi ponovile

      Serijal od šest filmova pod zajedničkim nazivom "Slike i reči mržnje", koji se trenutno prikazuje na RTS-u, posvećen je dramatičnim događajima u poslednjoj deceniji i ulozi koju je televizija, kao najmoćniji medij, imala u njima.
       Autori serijala su nekadašnji novinari RTS-a, koji su 1993. godine (kada su otpušteni) osnovali časopis "Pravo na sliku i reč", namenjen borbi protiv cenzure i zloupotrebe medija, iz koga je izrasla i filmska produkcija. Šest filmova pokriva period od 1990. do 1999. godine, podsećajući na sve važnije događaje i način na koji ih je RTS predstavljao publici.
      
       Osim što su javnosti ponovo predstavljene neke značajne javne ličnosti u svetlu u kome ni one same više ne bi želele da vide sebe, tenzija se naročito podigla kada je serijal pre desetak dana bio prekinut, a zatim posle buke u štampi, ponovo nastavljen.
       - Problem je prevaziđen i to je važno. Naša ideja je bila da ostane dokument o jednom vremenu i to je sada neugodan podsetnik u borbi protiv fenomena kratkog pamćenja. Razumljiv je ljudski odbrambeni mehanizam da se ružne stvari zaborave, ali, ma koliko to zvučalo kao fraza, one se ne smeju zaboraviti da se ne bi ponovile, kaže Lazar Lalić, koautor serijala.
      
       Da li ste imali problema sa kolegama i javnim ličnostima čije se izjave i komentari koriste u filmu, a koji su u međuvremenu promenili stranu?
       - Nije bilo nikakvih neprijatnosti; oni koje znam čak su snishodljivi ili okrenu glavu kada ih sretnem. Nedavno nas je javno napao Ratko Dmitrović na Televiziji "Palma", ali meni je više smetao šovinizam voditeljke, nego njegova kritika. Ratko je veoma inteligentan čovek i u zanatskom smislu odličan novinar. Ne slažem se sa njegovim političkim stavom, ali on je jedini koji je iz uverenja napustio RTS, kada se sa njima razišao zbog svog nacionalnog stava. I jedini je pristao da učestvuje u našem filmu.
       Drugi su se najbolje sada pokazali, preko noći su se bespogovorno preobukli, postali vatreni podržavaoci slobode medija. Promene gazdu i sa gazdom i uverenje, ali mentalni sklop ostane isti. Sada prave iste ankete; pre su svi u anketi bili za Miloševića, sada su svi za DOS.
      
       Publika u unutrašnjosti imala je prilike da na lokalnim stanicama vidi filmove još pre četiri godine, a naročito tokom prošle. Kakve su tada bile reakcije?
       - Uglavnom dobre, mada je bilo i onih kod kojih su izazvali bes. Kritike su se uglavnom odnosile na to da nemamo razumevanja za stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj, da smo anacionalni, čak je bilo zahteva da na špici napišemo pitanje zašto nešto slično nisu uradili hrvatski novinari... Reč je o zameni teza, jer tragediji srpskog naroda doprinela je ovdašnja ratna propaganda. Osim toga, mi koji smo radili, različitih smo političkih opredeljenja, nismo istomišljenici, tako da smo stalno kontrolisali jedni druge, ali smo se saglasili oko toga da rat ne bi bio tako strašan, surov i krvav, da su televizije, na svim stranama, bile drugačije.
       Medijima sa prostora bivše Jugoslavije nismo se bavili, niti ćemo, to je posao kolega iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, a mi se bavimo sobom. Naš posao je bio da se borimo protiv zla koje se ovde dešavalo.
      
       Da li vam izgleda da je govor mržnje ili zloupotreba televizije tema koja je i trenutno aktuelna?
       - U ovom periodu nije u pitanju govor mržnje, njega nema u ogoljenom obliku. Ne vidim da neko nekoga blati, mrzi, kleveće, vređa. Govor mržnje je najopasniji za vreme rata i najopasniji na televiziji.
       Zloupotreba je jaka reč, ali postoji loša upotreba televizije i to će biti loša usluga i novim vlastima i nama građanima. Udvorički uređivački mentalitet koji je ostao isti, izazvaće i već izaziva suprotne reakcije od onih koje se žele. Greše ako misle da time učvršćuju demokratiju i demokratsku vlast. Ne mogu ljudi koji su do sada bili u RTS-u da rade i dalje, moraju to da prepuste mladim ljudima.
      
       Mislite li da se "junaci" vaših filmova mogu rehabilitovati?
       - Ne može se rehabilitovati onaj ko je na najdrastičniji način kršio novinarski kodeks. Toliko zla je naneto da bi svaka rehabilitacija značila podršku tim zlodelima koja su napravljena u odnosu na sopstveni narod i druge narode.
       Oni koji su u tome učestvovali, doživotno su izgubili pravo da budu novinari, kao što lekar ili sudija kada zloupotrebe svoju profesiju, svuda u svetu gube pravo da se i dalje njom bave. Mogu da rade neki drugi posao, ali ne mogu više da budu novinari.
      
       IVANA JANKOVIĆ