Kada je sve bilo gotovo, dogodio se Zubin Mehta

      Milena Miloradović
      
       Možda je ostalo nepoznato da je ovogodišnji Bemus trebalo da traje znatno duže nego što je na kraju ispalo. Događaji početkom oktobra, stanje visokog napona i protivrečnosti kojima niko nije mogao da predvidi ishod, odložili su početak festivala na neodređeno vreme. Kako se u ovoj zemlji čuda ionako sve kreće po zakonima neuhvatljivim u racionalno, Bemus se dogodio onda kada je trebalo da bude završen, a o gostovanju Zubina Mehte na kraju, samo mesec dana ranije niko nije mogao čak ni da sanja.
       Valja se vratiti na mesto na kome smo zastali pre nedelju dana u pokušaju da se, bez patetike i preteranosti svake vrste, opiše doživljaj izazvan izvođenjem dela DŽona Tavenera "Bogorodičin pokrov" Sandre Belić i Beogradskog gudačkog orkestra "Dušan Skovran."
       Izuzimajući hor Državne akademske kapele Sanktpeterburga "Glinka", koji je tokom niza godina gostovao u našem gradu više puta i redovno izazivao talas oduševljenja koliko programom, toliko i rafiniranim zvukom sjedinjenih ljudskih glasova, pored već pomenute žive legende Zubina Mehte, dvojica ruskih pijanista ulepšala su jedno veče Bemusa u velikoj sali Centra "Sava".
       Naum i Aleksandar Štarkman, otac i sin, svirali su iste večeri. Koncert za dva klavira Johana Sebastijana Baha izveli su zajedno, ne pokazujući različite emocionalnosti niti potrebu za dominacijom neke od, kasnije se pokazalo, različitih refleksija na području tumačenja umetničkih suština.
       Brze stavove Bahovog koncerta izveli su bez naglašavanja barokne motoričnosti koja postoji u standardnim interpretacijama a srednji, lagani stav uzdigli do meditativnosti kantilene svojstvene koralima.
       Zatim je Aleksandar Štarkman izveo Rapsodiju na Paganinijevu temu Sergeja Rahmanjinova, poznatu i voljenu kompoziciju svih generacija slušalaca.
       Da se do čvrsto postavljene forme muzičkog dela dolazi i čistim intelektualnim naporom znalo se i ranije. Nekim pijanistima ta vrsta racionalnosti čini se suvišnom jer se bazično protivi intuitivnosti kao polaznoj osnovi. Razume se, radi se o grešci jer se u muzici analitičkim putem može i mora dolaziti do pretposlednjeg stepenika. Onaj poslednji opstaje jedino onda kada su svi prethodni savladani jedan po jedan. Pijanisti ovog vremena u prednosti su u odnosu na svoje starije kolege ukoliko to znaju i spremni su da stečena iskustva primene. Oni koji i dalje veruju da se publici zaustavlja dah prostim preplitanjem prstiju po klavijaturi i izražavanjem ličnih emocija, sve je manje mesta na koncertnom podijumu.
       Aleksandar Štarkman je pre svega učeni muzičar i njemu upadanje u sitne zamke nije svojstveno.Tačno je odmerio proporcije rapsodične forme, dozirao robustnost po potrebi, poslužio se lepotom klavirskog zvuka, lirizmu udahnuo nežnost, virtuozitetu njegovu latentnu suštinu. Učinio je sve potrebno i ništa suvišno. Pažljivo je pratio poruku napisanog teksta, prepuštao joj se odmereno i dodavao joj lični pečat samo onoliko koliko je kompozitor ostavio slobodnog prostora. Ovacije nisu izostale, zaslužene, kao znak divljenja pijanisti jarke ličnosti koja živi i diše u vremenu u kome se ostvaruje.
       Samo naizgled, sa suprotne strane prišao je Naum Štarkman izvođenju Šopenovog Drugog klavirskog koncerta. Možda je neko pomislio da u njegovim godinama može doći do teškoća u kontroli fizičke aparature, zaboravljajući čarolije koje su na klaviru stvarali Horovic i Rubinštajn u poznim godinama života. Velikim ljudima godine više dodaju nego što mogu da oduzmu, naročito kada se ima u vidu da je suština pokoravanja klavijature sasvim jednostavna stvar sa određene tačke, i nepremostiva teškoća sa druge. Budući da Naum Štarkman pripada reprezentativnim uzorcima ruske pijanističke škole, ne treba sumnjati da su njemu odlično poznati osnovni postulati pijanizma. Sposobnost koncentracije sile na jednu tačku, nešto nalik na superponiranje vektora, stečena u prvim kontaktima sa belim dirkama, ostaje trajno vlasništvo i u poznim godinama, nepodložna lakom kvarenju.
       Naravno, nije samo sjajna tehnička briljancija izazvala onako žestoki elektricitet u vazduhu. Naum Štarkman podsetio nas je na ono dobro što iz prošlih vremena treba zadržati i čuvati kao dragocenost: lakoću muzičkog govora i spontanost, spokojstvo u tempima, opuštenost u očekivanjima reakcije publike, superiornost iskazanu doslednim samopoštovanjem. Može se nabrajati i dalje, ali se sve sabira u pouci da je u muzici najvažnije ostati na svom putu bez straha od rizika, jer u muzici ne valja sve ono što nije savršeno. Da li samo u muzici?
       Dva dana pre Štarkmanovih, u sali Kolarčeve zadužbine svirala je engleska pijanistkinja DŽoana Mak Gregor, u prvom delu kompozicije savremenih autora a u drugom, preludijume i fuge Baha. Bez namere upoređivanja koja obično vode u ćorsokak, pijanistkinja je otkrila još jednu u nizu beskonačnih mogućnosti interpretacije. Intelektualno odmerena, bez strahopoštovanja je prišla Bahovim kultnim delima i pročitala muzičku poruku sa jakim ličnim pečatom. Može se to činiti u muzici savremenika, ali sa Bahom ne uspeva uvek i svuda. Nas ovdašnje, natopljene sentimentom romantične provenijencije, nije bilo lako fascinirati.
       Sticaj okolnosti nametnutih otkazivanjem ansambla Radio-televizije Beograd da pokaže sve što može, ume i zna, poslednje večeri Bemusa, doveo je u Beograd još jednu pijanistkinju kao poklon Kraljevine Norveške. Bila je to dvadesettrogodišnja Gunila Susman. Divno je svirala Sonatu-fantaziju Aleksandra Skrjabina i Sonatu Edvarda Griga. Ono što u izvođenju Šopenovih etida, opus 25 nije valjalo, razumela je i sama i niko joj ovde to ne bi trebalo da zameri.
       Da su ovogodišnji Bemus i beogradska publika imali mnogo sreće, sada nije nikakva tajna. Peti oktobar, dan koji svi znamo šta nam je doneo, prekrojio je ranije namere i doveo nam najlepše što u prvoj varijanti nije bilo u planu. Dirigent Uroš Lajović, osim umetničke poruke, doneo je još jednu, a to isto učinio je i Zubin Mehta. Puna sala Centra "Sava" i, sigurno je, ogroman televizijski auditorijum u direktnom prenosu , ostao je zapanjen šta ličnost od formata može da učini od orkestra Beogradske filharmonije kome, mnogo puta ranije, osim prekora nije imalo šta da se uputi. Muzičari su čudna sorta ljudi; poštuju autoritet i nisu skloni olakom zaljubljivanju. Svog šefa te večeri dočekali su spremni, odgovorni i čak, može se reći, sa onom količinom želje koja se, kao laka influenca prenela na dirigenta. U jednom trenutku, rutinirani profesionalac i njegovi partneri u zajedničkom poduhvatu vinuli su se tako visoko da ih nije bilo lako pratiti bez ponosa i patosa.
       Još se nešto dogodilo te večeri. Prvi put u istoriji dugoj 32 godine u publici se našla i ličnost najvišeg političkog ranga. Kasno je sada upućivati prekore prethodnicima koji nisu znali da Bemus nije samo lična stvar muzičara i onih koji muziku vole, već i konvencija i obaveza lične prirode. Neka na tome ostane, za buduća vremena.