Predrag Marković: Institucije kulture su najsporije propadale i zato će se najsporije i menjati. Jovan Hristić: Ne postoji apsolutni sinhronitet između promena u društvu i promena u kulturi, odnosno umetnosti

      Samo neka se promeni ova vlast pa makar ja ostao bez tema i pisao vodvilje o ljubavniku u ormanu! Ovako je uoči izbora 24. septembra govorio pisac i član grupe G 17 plus Dušan Kovačević koji će u međuvremenu postati srpski akademik. Šta će prvo napisati u "novom vremenu", sačekaćemo, ali za sada se intenzivno bavi gradnjom svog ruiniranog "Zvezdara teatra" .
       Predrag Marković, takođe jedan od lidera G 17 i direktor izdavačke kuće "Stubovi kulture", pak, najavljuje promene u institucijama kulture: "NJihov položaj će se sigurno promeniti, ali nisam siguran da će to biti nabolje. Zašto? Zato što je svih ovih godina društvo sistematski, drastično, katastrofalno propadalo u svim segmentima društvenog života. Najsporije je propadala kultura jer tu ima mnogo individualnog i ono što je najvažnije: kultura je već godinama najbolji deo ovog društva. Ali baš zbog toga što su te institucije kulture najsporije propadale, one će se najsporije i menjati. Jer, vi u kulturi ne možete ništa uraditi političkom voljom. Možete preko noći da promenite valutu, da donesete neku važnu političku odluku koja će od sutra proizvesti promenu u političkom sistemu, ali to u kulturi nije moguće. Mi smo svesni da će promene u kulturi ići najsporije."
      
       Pitanje reforme
       Kakve se promene u kulturi žele u ovom trenutku, a kakve su moguće? Javnosti će uskoro biti predstavljena analiza koju spremaju stručnjaci iz G 17 sa "predlogom mera", ali u ovom trenutku jedino su izvesne personalne smene na čelu brojnih institucija. Jovan Hristić, pisac i od prošlog meseca profesor FDU u penziji, taj problem ovako objašnjava:
       - U jeku Oktobarske revolucije u Rusiji umetnici su očekivali da će revolucija u društvu podržati revoluciju u umetnosti. Znamo šta se dogodilo.
       Ne postoji apsolutni sinhronitet između promena u društvu i promena u kulturi, odnosno umetnosti. Ono što treba menjati, nisu samo ljudi na čelu institucija, već čitav sistem kulturnih činilaca. Kod nas je sve uniformisano po komunističkom sistemu. Sva pozorišta su stalna, sa stalnim ansamblom, i ona žive na dotacijama. Moraju da postoje različiti modeli pozorišta - to je ono što čini život. Kad bih bivao u Parizu, odlazio sam u "Komedi fransez" i u neko avangardno, ili poluavangardno pozorište u nekim podrumima crkava koje više nisu crkve. Ali, tačno sam znao na šta idem u Francusku komediju, a na šta u tim lagunima, što bi rekla Svetlana.
       Hristićev nagoveštaj da se zna šta je nacionalni teatar kad je o repertoaru reč, ali i u pogledu finansiranja, otvara ozbiljna pitanja reforme institucija od nacionalnog značaja. Predrag Marković smatra, na primeru Narodnog pozorišta, da bi dosadašnju praksu trebalo menjati na sledeći način:
       - Narodno pozorište jeste od nacionalnog interesa za Srbiju. Ali, država nije zainteresovana za sve predstave Narodnog pozorišta. Ona je zainteresovana da se godišnje odigra određeni broj predstava domaćih i svetskih klasika. Ona to treba da plati, ali sve ostalo mora da ide na tržište i ljudi sa time moraju da se pomire.
      
       Stvaranje publike
       Priča o tržištu nije nepoznata a u svom najdrastičnijem vidu osetili su je Englezi kada je na vlast došla Margaret Tačer. Svojim ekonomskim zakonima koji su insistirali isključivo na profitu, "gvozdena ledi" napravila je pošast među profesorima univerziteta kad je reč o humanističkim naukama, ali i među kulturnim poslenicima. Liberalizam u svim sferama života pogodio je najviše one koji nisu ostvarivali zaradu. U tom smislu komunizam, socijalizam, svejedno je kako ga danas zvali, prema rečima profesora Beogradskog univerziteta i prevodioca Aleksandra Ilića (dobrog poznavaoca nekadašnjih čehoslovačkih a danas čeških kulturnih prilika), finansirao je najbolja umetnička dela:
       - Paradoksalno je da su najvredniji, antologijski češki filmovi nastali u periodu komunizma, 60-ih godina, uprkos ispadima cenzora. Ti su filmovi, naravno, bili finansirani od strane države. Tačno je da su Miloša Formana napadali iz ideoloških razloga, ali njegovi su filmovi napravljeni zahvaljujući sredstvima iz budžeta.
       I kad već govorimo o tome, nova vlast u Češkoj, nažalost, nije poštovala specifičnost dotadašnje kulture, tako da se polet iz 60-ih posle osvajanja demokratskih sloboda, nije ponovio. Nova vlast se odrekla slavnih disidenata koji više nisu bili samo deo češke kulture već su mogli da postanu uspešna privredna grana nove Češke. To naročito važi za češki film.
       - Ne sastoji se kultura samo od stvaranja velikih ili manje velikih vrednosti, opominje na kraju Jovan Hristić i kaže: Kultura je, možda još i više, problem stvaranja gledalaca, čitalaca, slušalaca, ljudi koji osećaju da čitaju Tolstoja ili gledaju Čehova ne zato što se to od njih traži, nego zato što je to njima potrebno. A profesori književnosti, likovnog i muzičkog obrazovanja (zašto u našim školama nema i pozorišnog i filmskog obrazovanja?!) trebalo bi da im to objasne. Tako gledano promene u kulturi su suštinski vezane za problem našeg obrazovanja pa je očigledno potrebna i reforma obrazovanja.
      
       RADMILA STANKOVIĆ