Vlajko Stojiljković više nije ministar. Sa njegovom ostavkom nije bilo problema. Čemu, onda, ovo mučenje sa Radetom Markovićem? Pored već bajate teorije, da stara vlast time kupuje vreme i uništava prljave tragove za sobom, javljaju se i neke novije, da je Marković na "poslednjem zadatku šefa tajne policije". Odnosno, da čak možda i ne svojom voljom igra ključnu ulogu razbijača DOS-a. Po toj teoriji, među "vukovcima" i "dosovcima", navodno, ima mnogo onih koji bi, preko brzog uklanjanja Markovića, želeli da "uklone" i sopstvene dosijee iz arhiva srpske tajne policije.

      Šef tajne policije Srbije Radomir Rade Marković i dalje samouvereno sedi u službenoj fotelji i posmatra kako se na političkoj sceni lome koplja oko njegovog položaja. I "gluv" i "slep" za posledice takvog držanja koje je izazvalo krizu prelazne vlasti u Srbiji uoči decembarskih izbora. Sve po onoj narodnoj - "dok kuća gori, baba češlja vunu". Pojavila se i vest da je Marković tobože pretio mafijom koministrima policije, tokom razgovora koji se odnosio na traženje njegove ostavke i saznanja o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije. Navodno su mu se javili poznanici iz podzemlja koje je zadužio svojim "profesionalizmom" i pitali ko mu pravi probleme.
       Doduše, upućeni u naše političke prilike i neprilike naglašavaju da o sudbini, odnosno ostavci načelnika Resora državne bezbednosti, ponajmanje odlučuje on sam - Rade Marković. Na tom položaju bar još neko vreme, iz razumljivih razloga, voleo bi da ga gleda Slobodan Milošević, ali i vrh SPS-a i JUL-a, ništa manje zabrinuti za svoju sudbinu. Brižan i sam, Marković je, ignorišući hijerarhiju kojoj pripada, pre desetak dana ponudio ostavku predsedniku Vojislavu Koštunici, a ne republičkoj vladi koja je jedina nadležna za rad Službe. Štaviše, neposredno posle oktobarskih promena, šef tajne policije pojavio se pred kamerama državne televizije i saopštio da se stavio u službu novog predsednika.
       Negodovanja i sukobi su krenuli kada je iznevereno usmeno obećanje socijalista da će Marković biti smenjen nedelju dana posle formiranja prelazne vlade. Najgrlatiji u insistiranju na ostavci je Srpski pokret obnove koji više od godinu dana sumnjiči DB i samog Markovića za tragičnu dramu na Ibarskoj magistrali, oružani napad na lidera SPO-a letos u Budvi, ali ne može da mu oprosti i svojevremeno prebijanje bračnog para Danica i Vuk Drašković, hapšenje i maltretiranje u zatvoru.
      
       Novi nesporazum
       Ni DOS ne spori odgovornost Markovića za niz nerasvetljenih ubistava sa političkom pozadinom, počev od šefa resora javne bezbednosti Radovana Stojčića Badže, pa sve do ministra vojnog Pavla Bulatovića, pokazujući, pri tom, izvesnu "širinu" - od čelnika koji bi Markovića, takođe, smenili po kratkom postupku, do onih umerenih koji pokušavaju da deluju legalistički, pa i po cenu njegovog ostajanja na dosadašnjoj funkciji.
       "Pripadnici vojske i policije su se, tokom događaja 5. oktobra, kada je narod ustao u odbranu svoje izborne volje, sve u svemu poneli trezveno. To je činjenica o koju se ne smemo oglušiti i koju moramo poštovati... Niti sam tražio, niti tražim ostavke čelnih ljudi vojske i policije. Taj zahtev nije iznet ni u sporazumu čiji sam garant. Naprotiv, tražio sam od vojske i policije da predano rade u službi naroda i države. Oni to i čine...", izjavio je predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica.
       Neki čelnici DOS-a, poput Zorana Đinđića i Vladana Batića, već su požurili, na tragu osuda SPO-a, da oštro zamere predsediku Koštunici kako "štiti" Markovića, uz Nebojšu Pavkovića, načelnika Generalštaba VJ. "Šef SDB-a nije u nadležnosti saveznih organa i ne znam čemu ta izjava. Zakon tačno predviđa kome je Marković odgovoran i ko može da ga smeni", kategoričan je prvak Demohrišćanske stranke Srbije Vladan Batić. Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić zaključuje da "ne bi bilo dobro da jedan šef države krene stopama Miloševića koji je pod svojom kontrolom imao DB", pre svega misleći na Markovića, koji je "odneo ostavku Koštunici, kao da ne zna kome treba da je odnese".
       Sve bi možda i ostalo na nivou verbalnih optužbi da se prošle nedelje nije pojavio tajni dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, sve do trenutka njegove likvidacije, koji ozbiljno optužuje Radeta Markovića i Milana Radonjića (načelnika beogradskog DB-a). Ovaj izveštaj prvi je konkretan trag koji upućuje na organizatore i svedoke ubistva koje se dogodilo pre više od godinu i po dana, a posle kojeg nije bilo nikakve istrage. Čak je i Rade Marković, u odgovoru na zahtev kolegijuma ministara unutrašnjih poslova, potvrdio da dokument odgovara formi rada te službe, ali bez ključnog odgovora da li je i autentičan, ili nije. To će, verovatno, morati da saopšti javnom tužiocu koji je formirao predmet o ovom pitanju.
       Javnost, u stvari, tek počinje da se suočava sa stvarnim razmerama policijske represije režima Slobodana Miloševića. Ako je praćen Slavko Ćuruvija, možemo samo da pretpostavimo ko je još i zašto praćen. Zašto je Služba državne bezbednosti u javnosti mistifikovana više od "obične" policije? Po slovu zakona i unutrašnjih pravila, SDB je zadužen da štiti poredak primenjijući propisima određene metode. Ali, paragrafi su jedno, a život i praksa drugo. Sa erozijom države, došlo je i do erozije Službe, koja se od dobro organizovane tajne policije pretvorila u javnu bruku o kojoj i osnovci danas raspravljaju - javno.
       O Miloševićevoj Službi se ne može govoriti a da se ne pomene Markovićev prethodnik Jovica Stanišić, koji je na dužnosti načelnika SDB-a proveo sedam godina (od 1991. do 1998. goddine). Stanišićev uspon mogao se naslutiti još u vreme razvlašćivanja Savezne bezbednosti (u oktobru 1992. godine), kada je i sam odigrao značajnu ulogu. NJegovi protivnici tvrde da je od samog početka pokazivao ambiciju da u svoje ruke preuzme celokupan sistem bezbednosti, čime je doveo u sukob srpsku državnu bezbednost sa crnogorskom, a na drugoj starani i sukob sa vojnim sistemom bezbednosti, koji će uskoro biti potpuno marginalizovan.
       Ipak, malo je verovatno da se radilo samo o ličnoj ambiciji, kada se zna da je slovio za najpouzdanijeg čoveka Slobodana Miloševića i da, verovatno, nijedan potez nije vukao bez njegovog znanja. Uostalom, bio je okružen svojevrsnim lobijem, bez kojeg, od dolaska Miloševića na vlast, nijedan načelnik SDB-a nije hteo da radi. Taj lobi su sačinjavali: Milorad Vučelić, Radovan Pankov, Mihalj Kertes i, prva violina među njima, Brana Crnčević. "Oni su sedeli u Kertesovom kabinetu i meditirali na razne teme, da bi se Brana Crnčević jedini usuđivao da zove Miloševića sa nekim predlogom i poruči da bi mu Jovica Stanišić detaljnije govorio o tome", priča dobar poznavalac tadašnjih prilika u DB-u.
      
      
       Sumnjiva uloga
       Nije zgoreg podsetiti da je DB, pod "komandom" Jovice Stanišića, odigrao krajnje sumnjivu ulogu u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, naročito u padu RSK-a. Vrlo sumnjivo je i formiranje Jedinice za posebnu namenu, kasnije preimenovanu u Jedinicu za specijalne operacije (JSO), takozvanih frenkijevaca, ili crvenih beretki, za koju upućeni kažu da je bila parapolicijska jedinica i po sastavu i po zadacima koje je obavljala. "Ona je, u stvari, bila pretnja i mač za unutrašnjeg neprijatelja, odnosno opoziciju", kaže nekadašnji profesionalni policajac. "Od RSK, preko RS i Kosova i Metohije Služba nije ostvarila svoje osnovne zadatke a to je sprečavanje naoružavanja separatista i širenje terorističkih aktivnosti. Izgleda da je glavni zadatak Službe bio - tajne operacije za račun ličnog režima Slobodana Miloševića."
       Smenom Jovice Stanišića i promenama u Službi koje za sobom povlači novi načelnik Resora državne bezbednosti Rade Marković, nastupila je nova "era" Službe, čijeg kraja smo i sami svedoci ovih i narednih dana. Otkad služba postoji, general pukovnik Rade Marković je tek treći načelnik DB-a u Srbiji, koji na to mesto nije došao iz redova te službe, na šta se zgražaju i njegove kolege. Jedino u šta se brzo uklopio, bila je nova "tradicija" okruživanja političkim lobijem. Najpre je bio vrlo poslušan predsedniku Republike. Posebno je vodio računa o Marku Miloševiću.
       Kasnije se formiralo stalno okruženje u sastavu Goran Matić, Ivan Marković, Gorica Gajević, Uroš Šuvaković i, naravno, Marko Milošević. Očigledno je da se Služba iz čisto SPS-ovog okrilja okretala polako ka JUL-u. SPS-ovu liniju štitila je "težina" jednog Uroša Šuvakovića, koji je postao visoki funkcioner Službe (načelnik Uprave za analitiku i informatiku).
       Javnost je već saznala da je svaka štampana stvar u Srbiji morala prvo da prođe kroz njegove ruke. Distribuciju interesantnih materijala Šuvaković je lično vršio, prvo Miloševiću i Miri Marković, zatim odabranim partijskim drugovima. Takođe je sastavljao razne političke pamflete, najčešće objavljivane u listu "Politika" pod različitim pseudonimima ili kao materijale agencije Tanjug. Tvrdi se da neposredno pred izbore objavljuje najbrutalnije tekstove, u kojima vređa dostojanstvo Vojislava Koštunice i te članke potpisuje pseudonimom U.R. NJegov zadatak je bio i da, sa nekolicinom saradnika, smišlja razne afere, poput "Pauka" i drugih "insekata", koje je Goran Matić tako "vešto" plasirao u javnosti.
       U svojoj Službi Marković može da se podiči još jednim kuriozitetom. Treća uprava, u okviru Resora državne bezbednosti, poznatija kao Uprava za unutrašnjeg neprijatelja, postala je glavna i najveća. Ima tvrdnji da je broj ljudi u Službi više nego dupliran u odnosu na vreme Jovice Stanišića, kada je brojala oko 2 000 stalno zaposlenih. Čak ni toliki ljudski resursi nisu bili dovoljni za terenski rad, pa je obrada "otporaša", u koje su narečeni lobisti upirali prstom kao u strane plaćenike i teroriste, poverena kriminalističkoj policiji kako bi za njih formirala dosijee.
      
       Sramni dosijei
       "U poslednjih deset godina nijedan dosije, izuzev nekoliko nejasnih, nije realizovan. To znači da Služba nije imala nijedan ozbiljan podatak na osnovu kojeg bi nekoga izvela pred sud", kaže jedan operativac Službe. "Služba je slepo popunjavala dosije, kako bi neko na Dedinju bio zadovoljan. Zato mora da se uništi hiljade i hiljade obrada jer će, ako se to otvori i vidi šta je unutra, pući još veća bruka i sramota."
       Otud i spekulacije da li je i sam Milošević dobijao objektivne informacije, ili one poželjne, koje su ga lažno uljuljkivale u njegovoj oholoj veličini. Ko je smeo da se izloži opasnosti i da se provede kao glasnik koji donosi loše vesti? Zlobnici se uveliko igraju zagonetke - ko je prevario i nagovorio Slobu da raspiše i predsedničke izbore, godinu dana pre vremena? Ko, ako ne Služba. U svetu se već učvrstilo pravilo da je dobar onaj ministar unutrašnjih poslova, valjda i šef tajne policije, koji donosi pobedu na izborima.
       Vlajko Stojiljković više nije ministar. Sa njegovom ostavkom nije bilo problema. Čemu, onda, ovo mučenje sa Radetom Markovićem? Pored već bajate teorije, da stara vlast time kupuje vreme i uništava prljave tragove za sobom, javljaju se i neke novije, da je Marković na "poslednjem zadatku šefa tajne policije". Odnosno, da čak možda i ne svojom voljom igra ključnu ulogu razbijača DOS-a. Po toj teoriji, među "vukovcima" i "dosovcima", navodno, ima mnogo onih koji bi, preko brzog uklanjanja Markovića, želeli da "uklone" i sopstvene dosijee iz arhiva srpske tajne policije.
       Oni drugi, koji ne moraju da strahuju od otvaranja arhiva, navodno nemaju razloga da žure, ni da svoje učešće u prelaznoj vlasti uslovljavaju hitrim uklanjanjem šefa DB-a, a usput, dobro bi im došlo da se obelodane dosijei njihovih trenutnih saboraca u DOS-u, zarad nekih kasnijih vremena.
       Srpska posla, rekli bi mnogi. Naročito oni koji ne znaju da je tajna policija starija od svake države. Ko ne veruje, neka još jednom proveri koji je drugi najstariji zanat na svetu.
      
       SLOBODAN IKONIĆ
      
      

Svi srpski policajci Temelje srpske službe bezbednosti postavio je još kralj Milan. U Kraljevini Jugoslaviji obaveštajne službe su postale sastavni deo vladajućeg sistema, što je bilo i u vreme Titove SFRJ. Srpska državna bezbednost, posle Drugog svetskog rata, prošla je više dramatičnih faza. NJeni šefovi, prvobitno proistekli iz partizanskog rata, osim vernosti komunističkoj ideologiji, a u okviru zajedničke jugoslovenske države, trudili su se, u datim političkim okolnostima, da budu u službi nacionalnog interesa srpskog naroda. Mnogi od njih platili su ovo nastojanje smenjivanjem, odnosno padom sa funkcije. Prvi posleratni šef tadašnje OZNE za Srbiju bio je Slobodan Penezić Krcun. Nasledili su ga Vojin Lukić i Milisav Misa Lekić. Posle Brionskog plenuma, rukovodioci SDB-a bili su: Rajko Đaković, Srđan Andrejević, dr Obren Đorđević, Dragan Mitrović, Zoran Janaćković, Jovica Stanišić i Radomir Rade Marković.

      
      

Karijera Radomir Rade Marković je Beograđanin (rođen 1946. godine) i u policiji je počeo da radi početkom sedamdesetih godina u SUP-u Beograd, u devetom odeljenju koje je još tada služilo za tajna praćenja za potrebe javne bezbednosti. Kolege koje ga se sećaju, kažu da je radio isključivo po nalogu, bez lične inicijative. Radilo se o rutinskim tehničkim poslovima na koje se razmeštaju manje uspešni inspektori (u tom odeljenju su bila i deca Svetomira Lalovića, ondašnjeg sekretara unutrašnjih poslova Srbije).        Kada je za gradskog sekretara unutrašnjih poslova došao Nikola Ćurčić (sadašnji zamenik Radeta Markovića), Rade je počeo sa njim da se druži. Istovremeno Nikola, preko rođenog brata Veljka Ćurčića, koji je ranije radio sa Slobodanom Miloševićem u Beogradskoj banci (sada je ambasador u Slovačkoj), uspostavlja i produbljuje vezu sa Miloševićem, političarem u usponu. Kada je Slobi trebalo pričuvati malog Marka, Nikola je taj "zadatak" poveravao Radetu Markoviću.        Već 1988. godine Nikola Ćurčić Markovića postavlja za načelnika Odeljenja bezbednosti na Aerodromu "Beograd", iako Rade nije ispunjavao uslov, jer nije imao visoku stručnu spremu (Pravni fakultet je završio tek početkom devedesetih godina). Pozicija na aerodromu stvara mu mogućnost da mnogima, naročito iz "porodice", čini usluge, koje će se kasnije višestruko isplatiti. Ubrzo, pošto je Nikola Ćurčić doživeo tešku saobraćajnu nesreću, Marković postaje načelnik javne bezbednosti, da bi 1992. godine postao načelnik SUP-a Beograd. Tada su to mogli postati samo ljudi od najvišeg Miloševićevog poverenja.        Radovan Stojčić Badža ga je relativno brzo smenio i postavio na mesto pomoćnika ministra za ne baš mnogo važne poslove. Kada su uvedeni činovi i proizvedeno prvih sedam generala, među njima nije bilo i Markovića. Badža gine 1977. godine a Rade Marković postaje pomoćnik ministra za kriminalitet i dobija čin generala. Sledeće godine, posle smene Jovice Stanišića, postavljen je za načelnika Resora državne bezbednosti, iako do tada nije imao ni dana iskustva u toj službi.