Naizgled haotično osvajanje televizija 5. oktobra imalo je, nema sumnje, neki sistem, nekakvu pripremu. No, televizije nisu bile spremne da budu oslobođene. Od tog dana, pa, eto, do danas, samo prividno uspostavljaju neki sistem, a sve polazi od ogromnog haosa, koji godinama (a naročito poslednje dve-tri) vlada u našem novinarstvu. I u moralnom i u profesionalnom smislu. Pravo novinarstvo se izgubilo negde, da i bager nije mogao da ga iskopa.
       Mnoge, da kažemo neprofesionalne stvari, mogu i biti oproštene. Posebno onaj intervju sa predsednikom Koštunicom, u samo praskozorje "Nove televizije", koji je vodio Aleksandar Mandić. U nekoj drugoj prilici, previše intimiziranja i euforije bili bi neukusni, ali tada je tu euforiju delila gotovo cela nacija. Bio je to trenutak za istoriju i zato naboj emocija nije toliko smetao, već je, naprotiv, davao nekakav poseban štimung i osećaj prave televizije.
       Ono što se posle toga događalo je niz propuštenih prilika. Prilika da se sporoodlazeći režim totalno razotkrije. Ne arogantnošću voditelja, ne ciničnim dosetkama i dobacivanjima, a naročito ne zamuckivanjima i ostajanjem bez reči. Već nečim što je pomalo zaboravljeno u novinarstvu, posebno na televiziji - argumentima. Za to, opet, potrebna je hladna glava i više sati priprema za razgovor, okrugli sto, duel, sučeljavanje, dijalog... Onda se, možda, ne bi desilo da doktor (posebno za TV-duele) Šešelj preslišava voditelje kao osnovce, i on njima postavlja nezgodna pitanja.
       Da svaku TV-zamku pretvori u svoju gotovo uspešnu predizbornu kampanju. Da se, pred kamerama, požali kako nova vlast ne dozvoljava da javno iznese svoje mišljenje. I to u trenutku dok sedi u studiju i obraća se milionima gledalaca! A voditelj ćuti i gotovo sa odobravanjem klima glavom. Ili, onomad, Tatjana Lenard, novinar RTS-a i visoki funkcioner JUL-a, gledajući nas u oči, izjavi kako je JUL oduvek cenio Vojislava Koštunicu, a njena bivša televizija je prenosila svako saopštenje DSS-a. I tajac. Ćuti voditelj, ćuti ljuta protivnica Rebeka Srbinović iz Nove demokratije. Niko da se seti kako je RTS zaista objavljivala svako saopštenje DSS-a, ali samo svako koje se odnosi na NATO i agresiju, a nijedno koje se odnosi na tada aktuelnu vlast i predsednika Miloševića.
       Tako su, eto, i političari, suočeni sa predstavnicima režima u odlasku više trijumfovali, delili packe, pretili i bili sasvim u skladu sa voditeljima. Sa retkim izuzecima, naravno, i takođe sa retkim izuzecima kada su i novinari u pitanju. U prvom redu ti retki bili su "anemovci", Bojana Lekić i donekle Gordana Suša, koja, ipak, ne može da sakrije trijumfalistički osmeh krajičkom usana.
       Tako se vlast promenila, ali stil na televizijama nije. Samo je druga strana u prednosti, a to najviše šteti prvoj strani. Pogotovo sad, pred izbore.
       No, takvo smo novinarstvo odnegovali, pa je ovo samo vrsta kazne. Zato, kad čujete lupetanje na televiziji, ne brinite - to su naši.
      
       DRAGUTIN MINIĆ KARLO