Hitler - Čovek Čudnih sposobnosti(2)

      Prema verovanju vračeva iz zapadne Afrike, sudbina ima oblik lepeze. Tokom života dolazimo do tačaka izbora iz kojih se naša sudbina širi kao lepeza. Put koji odaberemo ne samo da određuje stazu kojom ćemo ići, već i onu tačku na kojoj ćemo se naći pred novom lepezom i novim izborom. Nekolicina pouzdanih orakula koji nam stoje na raspolaganju, među njima i kineski ji đing, kao da potvrđuju ovo verovanje. To verovanje nije determinističko i ne gleda na budućnost kao na nešto od početka do kraja određeno. Pre bi se reklo da je poruka takvih verovanja sledeća: "Učiniš li to i to, rezultat će biti takav i takav". Ji đing funkcioniše, što će potvrditi najveći broj onih koji su se njime ozbiljno bavili. Stoga budućnost oblikovanu kao lepeza ne smemo sasvim odbaciti u svojim razmatranjima.
      
       Može sedogoditi da je Hitler o ovim idejama ponešto znao - a možda je imao instinkt za osnovni oblik vremena. Bez sumnje je bio u stanju da sa sjajnom preciznošću odredi svoj put od tačke do tačke odluke. Učinio je samo jednu grešku, ali se pokazalo da je ta greška bila fatalna. Započeo je, naime, rat istovremeno na dva fronta. Do tačke odluke koja ga je povela pogrešnim putem stigao je, naravno, ranije. U jednom trenutku propustio je da vidi čas u kojem će formiranje jedne alijanse sa saveznicima, a protiv Rusije, biti moguće.
       Ali, izuzevši događaje koji su nastali kao posledice ovog propusta, čitava mračna budućnost Evrope bila je izložena u jendoj sjajnoj proročkoj knjizi, štampanoj 1925. godine, koja je prvobitno trebalo da nosi naziv Četiri i po godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka. NJen izdavač, izvesni gospodin Maks Aman (Max Amann), s razlogom je insistirao na skraćenju, pa je na njenim koricama, kada se najzad pojavila, stajao drugi, danas mnogo poznatiji naslov: Moja borba (Mein Kampf). Ta knjiga je izuzetan dokument, i da je van Nemačke bila poznatija, naivni britanski i francuski političari znali bi sa čime se suočavaju. Hitler nije krio svoje ciljeve. Mora biti da je svoje ekstrasenzorne sposobnosti napregao do krajnjih granica kako bi ih izložio sa takvom preciznošću. Tačke odluke vise u našoj budućnosti kao petlje neke gigantske paukove mreže. Mnoga predskazanja bave se isključivo razmakom od jedne do druge. No, izgleda da je Hitler, kao i neki drugi vidovnjaci, bio u stanju da, bar povremeno, iscrta kurs kroz mrežu koji mu je pružao nagoveštaje udaljene budućnosti koja leži iza petlji. Taj dar, ipak, nije stekao olako. Kao neki primitivni šaman, on je morao da se dovede u stanje zanosa pre nego što bi postao sposoban da vidi dalju budućnost. Čak i tada je to bio nesiguran poduhvat, i, ukoliko se nije razlikovao od ostalih proroka koji su proricali u zanosu, dešavalo mu se, verovatno, da se "spusti na zemlju" ne sećajući se šta je, tamo gde je bio, video.
       Hitler se podsticao mržnjom i rečima. Trovao se destruktivnim emocijama. Nauka je danas obratila dužnu pažnju biohemijskim procesima koji nastaju u tim okolnostima. Krvotok biva preplavljen adrenalinom u trenutku kada žlezde sa unutrašnjim lučenjem počnu da reaguju na takve emocije. Ukoliko duže vičemo, u našoj krvi biće više ugljendioksida - a poznato je da su Hitlerovi govori bili dugotrajni i bučni. Suočavajući se sa takvim biohemijskim procesima, mozak ponekad "menja brzinu", izdižući se na novi nivo svesti. Takav jedan novi nivo svesti ponekad može biti praćen kratkim vizijama daleke budućnosti. A Hitler je bio u stanju da se pod uticajem takve intoksikacije baci na pod, grizući okrajke tepiha. Slično ponašanje primećeno je kod Haićana opsednutih zlim duhovima tokom vudu-rituala. Iza leđa, naravno, Hitler je bio nazivan "Teppichfresser", to jest "žderač tepiha".
       Devetnaestog septembra 1939, Hitler je održao svoj prvi ratni govor u Gdanjsku, u Poljskoj. Nemačke armije već su pregazile ovu zemlju. Kolone vojnika uveliko su se, u stvari, vraćale u domovinu. Glavni grad, Varšava, još je pružao otpor, ali je bilo jasno da to ne može dugo potrajati. Nagađalo se da će se rat uskoro završiti. Budući da je poljska država prestala da postoji, u skladu sa naopakom nacističkom logikom, ni ugovori o savezništvu sa njom nisu više važili. Zašto bi, dakle, Britanija i Francuska sada zbog Poljske krvarile u ratu protiv Nemačke? Ali, čak i ako bi ostale uporne, tih dana nije bilo Nemca koji nije bio uveren da njegova otadžbina može taj rat i dobiti. Nemačka vojska pokazala se sjajno u Poljskoj.
      
       Najuvereniji nacist od svih, bez sumnje, bio je sam "Stari", ukratko firer, Adolf Hitler. Dok je koračao ka govornici u Gradskoj kući u Gdanjsku, izgledao je ponosniji nego ikada. Ali, tokom govora obuzeo ga je bes - izgledalo je, žešći nego ikad. "Dok je govorio o Britaniji", piše sveprisutni Šajrer, "lice mu se grčilo od histeričnog besa." "Nikada nećemo kapitulirati!", zagrmeo je u jednom trenutku. "Nikada nećemo kapitulirati!"
       Sjajna parola, nesumnjivo, ali nekako neprikladna za date okolnosti. Nemačka je bila na svom vrhuncu. NJene pozicije bile su jake. Ko je uopšte pominjao kapitulaciju? Otkud sad to? Kasnije tokom rata, ta parola postaće jedna od najomiljenijih u firerovom vokabularu. Koristio ju je da podstakne svoje podanike i pomagače čak i onda kada je bilo jasno da je sve propalo i kada je sam Berlin bio pred padom.
       Nema nikakve sumnje da nas Hitlerovi govori višestruko upućuju na mogućnost njegove vidovitosti. Nešto pre eksplozije Elzerove bombe iznenadio je svoje slušaoce predviđanjem da će rat trajati pet godina. Čak i ako uzmemo u obzir da je to mogao da izgovori "odoka", iznenađuje koliko je njegova prognoza bila tačna.
       Adolf Hitler rođen je 20. aprila 1889. u pograničnom austrijskom gradu Braunauu. Moglo bi se reći da je čitav taj kraj neobično pogodan za medijume - gospođa Štokhames je rođena tamo, kao i braća Vili i Rudi Šnajder.
      
       Braća Šnajder imala su neverovatne sposobnosti. Stariji od njih, Vili, otkrio je da ima psihokinetičke moći tokom jedne seanse kada mu je bilo samo šesnaest godina. Zapanjio je druge učesnike time što je, držeći ruku nedaleko od lista papira, na njemu napisao reč "Olga". Entitet "Olga" i medijum Vili postali su ubrzo predmet mnogih ispitivanja, obavljenih od strane najkompetentnijih stručnjaka toga doba. Svi do jednog zaključili su da nije reč o prevari. Među fenomenima kojima su se bavili bila je i levitacija manjih predmeta, maramice ili narukvice, zvonjava zvona koje niko nije dotakao, drmanje stola i proizvodnja ektoplazme. "Olga" je uskoro prešla na Vilijevog brata Rudija, koji je nastavio da izvodi iste fenomene, često tokom posebno organizovanih testova.
       Prema navodima Povela i Beržijea, dojilja Hitlera i Vilija Šnajdera bila je ista osoba. Napola šaleći se, čovek može da se zapita nije li preko njenog mleka stekao neke paranormalne sposobnosti? Šalu nastranu, ako izuzmemo ekstrasenzorne moći Vilija Šnajdera, Hitler je, na svoj način, posedovao moći ništa manje neobične nego on. Spolja gledano, Hitler nikada nije predstavljao nekakvu impozantnu figuru. NJegov nekadašnji prijatelj, Rajnhold Haniš, opisao je dvadesetjednogodišnjeg Hitlera na sledeći način: "To vam je prikaza koja se retko može sresti među krštenim ljudima". Znajući šta znamo, čoveku ne bi bilo teško da se sa time saglasi. U to doba Hitler je nosio prastari kaput dugačak do kolena i crni šešir širokog oboda. Kosa mu je bila duga, a nosio je i bradu. Sa bledog i beznadežno mršavog lica gledale su užagrene oči. Jedanaest godina kasnije teško da se šta promenilo, premda je, u međuvremenu, obrijao bradu. Još uvek je nosio nekakav stari kaput ili pohabani kišni mantil.
       Zaista je podsećao na Čarlija Čaplina iz filma Veliki diktator, smešni čovečuljak koga vetrovi života bacaju s jedne na drugu stranu a da on nije u stanju da protiv toga učini bilo šta. U stvari, radeći na svom filmu, želeći da ismeje Hitlera, Čaplin nije morao mnogo da se trudi kako bi izmenio svoju pojavu: sličnost je bila bolno očigledna.
       Izgleda zapanjujuće da je neko uopšte mogao da uzme ozbiljno čoveka koji izgleda kao Čarli Čaplin - da i ne pominjemo da je neko takav mogao da se dočepa vlasti. A ipak, Hitler ne samo da je uspeo u tome, već je nad svojim sledbenicima stekao kontrolu u meri koja bi bila neverovatna da nije bila tako uočljivo iskazana. "Bio sam unekoliko šokiran licima", piše Šajrer, opisujući reakciju na Hitlerovo kratko pojavljivanje na balkonu Većnice u Nirnbergu 1943. godine, "naročito licima žena". "Podsetili su me", nastavlja on, "na lica verskih zanesenjaka koje sam jednom video u nekom zabačenom kutku Lujzijane, koji su se upravo spremali da dožive ekstazu. Gledali su u njega kao da je on Mesija, dok im je izraz lica bio definitivno neljudski. Da je ostao na balkonu još koji minut, siguran sam da bi mnoge žene pale u nesvest od uzbuđenja".
       A to je, da podsetimo, bio čovek koga je Šajrer ne tako davno pre toga video kako "prilično nemarno" uzvraća nacistički pozdrav, bez nekog posebnog izraza na licu.
       Koliko god to izgledalo logično, glavni efekat na mase Hitler nije proizvodio uz pomoć histerije koja bi zahvatila masu. Jer, čarolija je bila podjednako uspešna i na ličnom nivou. Gering, koji mu je možda bio bliži od bilo kog Nemca, i imao prilike da vidi i drugu stranu, takođe nije bio imun na uticaj njegove izuzetne ličnosti. "Često bih," priznaje, "krenuo kod njega da mu kažem neke stvari, ali kada bih se našao pred njim, srce bi mi se jednostavno spustilo u pete". U tome nije bio jedini. Glavnokomandujući nemačke mornarice, admiral Denic, rekao je sudijama u Nirnbergu: "Namerno sam retko išao u njegov štab, smatrajući da ću jedino tako biti u stanju da zadržim samoinicijativu. Svaki put posle nekog vremena provedenog u njegovom glavnom štabu osećao sam da na neki način moram da se oslobodim njegove moći sugestije."
      
       Bila je to moć od vrste onih koje su u stanju da ljude ubede da je crno belo, i obratno. Ministar odbrane, general fon Blomberg, mogao je, po sopstvenom svedočenju, da u istom trenutku bude savršeno svestan da je neka situacija beznadežna, a da pri tom zadrži savršeno poverenje u prisutnog Firera, koji će, bivao je uveren, sigurno naći neko rešenje". Takav stav svakako je bio razumljiv u tim ranim danima, kada su se njegove odluke, pomognute njegovim sposobnostima ekstrasenzorne percepcije, pokazivale ispravnima. Ali, čak i kasnije, kada su njegove greške pretvorile Nemačku u ruševine, Hitler je još uvek bio u stanju da nametne svoju volju bez ikakvih problema. Kao nekakav oblak visio je njegov uticaj nad berlinskim bunkerom u kojem je, 1945, izvršio samoubistvo. Posle tog čina, činilo se da je atmosfera u bunkeru postala nekako lakša - uprkos bezizlaznoj situaciji u kojoj su se nalazili svi u njemu. Po prvi put u bunkeru su počeli da puše. Za Hitlerovog života bili su primorani da poštuju njegovu rigoroznu zabranu pušenja. Sitnica, rekli bismo, ali sitnica koja pokazuje koliku je vlast Hitler imao nad ljudima.
       Malo je onih koji su uspevali da u Hitlerovom prisustvu zadrže sposobnost samoanalize. Jedan od njih bio je Albreht Šper, ministar Rajha za naoružanje i ratnu proizvodnju. "Sve ih je začarao", izjavio je o ljudima koji su, zajedno s njim, okruživali Hitlera, "bili su mu slepo odani, sopstvene volje nisu ni imali - kako god taj fenomen nazivala medicina. Dok sam radio kao arhitekt, primetio sam da je svako bavljenje u njegovoj blizini izazivalo kod mene osećaj zamora, iscrpljenosti i praznine." No, mada ju je Šper razumeo, do poslednjeg časa toj volji nije mogao da se odupre.
       Postoji jedan atribut kojem se uvek valja vratiti kada se bavimo ovim aspektom Hitlerovog karaktera. Taj prilog glasi: "hipnotički". Objašnjavajući Hitlerov lični magnetizam, Bulok piše: "To je na neki način imalo veze sa njegovim očima, koje su imale čudnu moć, i za koje mnogi kažu da su imale nečeg hipnotičkog u sebi". Trevor-Rouper tvrdi: "Hitler je imao oči hipnotičara, koje su lišavale sopstvene volje svakoga ko bi se prepustio njihovom pogledu".
       Šajrerov prvi susret s Hitlerom predstavljao je pravo razočaranje. Što se njega tiče, na Hitleru nije video ništa impresivno - osim očiju. Profesor Teodor Gizinger, koji je bio Hitlerov nastavnik u školi, nije se mogao setiti da se dečak isticao bilo čime. Ali se sećao da su mu oči bile neobično sjajne. Taj sjaj kasnije je potamneo. Sivo-plave oči dobile su staklast sjaj. Ali privlačnost nisu izgubile nikad.
       Dakle, je li Hitler bio hipnotizer? Najveći broj njegovih biografa upućuje nas na to, neki direktno, neki indirektno. Znamo da je u mladosti čitao knjige o hipnozi. To kao objašnjenje zvuči veoma privlačno ali, na žalost, ne odgovara činjenicama.
       Mnoštvo zabluda vezano je za hipnozu, a njihove žrtve nisu samo obični ljudi. Fenomen prati čitava mitologija. Mnogi su uvereni da hipnotisana osoba ne može biti primorana da učini nešto što smatra moralno neispravnim. To je, dabome, glupost. Tako je, na primer, početkom pedesetih godina u Danskoj uzorni građanin pod hipnozom nateran da ubije bankarskog činovnika. Hipnotizer je uhvaćen, suđeno mu je i pogubljen je. Još jedna od veoma raširenih zabluda u vezi sa hipnozom jeste da je to stanje sna. A ona to nije. Subjekti u transu pod normalnim okolnostima ne gube svest. Mnogi čak, povrativši se iz transa, odbijaju da prihvate tvrdnju da su uopšte bili hipnotisani.
       Čak ni danas ne postoji zadovoljavajuća teorija koja bi objasnila hipnozu. Poznato je da je hipnoza delotvorna, ali kako deluje, nije objašnjeno.
      
       U procesu utvrđivanja da li je vidoviti Firer bio i hipnotizer, moramo na umu stalno imati jedan faktor, a to je da je za postizanje hipnotičkog transa osnovni uslov - opuštanje. A Hitler osećaj opuštanja nije mogao da izazove ni kod koga. On je izazivao uzbuđenje, tenziju, histeriju. Prema tome, teško da je koristio hipnozu.
       Na svih 1 436 stranica monumentalnog Šajrerovog dela Uspon i pad Trećeg rajha, profesor Karl Haushofer pominje se samo dva puta nakratko. Prema Šajreru, negde ranih dvadesetih godina, Rudolf Hes upoznao je Hitlera s Haushoferovim idejama. Budući da je Haushofer bio profesor geopolitike na Univerzitetu u Minhenu, i Šajrer i Bulok pretpostavljaju da su mu se glavne zamisli ticale geopolitike. To, u stvari, nije tačno. Haushofer je bio posvećeni mag, član Društva Vril i grupe "Tula". Izgleda da je i on, kao i Hitler, posedovao određene prekognitivne moći po kojima je bio poznat, što mu je prilično pomoglo u karijeri za vreme Prvog svetskog rata. Povel i Beržije tvrde da je, između ostalog, pripadao tajnom japanskom društvu koje je svojim članovima nalagalo da počine ritualno samoubistvo ne uspeju li u ispunjenju svog mitskog zadatka. Bilo to istina ili ne, valja napomenuti da je Haushofer zaista počinio samoubistvo 1946. godine.
       Hes, koji je bio član grupe "Tula" i svojevremeno i sam bio učenik ovog čudnog profesora iz Minhena, ne samo da je govorio o Haushoferu kao o magu, već je i tvrdio da je on jedan od njenih tajnih šefova ili gospodara.
       Bliski Haushoferov pri -jatelj i takođe član grupe "Tula" bio je i pesnik-alkoholičar Ditrih Ekart, čovek koji se obično smatra duhovnim tvorcem nacionalsocijalizma. Preterano uživanje u alkoholu došlo je Ekartu glave uzimu 1923, ali je pre toga uspeo da provede gotovo tri godine kao pouzdani savetnik mladog Hitlera. Povel i Beržije tvrde da je Ekart indoktrinisao Hitlera na dva nivoa, s tim da se jedan od ta dva nivoa odnosio na okultno. Oni, takođe, tvrde da je neposredno pred smrt Ekart rekao svojim prijateljima: "Sledite Hitlera. On će igrati, ali sam muziku naručio ja. Dali smo mu sredstva za komunikaciju s njima. Nemojte me oplakivati: na istoriju sam unapred uticao više nego ijedan Nemac."
      
      
       Okulisti ne smatraju uvek tajne šefove bićima od krvi i mesa. Određena tajna društva, a među njima se nalazi i red "Zlatne zore", smatraju da oni postoje u drugoj, nefizičkoj dimenziji i da naseljavaju ljudska tela samo retko. Stoga je važan deo poduke u takvim društvima onaj koji se bavi uvežbavanjem tehnika za uspostavljanje dodira s takvim entitetima.
       Je li na te tajne tehnike mislio Ekart rekavši "Dali smo mu sredstva za kontakt s njima"? Objašnjenje se čini logičnim. No, sudeći po rezultatima, entiteti s kojima je budući firer naučio da komunicira teško da su bili ljudi na vrhuncu evolutivnog razvoja, šta god on sam o tome mislio. U svakom slučaju, Ekart i njegovi istomišljenici nisu dali Hitleru, kao što se to činilo industrijalcu Vilhelmu Kepleru, "eine Antenne direkt zum Liber Gott", to jest direktnu vezu sa dragim Bogom.
       Lože zapadnjačke ezoterijske tradicije uče svoje članove jednoj ili više od tri osnovne okultne tajne:
       1) Kontroli suptilne energije, slične Litonovom "vrilu" ili Mesmerovom "animalnom magnetizmu". Kada se nad tom energijom jednom uspostavi svesna kontrola, ona može biti korišćena za mistično prosvetljenje, kao pomoć u lečenju ili upravljanju drugima, već prema tome kakav je temperament posvećenika.
       2) Kontroli događaja i stvaranju željenih situacija na fizičkom planu. Ona se postiže tako što se posvećenikova moć koncentracije uvežbava do časa kada je on u stanju da svoju volju koncentriše kao laserski zrak. Natprirodno uvećana snaga volje tada se usmerava uz pomoć relevantne i žive vizualizacije najčešće one situacije koju mag hoće da stvori. Pokretačka snaga cele operacije su, kao što je ranije pomenuto, pojačane emocije. I u ovom slučaju, tip stvorenih događaja i situacija zavisi od temperamenta posvećenika.
       3) Uspostavljanju dodira s nadljudskim, a ponekad i neljudskim entitetima za koje se smatra da deluju na nivoima koji nisu fizički (među okultistima u poslednje vreme poznatima kao "unutrašnji planovi"). No, kao što to već biva, novoposvećeni uskoro saznaje da ga ono što mu je omogućilo da se poveže s Nebesima lako može odvesti i u regione Pakla.
       Sudeći prema dokazima kojima raspolažemo, gotovo da i nema sumnje da je Hitler bio upoznat sa sve tri ove tajne - i koncentrisao se na njihove negativne aspekte. Već smo videli da je njegova sposobnost kontrole suptilne energije bila na zavidnom nivou, da je preživela i slom njegovog fizičkog zdravlja pri kraju njegove karijere. Najteže je, međutim, pribaviti dokaze o tome da je bio stručnjak i u drugom, ponajviše "magijskom" aspektu okultne obuke. U svakom slučaju, on je razmišljao kao mag: njegovi instinkti i reakcije ličili su na instinkte i reakcije čoveka koji je prošao kroz poduku. NJegova vera u snagu volje je opštepoznata. Nebrojeno puta je izrazio svoje uverenje da se pojedinci i okolnosti mogu potčiniti snazi volje. Nije potrebno ni spomenuti da je to dokaz verovanja jednog maga, ali su mnogi istoričari nekako propustili da to primete.
       Kako se rat bližio kraju, jedan drugi aspekt Hitlerove magijske obuke sve više je počinjao da se ističe. Bulok piše:
       "Hitler se zatvarao na taj način pravdajući se, navodno, zahtevima koje pred njega postavlja rat. No, u pitanju je bio dublji psihološki pritisak. Izolujući se od drugih, on je živeo u svom privatnom svetu u kojem nije bilo ni traga činjenicama o užasnom stanju stvari u Nemačkoj. Odbio je da poseti ma koji bombardovani grad, kaogod što je odbijao i da čita izveštaje u kojima je pisalo bilo šta što bi se protivilo slici koju je sam želeo da stvori."
       Pominjući "sliku koju je sam želeo da stvori", Bulok pogađa pravo u metu. Stvaranje slika bilo je upravo ono što je Hitler činio. Ali, to nije bio, kao što bi to Bulok želeo da nagovesti, običan psihološki mehanizam bega od stvarnosti. Firer se bavio tipično magijskim postupkom, prilagođavajući svoju okolinu kako bi mu pomogla da vizualizuje, što je jasnije moguće, situaciju koju je želeo da stvori. Zapadnjački posvećenici od "Zlatne zore" naovamo upravo su to činili u tajnovitim zaklonima svojih hramova. Hitler bi podivljao od besa kada bi se neko, iznošenjem stvarnog stanja stvari, umešao u njegovu vizualizaciju ometajući je. Ali čak ni pritisak njegovih uzburkanih emocija, ni njegova gvozdena, izvežbana volja, ni psihotička konzistencija njegovih vizualizacija pobede, nisu mogli da mu pomognu da se suprotstavi inerciji realnosti koja se sada okrenula protiv njega. To je uskoro i shvatio, tako da je sliku prilagodio onome što se dešavalo van zidova njegovog berlinskog bunkera. No, još uvek mu je preostalo nešto veštine i snage da unekoliko iskrivi realnost. To je, kao što ćemo videti, obezbedilo magijski kraj jedne satanističke karijere.
      
       Nacistička Nemačka predstavljala se svetu kao totalitarno društvo naučnog materijalizma. Ta fasada, međutim, bila je potpuno lažna. Iza nje nalazi se istinsko zdanje bolno zasnovano na temeljima sazdanih od iracionalnog. Hitler se razmetao kako će Treći rajh potrajati hiljadu godina. Ne samo da je, očigledno, grešio, već nije ni mogao da bude u pravu. Posvećenici su uvek upozoravali da pogrešna upotreba okultnih energija na kraju uvek uništi onoga ko to čini. To upozorenje umnogome se pogrešno tumači. NJeno jedino, suštinsko značenje je sledeće: izvesni magijski pristup u sebi nosi zametak sopstvene propasti.
       I upravo je takav pristup izabrala Nacistička partija u svom obnavljanju nemačke nacije.
       Za svakog crnog maga veliko iskušenje predstavlja izazov da prevaziđe samog sebe. Kada pojedinac, koji je već duboko zaglibio u močvaru ispunjenu otrovnim svetlucavim isparenjima i koji je video rezultate magijske poduke u sebi, nađe makar i trag istinske okultne ili psihičke moći, obično se, i ne znajući, već nalazi na pragu megalomanije.
       Kao što smo već videli, Hitler je imao sposobnost prekognicije. Ta sposobnost ga nikada nije napustila. Do 1944, ratna sreća bila je već sasvim okrenula leđa Nemačkoj. Nagađalo se o iskrcavanju Britanaca i Amerikanaca negde u Francuskoj, što se i desilo 6. juna te godine. Početkom maja, Himlerov Vojno-obaveštajni biro doznao je da će invazija započeti u junu. Bila je to prva konkretna informacija koju su nemački obaveštajci dobili, ali nije sadržavala ni traga o tome gde će se saveznici iskrcati. Rukovodeći se logikom, generali su (uključujući tu i veoma sposobnog Romela) zaključili da će mostobran biti negde u blizini Kalea. Najzad, Lamanš je tu najuži. Ali, prekognicija je rekla Hitleru da će to biti u Normandiji - i on je to znao još krajem marta. Naredio je da se u tu oblast pošalju pojačanja. U junu su njegove vizije još jednom potvrđene.
       Takve stvari jačaju predrasude koje se gaje prema okultnim metodima. Pošto su se saveznici iskrcali, i poslednjem obaveštajcu bilo je jasno da je s Nemačkom gotovo. Do kraja avgusta, njene armije na zapadu izgubile su pet stotina hiljada ljudi i poslednje ostatke opreme.
      
       Osim magije, za Hitlera i nemački narod postojala je tih tmurnih poslednjih dana rata samo jedna realna šansa - tajna oružja za koja je firer još 1942. obećao narodu da će "baciti saveznike na kolena". Ta oružja bila su dobrim delom realna. Godine 1943, poljski pokret otpora poslao je saveznicima obaveštenje da Nemci u Poljskoj sprovode eksperimente sa V-1 i V-2, letećim bombama. Krajem maja iste godine, izviđački avion Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva doneo je fotografije postrojenja u Penemindeu gde su leteće bombe proizvođene.
       Iako sticajem okolnosti ove leteće bombe kao oružje nikada nisu postale odlučujući faktor rata, njihov značaj za Hitlerov moral bio je ogroman. On je smatrao da će već V-1, "zujeće" bombe, primorati Britaniju da zatraži mir. Naravno, bio je to podsticaj i za moral većine generala i - kada je Gebels u te svrhe pokrenuo svoju propagandnu mašineriju - čitavog nemačkog naroda. Nema nikakve sumnje u to da bi, da su ta oružja razvijena samo malo ranije (možda tek nekoliko meseci ranije), imala poražavajući efekat na saveznike. Uostalom, V-2 leteća bomba bila je neposredna preteča današnjih ubitačnih interkontinentalnih balističkih raketa.
       Britanci su dovoljno brzo uvideli opasnost. Kraljevsko vazduhoplovstvo je već u avgustu 1943. bombardovalo Peneminde, a u novembru i decembru izvođeni su koncentrisani napadi na lansirne rampe. Kao što se moglo i očekivati, napad na Peneminde omeo je za nekoliko meseci rad na razvoju i proizvodnji letećih bombi. Nije bilo ni govora o njihovoj masovnoj upotrebi u ratu. To se, međutim, ne može pripisati u zasluge samo Britancima, jer je, premda u to vreme u Nemačkoj niko u to nije mogao čak ni da posumnja, Engleska u tom poduhvatu imala važnog, iako neočekivanog saveznika - Adolfa Hitlera.
       Hitler je sanjao da V-2 neće funkcionisati. Još gore - njegovi snovi upozoravali su ga da će se na njega sručiti božanska odmazda ukoliko u igru uvede rakete. Uprkos protestima njegovih inženjera, naredio je da se rad na njima smesta prekine. Prema tvrdnji generala Valtera Dombergera, koji je u to doba komandovao Penemindeom, zastoj je potrajao čitava dva meseca. Povel i Beržije tvrde da to nije bio jedini zastoj s kojim je Dornberger morao da se suoči iz okultnih razloga. Još na početku projekta testovi su bili privremeno zaustavljeni, kako bi se situacija razmotrila u svetlu magijske kosmologije Hansa Horbigera.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Dete austrijske provincije, slabo talentovan likovnjak, neupadljivi kaplar u Prvom svetskom ratu, razočarani posleratni marginalac, neuspešni zaverenik, komična pojava - a, ipak, postaje jedna od najvažnijih ličnosti XX veka. Kako je to uspelo Adolfu Hitleru?               Na to pitanje odgovarali su mnogi, sa raznih aspekata. DŽems Herbert Brenan, irski novinar i publicista, smatra da tome treba dodati još jednu dimenziju - Hitlerovu moć prekognicije, retku sposobnost predviđanja budućnosti. Vidovitost, kako bi se reklo našim jezikom. Brenan koji je dvanaest godina podučavan kabali a izučio je i ji-đing, posvetio je tome knjigu "Okultni Rajh" (izdavač "Plavi krug", Beograd, 2000). Prevod sa engleskog Darko Bolfan. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti izvode iz ove knjige.        Feljton je priredio SLOBODAN RELJIĆ.