Najveći teret frankizma za špansko društvo jeste to što ga je pune četiri decenije sasvim odvojio od Evrope, njenog ekonomskog, političkog, demokratskog i svakog drugog razvoja

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Narednog dvadesetog novembra biće tačno četvrt veka od smrti Franciska Franka, španskog diktatora, odgovornog za svoja dela samo "pred bogom i istorijom", kako je sam tvrdio. Kako je sveo svoje račune na nebu, nikada nećemo saznati dok one zemaljske, iz godine u godinu, istoričari sabiraju i razlažu a da se i dalje u mnogo čemu razilaze. Da li je Franko direktni krivac za oko šest stotina hiljada žrtava u građanskom ratu, kako to tvrdi Pol Preston, ili se krivica može podeliti između učesnika u njemu; da li se državni udar iz juna 1936. g. morao pretvoriti u građanski rat i kasniju diktaturu ili je teška svetska ekonomska kriza bila plodno tle za rađanje autokratskih režima koji, zna se, nude brza i otuda pogrešna rešenja problema; da li se špansko odsustvo u Drugom svetskom ratu na strani Nemačke, duguje kaudiljovoj mudrosti ili pritisku savezničkih sila, uz njihovu prećutnu volju da se odsustvo u ratu nagradi sveprisustvom Franka na vlasti za dugi niz godina; da li sam Franko ipak nije bio najgori od svih falangista, kako to piše Tusel? I još dalje: "Franko odaje utisak mediokriteta i ograničenosti, ogroman je raspon između njegovog harizmatičnog liderstva i njegove lične realnosti. Ali nikakvog smisla nema priznavati ga samo kao glupost".
      
       Propuštene prilike
       Ova i mnoga druga pitanja o ličnosti diktatora i njegovoj ulozi u istoriji Španije ostaju otvorena i pred istoričarima je još mnogo posla. U tome će im svakako pomoći i otvaranje novih dokumentacionih fondova još nedostupnih slobodnoj akademskoj upotrebi. Tada će se i saznati ne samo kako je diktatura moguća (i Frankova i svaka druga) već i zašto traje onoliko dugo koliko traje. Odgovor na ovakvo pitanje nije samo moralni čin - takođe važan - već i akt tačnog određivanja onih stubova koji diktaturu drže ili samo podupiru. I dalje - atribut budućnosti u kojoj se onda lakše mogu prepoznati začeci autokratskih sistema i načini za zaustavljanje njegovog, po društvo, pogubnog razvoja.
       Ovo veliko i opravdano interesovanje za sve što je Franko za svog života bio i šta je u nasleđe ostavio, takođe govori i o demokratskoj zrelosti današnje Španije. Jer, trenutak definitivnog trijumfa demokratije nad totalitarizmom jeste onaj u kome se i poslednji njegovi neosvetljeni uglovi iz običnog života presele u kabinete istoričara. Kada se jednom otuda vrate u svakodnevicu običnog sveta, ovoga puta kao teorija, esej ili kratki opis totalitarnih vremena, od nje su toliko daleko da se ponekad čine nestvarnim.
       Svakako najveći teret frankizma za špansko društvo jeste to što ga je pune četiri decenije sasvim odvojio od Evrope, njenog ekonomskog, političkog, demokratskog i svakog drugog razvoja. Ta autarhičnost tipa kasarne (ekonomski protekcionizam i intervencionizam države kao udari na slobode i zatiranje svake inventivne energije, samodovoljnost sistema kao osnovna laž) vide se dobro u 1975. g. po velikom ekonomskom zaostatku Španije za njenim evropskim susedom na severu i čitavim kontinentom.
       U godini smrti diktatora Španija je imala inflaciju od 28 odsto; danas manje od tri odsto; zemlju je tada posetilo 30 miliona turista a u protekloj godini gotovo šezdeset miliona; telefon je tada imalo oko osam miliona Španaca, a danas je taj broj dostigao 18 miliona i još oko 22 miliona mobilnih aparata; avion je koristilo oko 1,5 milion putnika, a prošle godine preko deset; voz 13,3 miliona ljudi a danas više od 38 miliona; profesora je tada bilo manje od dve stotine hiljada, a danas ih je više od pola miliona; autoputeva je bilo nešto manje od devets totina kilometara dok danas ima oko 10 hiljada kilometara; godišnje se registruje više od 1,5 milion novih vozila; renta per capita - 1975. g. 1211 DEM a 1999. g. 26 000 DEM. Prava poplava propuštenih prilika iz doba frankizma i sa njima izgubljenog vremena, najbolje se vidi danas po spektakularnom privrednom usponu koji Španiju svrstava među deset najrazvijenijih zemalja sveta. Treba li reći da je osnov svega ovoga čvrsta i predominantna demokratska ideja pretvorena u živ i nepovratni proces. Proces koji je započeo političkom tranzicijom koji ovoga puta samo kratko definišemo kao susret frankizma u ruševinama i iste takve opozicije. Paradoks razrešen vanrednim osećanjem za realnost, vreme i, pre svega, za budućnost zemlje, svih onih koji su u tranziciji učestvovali.
      
       U slavu
       U danima pred dvadeseti novembar 1975. g. milionima Španaca se stezalo srce od bola pri pomisli na bliski kraj oca nacije dok je ne manji broj njihovih sunarodnika stezao srce da od radosti i olakšanja zbog bliske slobode ne eksplodira. Govoriti tada i to sa zebnjom, o "dve Španije", podeljene, suprotstavljene, podozrive prema drugoj strani, zastrašene i razdražene, spremne na osvetu u oba pravca, nije bilo nimalo pogrešno. Govoriti danas, o "dve Španije" uz slične kvalifikative nije ništa drugo do otkrivanje političke nepismenosti.
       Svakako da će narednog dvadesetog novembra u Madridu i u još po nekom gradu, na ulice izaći grupice sa frankističkim zastavama i obeležjima, održaće govor kakva seda i nostalgična glava, biće parola i poklika u slavu Franka. U isto vreme, u nekoj kući će neko sa sasvim drugačijom ideologijom, otvoriti flašu šampanjca u slavu nestanka diktature. Između ova dva, zbog svog malenog broja, jedva vidna ekstrema, naći će se milionska većina Španaca koji će poći u pozorište ili u bioskop, na fudbal ili na rekreaciju, na večeru sa familijom ili na piće sa drugarima, gledaće kakav film na televiziji ili će poći na koncert rok ili klasične muzike, ili će posle rada stići svojoj kući, parkirati limuzinu i poigrati se pred obed sa decom. I malo ko od njih će se i setiti da su u isti ovakav dan pre dvadesetpet godina, njihov rodni grad i čitava zemlja izgledali sasvim drugačije.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ