NAZIV IZLOŽBE: Nesalomivi
AUTOR: Mirjana Petrović
GALERIJA: Centralnog kluba Vojske Jugoslavije

      Đorđe Kadijević
      
       U oživljenom prostoru nekada aktivne i prestižno značajne galerije Doma JNA - sada Centralnog kluba Vojske Jugoslavije - izloženi su eksponati izuzetne atraktivnosti: slikani objekti Mirjane Petrović. Petrovićeva je novo ime za beogradsku likovnu publiku. Svoju promociju imala je daleke 1989. godine u svom zavičajnom Sarajevu. Pokrenuta nesrećnim "događanjima stvarnosti" tokom devedesetih, zatekla se u ovim prostorima... Ako je suditi po dimenzijama i snazi izražajnosti izloženih eksponata, Petrovićeva pripada krugu likovnih stvaralaca sa viškom vitalne energije. NJeni objekti dosežu formate od metar i po sa dva. Oni se na prvi pogled čine kao obojene skulpture. Figuralni dekor jakih boja na površinama tih objekata bitno umanjuje efekat njihove skulptoralnosti, i potvrđuje činjenicu da je Petrovićeva pre svega slikar.
       Za radove Petrovićeve presudan je trenutak u kome se posmatrač oslobađa snage svoga prvog utiska. Pomisao da Petrovićeva pravi velike igračke i u svesno podešenom infantilnom gestu traži izraz svoje vedrine i optimizma, izgubiće se čim započne iščitavanje njene "priče" sadržane u figuralnim znakovima, povezanim sažetom ikonografskom šemom. U toj strukturi otisnuti su, simbolično, tragovi memorije teških doživljaja i gorkog iskustva vezanog za sve ono što je u našoj individualnoj i kolektivnoj svesti naznačeno rečima "vreme devedesetih". Ono po čemu kreaciju Petrovićeve možemo nazvati zaista originalnom, jeste to što je ona za sadržaj tako depresivne težine našla izraz toliko čedan u svojoj neposrednosti, gotovo dirljivo poetičan i bajkovit. Čuveno pitanje koje je književnik Česlav Miloš uputio svetu posle Drugog svetskog rata: ko može da peva posle Aušvica i Hirošime?, kao da ima svoj bolni eho u duši ove mlade umetnice koja je sročila i svoj odgovor: to mogu samo oni koji su težinu svoga i svekolikog ljudskog tragičnog iskustva podneli zahvaljujući snazi neuništene bezazlenosti čiste ljudske duše, veće od snage svakog uma. To je i poruka Petrovićeve, da u svetu nema takve grozote koja može oskrnaviti svetinju čistog ljudskog srca.
       Uspeh Petrovićeve je, izvesno, u tome što se ovakva poruka čita lako, iako je izrečena jezikom zaista neobičnih simbola. Toj svrsi Petrovićeva je podredila funkcije svih likovnih elemenata kojima se služi: boje jakog hromatskog intenziteta, lišene svetlosnih gradacija, snažnog i "gustog" poteza široke četke, jake ali prepoznatljive figuralne stilizacije oblika ljudskog tela i prividno naivne, "aljkave", a uistinu promišljene i precizne kompozicije.