NAZIV: Korak ispred
AUTOR: Ksenija Radulović
IZDAVAČ: Budva grad teatar - Oktoih, Podgorica, 2000.

      Ognjenka Milićević
      
       Evo jedne temeljne teatrološke studije o režijama nacionalne drame Dejana Mijača na scenama Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1977. do 1996. To raduje iz dva razloga: stoga što taj deo obimnog, raznovrsnog i značajnog Mijačevog dela odavno zaslužuje da bude izučen - visoka je to škola režije! - i stoga što je to prvenac magistra teatrologije Ksenije Radulović koja je umela da napravi pravi izbor i da ga obradi na najbolji način.
       Svestranom teatrološkom analizom Ksenija Radulović uspostavlja kontekstualne mostove između Mijačevih predstava i vremena u kojem su nastajale, te tako otkriva jedan od osnovnih elemenata rediteljske poetike Dejana Mijača - izbor dela.
       Na istom tragu Radulovićeva spoznaje, sa darom i razumevanjem, šta sve Mijač preduzima da bi od dramskog teksta sačinio tekst predstave i osetio da ga "vreme proziva".
       Takozvano žanrovsko izmeštanje nije za Mijača sebi svrha - vežba u žanru - nego forma kojom (raz)otkriva pravi sadržaj.
       Izbor glumaca je i za Mijača muka, dok se ne odluči a rad s glumcima je posebna priča. U knjizi ima zanimljivih primera svedočenja, ali nema glumca koji po svršenom poslu s Mijačem nije otkrio neki zapretani deo sebe. I oni najbolji, strepeći od Mijačevih zahteva, znaju da s njim nije lako, ali je korisno a i prijatno igrati u uspeloj predstavi.
       Rešenje prostora za igru je fundamentalna preokupacija reditelja, pogotovo kad se opredeljuje za otvoreni prostor kao u slučaju Lokruma (Dubrovačke letnje igre) ili Budve i Kraljičine plaže u Miločeru (Budva grad teatar).
       Tragajući za izvorima, Radulovićeva je koristila video-snimke predstava, razgovore s učesnicima, radove njenih prethodnika o Mijaču-reditelju, mnoge intervjue s Mijačem, kritike i, najzad, samog Mijača koji bez zazora otkriva svoje dileme i nudi niz dragocenih naknadnih refleksija o predstavama i samokritičkih procena nekih postupaka.
       Obezbeđujući ovako široku bazu saznanja, navodeći sa odnegovanim merilom relevantne kritičke sudove i pozitivne i oponentske, Ksenija Radulović je sa zasnovanom samostalnošću prosuđivanja napisala vredan prilog teoriji režije.
       I najzad, recimo da su predmet njene analize i rekonstrukcije bile Mijačeve predstave Nušićeve Pučine, Limunacija Dušana Kovačevića prema Stevanu Sremcu, Nahod Simeon Jovana St. Popovića, Putujuće pozorište Šopalović LJubomira Simovića, Rodoljupci J. St. Popovića, Ruženje naroda u dva dela Slobodana Selenića, Valjevska bolnica dramatizacija Borislava Mihajlovića Mihiza, Vreme smrti (treći deo) Dobrice Ćosića, U potrazi za Marselom Prustom Nenada Prokića, B. Nušićev Narodni poslanik, NJegošev Lažni car Šćepan Mali u adaptaciji Slobodana Stojanovića i Nušićeva Gospođa ministarka. U apendikisu obrađene su i predstave koje su premijerno izvedene u Budvi: Šeksiprov Troil i Kresida, D. Kovačevićev Radovan Treći i G.Bihnerov Leons i Lena.
       Ovakva knjiga će, verujem, biti zanimljiva ne samo stručnom čitaocu, te bismo stoga za sledeće izdanje mogli poželeti bogatiji izbor autorizovanih fotosa sa navedenim imenima glumaca na njima. Uz podatke o predstavama valjalo bi dodati i učešće na festivalima i nagrade.
       Ova valjana i korisna knjiga čini čast njenom autoru, solidnoj školi koju je temeljno savladala i izdavaču a skromnom korpusu teatrologije u nas prilaže vredan doprinos.