NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kad ljubav boli

Ugledni britanski reditelj kome su "Opasne veze" donele planetarnu slavu, govori o svom novom uspehu filma "High Fidelitdž", o pop muzici i želji da se ostane što duže mlad, o svom prijatelju Denijelu Dej Luisu koji pravi cipele u Firenci, o zamoru od filma i Toniju Bleru

      I dok smo ovih dana na Balantajn's sinemaniji gledali "Obećanu zemlju" ("Hi-Lo Countrdž") britanskog reditelja Stivena Frirsa, za njega je taj film nešto kao davna prošlost. Snimljen je još 1998. a premijerno prikazan na Berlinskom festivalu 1999. kada je Frirs proglašen najboljim rediteljem. U toj žestokoj drami o ljubavi i (ne)izneverenom prijateljstvu igraju Patriša Arketi i Vudi Harelson, dve velike američke zvezde, mada ne iz prvog reda. Stivenu Frirsu je to bila samo jedna u nizu nagrada: potpisao je on do danas dvadesetak naslova, još od "Mog divnog vešeraja" ("Mdž beautiful laundrette") 1985. i "Semi i Rozi se tucaju" 1987, do famoznih "Opasnih veza" 1988. i "Prevaranata" ("Grifters") 1990, nominovanih za "Oskara", zatim očaravajuće komedije "The Snapper" 1993, "Heroja" 1994. i "Mari Rajli", ostvarenja poznatijih po tome što su propala kod kritike i na blagajnama iako su u njima igrali Dastin Hofman i Endi Garsija odnosno DŽulija Roberts i DŽon Malkovič.
       Stiven Frirs (59) je, inače, po obrazovanju pravnik, i to s diplomom Kembridža, a u šou-biznis je dospeo slučajno, preko prijatelja iz londonskog "Rojal kort teatra", započevši karijeru filmskog reditelja 1966. kao asistent Lindzija Andersona.
       U njegovoj biografiji s naznakom 2000. stoji da je režirao "High Fidelitdž" i "Lajam", naročito "High Fidelitdž". Normalno. Ko je čitao taj već i kultni roman Nika Hornbija (samo je kod nas doživeo više izdanja - "Plato"), a nekoliko godina je svetski bestseler, može da pretpostavi koliko interesovanje je izmamila njegova ekranizacija. Otuda se ove godine često pominjalo ime Stivena Frirsa. Naročito su mlađi gledaoci zaposeli bioskope u kojima se, danas već i širom sveta, vrti "High Fidelitdž" pošto je o njima, pre svega, u tom filmu reč. O njima i o pop muzici, Školi muzičkog bola kako je zove Nik Hornbi, odnosno njegov junak Rob Fleming, vlasnik prašnjave a zatrpane prodavnice ploča u koju zalazi redak kupac dok se on ubija slušajući pesme o slomljenom srcu i pokušava da konačno ostane uz (samo) jednu ženu, jednu da zadrži ali i na jednu pristane... Suština romana "High Fidelitdž" mogla bi da bude sadržana u sledećem citatu: "Šta je bilo prvo - muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojađen? Ili sam bio tužan zato što sam slušao setnu muziku?"
       Iako već u dobrim pedesetim, Stiven Frirs se usudio da režira film o generaciji dvostruko mlađoj: "Imam decu tih godina, možda malo mlađu, i znam kroz šta prolaze a i kuća mi je svojevremeno treštala od tih pesama, 'Love hurts' pa 'Love hurts'," rekao je, smejući se, nedavno u San Sebastijanu gde je bio predsednik žirija.
      
       Da niste snimili ništa drugo osim filma "High Fidelitdž", verujem da biste svejedno bili veoma tražen sagovornik...
       - I ja mislim. Jedino o čemu me tokom cele ove godine iko išta pita jeste upravo o tom filmu. Meni, s druge strane, to nimalo ne smeta. Jer, jedino o čemu sam ja istinski raspoložen da pričam jeste upravo o tom filmu.
      
       Zbog čega vam je on toliko važan?
       - Zato što me je, prvo, sam taj roman strašno obavezivao. Toliko je on još od 1995. godine do danas čitan, toliko ga mladi svuda, po celom svetu, znaju gotovo napamet da je već to bio užasan teret, zaista teško breme. Kako ostati odan knjizi, kako filmom dosegnuti njenu ne doljivu privlačnost, kako osvajati već osvojeno...
      
       Pa, kako?
       - Presudne su, čini mi se, bile dve stvari: opčinjenost mladog američkog glumca DŽona Kjuzaka tim romanom koji je sa dvojicom prijatelja napisao scenario u želji da on igra glavnu ulogu a onda i moje oduševljenje istim romanom. Pročitao sam ga pre nekoliko godina, i to za jednu noć, ostavio me je bez daha svojom pameću, lucidnošću, veštinom i, navodno, lakoćom kojom je pisan. Smejao sam se kao lud pojedinim, u stvari mnogim duhovitim opaskama i komentarima. Zaista je reč o zabavnom ali i mudrom štivu.
       Kada mi je, dakle, DŽon Kjuzak poslao scenario s molbom da ga pročitam i procenim da li bih režirao film, odmah sam prihvatio ponudu. Znao sam da se upuštam u rizik, ali šta je lepše od rizika? Lako smo našli novac, Holivud je odlično prepoznao šansu da od te priče, odnosno filma, može dobro da zaradi i, hvala bogu, baš tako nekako je i ispalo. Premijera je bila proletos i otada film puni bioskopske dvorane u Americi i po Evropi...
      
       Kakve su, konkretno, reakcije u Engleskoj i šta je, na primer, rekao sam Nik Hornbi o vašem filmu?
       - U Engleskoj je film doživeo veliki uspeh. To jeste u neku ruku bio najkritičniji trenutak, ipak se u "High Fidelitdž" sve dešava u dve-tri ulice severnog Londona. Što se tiče Hornbija, rekao mi je da je veoma zadovoljan filmom. Dao je niz izjava u tom smislu.
      
       Kako vi razumete osnovni problem glavnog junaka da stalno hoće ali i neće trajnu vezu, da povremeno radije "seče vene" slušajući pesme o slomljenom srcu nego da okrene telefon i najzad se skrasi?
       - Cela priča je to, ceo film je to. Ostali smo maksimalno verni toj ideji ili toj dilemi, zovite kako hoćete. Mislim da se radi o nečemu univerzalnom i otuda je taj roman postao toliko blizak mnogima. Svuda u svetu danas ta generacija muškaraca između tridesete i četrdesete slična je u vezi s tim pitanju. Sve, sve, samo da se ne vežem, samo da se ne ukopam, samo da se ne zaglavim u nekoj vezi. Radije žive kao leptiri izbegavajući odgovornost.
      
       Po vašem mišljenju, zbog čega?
       - Iz želje da ostanu što duže mladi. Bar ja tako mislim. Oni veruju da je to taj put, taj način. Porodica, deca, o tome sanjaju, o tome pričaju da bi hteli, ali sve rade da se upravo tako nešto ne desi. Neprestano su na toj klackalici i zato deluju nesigurno, smešno, svakako i tužno. U stvari, zavisi kako gledate na njih i koliko ih shvatate. Nik Hornbi je, u svakom slučaju, savršeno prepoznao taj duh sedamdesetih i raskošno ga obojio, s podsmehom ali i s ljubavlju, a nama je ostalo jedino da taj duh filmski dočaramo. Kažu da jesmo.
       Pretpostavljate da u filmu, baš kao i u knjizi, ima mnogo muzike i ja verujem da najviše zbog nje, zbog muzike, mladi trče da gledaju "High Fidelitdž". U stvari, znate šta?! Ono što je za moju generaciju bio film, za mlade je to danas muzika. To je MTV, to su muzički spotovi, mogu da ih gledaju dan i noć. Promenilo se, eto, i to. Jedna od značajnih karakteristika kraja veka.
      
       Posle filma "High Fidelity" snimili ste "Lajama". Nešto sasvim drugo?
       - Potpuno. "Lajam" je film o odrastanju u vreme Drugog svetskog rata, o dečaku iz radničke klase koji trpi sve: katolicizam, nezaposlenost svojih roditelja, znači bedu, najzad i uzlet fašizma. Mali film o krupnim stvarima. Veoma sam srećan što sam ga snimio i sad s radoznalošću čekam odjek kod gledalaca.
      
       Neverovatno je kako uskačete u potpuno raznovrsne projekte, iz pop muzike u fašizam, da tako grubo kažem?
       - Sve je to život, a život je sve što me interesuje. Ponekad je užasan, ponekad je smešan, najčešće uzaludan i to u svakom svom detalju. Od svega se može snimiti film pod samo jednim jedinim uslovom - da je pred vama dobar scenario. Ništa ne vredi, ali baš ništa, ni reditelj, ni glumci, ni kamera, ni šta ti ja znam šta, ako nemate ono bitno, a bitan je dobar scenario. On je početak i uslov svega.
      
       Možda grešim, ali je "Moj divni vešeraj" bio film koji vam je otvorio karijeru, i to s mnogo jakih razloga. Zabavan i ozbiljan u isto vreme, pri tom su njegovi junaci homoseksualci što je u ono vreme bilo ipak nešto kao presedan za britansku kinematografiju...
       - U pravu ste što se mog uspona tiče: zaista mi je taj film znatno olakšao put, pa ako hoćete i omogućio Holivud. Homoseksualnost u tom filmu je, međutim, više u funkciji metafore, nešto kao opozicija etabliranom načinu mišljenja. Po mom mišljenju, tu se pre svega radi o dva momka koji su zaljubljeni u život.
      
       "Moj divni vešeraj" je lansirao i Denijela Dej Luisa...
       - Uspeo bi on i bez mene, i bez tog filma. Redak, možda i najveći glumački talenat koji sam sreo.
      
       Da, ali gde je on danas? Kažu, pravi cipele u Firenci, ili ima fabriku cipela?
       - Ne, on sam pravi cipele. Hteo je suštinski da promeni život i tačno je to uradio. Oženio se Amerikankom, dobio dete i eno ga u Firenci. Koliko znam, Deni jako voli i inače da radi nešto rukama, nešto što je opipljivo i nešto što će se onda videti kao delo, kao rezultat. Zašto je baš izabrao cipele, to pojma nemam. Valjda što su cipele i Italija u uskoj vezi. Znate, kad je neko toliko talentovan i toliko slavan kao Dej Luis, može mu se sve pa i da kaže "kraj", da kaže "ostavite me na miru", "neću više da vas gledam" i tome slično. Ja to razumem. Verovatno je osetio izvesno zasićenje, možda i razočaranje i zaustavio samog sebe.
      
       Za vas se ne bi moglo nešto slično reći pošto snimate film za filmom?
       - Eto, sad me vi pitate nešto o čemu upravo intenzivno razmišljam u poslednje vreme. Da i ja stanem malo. Strašno sam umoran. Radio sam jezivim tempom a, osim toga, osećam potrebu da malo promenim život. Zato sam prihvatio ponudu da predajem režiju u Nacionalnoj filmskoj školi u Londonu tokom čitave ove sezone. Hoću da se izmaknem malo od kamere, od glumaca, od montaže, neophodan mi je taj predah. Hoću da budem kao Deni, nešto drugo, mada ne toliko radikalno kao on.
      
       Govorite, znači, o zasićenju režijom?
       - Da. Malo mi se gadi što danas svako hoće da bude reditelj. U Americi, u Engleskoj, svuda, svi bi hteli da budu reditelji. Pobogu!
      
       Čime to tumačite?
       - Željom da se privuče pažnja, šansom da se dobro zaradi, možda najpre diktatom prokletog kapitalizma. Nezajažljivog kapitalizma koji tera ljude da se samo bore i bore... Nažalost, mislim da kapitalizam funkcioniše jedino u Americi. U Evropi? Tu već malo teže. Strašno je puno sirotinje po Evropi, ne znam da li to znate? Rintaju ljudi i tu, ali im se to malo ili nimalo ne isplati. Engleska, pa i cela Zapadna Evropa, puna je nezaposlenih, ljudi koji žive na ivici egzistencije...
      
       Sad govorite kao levičar?
       - Dragi bože, ne! Za to je zadužen moj dragi prijatelj Ken Louč. Ja sam jedan običan čovek normalnih shvatanja života što mi omogućava da jasno vidim ono što gledam. Poslednjih desetak godina sam se veoma puno kretao po svetu, često radio u Americi, upoznao mnogo ljudi, shvatio ono osnovno: da bogati, ma gde bili, imaju po pravilu, bez izuzetka, neurotične probleme dok sirotinja, sirotinja ima one istinske, stvarne probleme. U svojim filmovima radije sam se bavio stvarnim problemima, ne zato što su oni važniji, a sigurno jesu, već zbog toga što su neuroze bogatih dosadne, tačnije samo njima zanimljive. Sapunska opera.
      
       Ipak, i vi ste se potrudili da steknete bogatstvo, ušli ste u tu utakmicu i stigli čak do najtežeg cilja, do Holivuda?
       - Mogu vam reći da je za mene moja karijera ogromno iznenađenje. Od sebe zaista nisam ni toliko tražio, ni toliko želeo, ni toliko očekivao. Naravno da nisam bio ni toliko lud da odbijam dobre ponude. Novac je novac. Osim toga, ko se jednom dohvati filma, teško iz njega izlazi, zarazan je, kao droga je... Pokušavam, međutim, da privatno živim kao da imam nekoliko stotina funti u džepu i kao da sam niko i ništa. Dakle, čovek sam malih prohteva, tako sam vaspitao i svoju decu.
      
       Kako?
       - Da budu odgovorni ljudi, što oni i jesu. Ekonomisti, doktori, profesori, imam četvoro dece.
      
       Niko nije otišao u filmske vode?
       - Ne, to su ozbiljni ljudi!
      
       I to kaže čovek koji je režirao, recimo, "Opasne veze", stvorio remek-delo?
       - Znam šta mislite! Naravno da sam ja srećan zbog pojedinih svojih filmova, zbog nagrada koje sam dobio, zbog novca koji sam zaradio. Naravno! Ništa ja tu ne potcenjujem, ali niti mistifikujem. "Opasne veze" jesu ispale odličan film zato što je, kao prvo, Kristofer Hempton napisao izvrstan scenario a ja, uz to, imao kao reditelj odlične glumce. Nije uopšte bilo tako teško od toga napraviti dobar film, pod tim uslovima...
      
       Imali ste vi, međutim, i opasne promašaje a odlične glumce, recimo u filmovima "Heroj" i "Mari Rajli"?
       - Moja je krivica što nisam prepoznao da su to loša scenarija, što sam se zaleteo, što nisam, jasno, bio vešt da se izvučem kao reditelj, što sam jednostavno pao, omanuo. Dešava se to i daleko boljim rediteljima od mene. I šta ćemo s tim? Ništa. Na stvari treba gledati racionalno i ići dalje.
      
       Prosto da saznam vaš ukus: koji ste poslednji dobar film videli?
       - "Gladijator". Mislim da je Ridli Skot zaista sjajno izašao na kraj s tom pričom. Sjajno. Voleo bih da tako govore za moj film "High Fidelitdž". Jer, najviše što sam znao, umeo i mogao, dao sam tom filmu. Mislim da je on tačna mera mog dara. Tačna mera mog dara u ovim mojim godinama. Hoću reći da i talenat ima rok trajanja. Potrošna stvar.
      
       Mnogi se, bogami, ne bi s vama složili?
       - Znam. Imam još neke tvrdnje s kojima se drugi ne bi složili. Recimo, ona veštica Megi Tačer je u svoje vreme rekla da jednom kada čovek uspe, tek tada mora puno da radi pošto ga upravo uspeh na to obavezuje. Logika prokletog kapitalizma. Ja, naprotiv, mislim sasvim obrnuto. Jednom kad čovek uspe, treba malo da odahne, malo da se olenji, malo da ga bude baš briga... Baš kao što je to uradio moj prijatelj Denijel Dej Luis.
      
       Toni Bler se pokazao još tvrđim orahom od "čelične ledi". Šta mislite o njemu, njegovoj politici?
       - Ništa naročito, u stvari loše. Laže dok vas gleda pravo u oči. Ali, opet, koji jebeni političar to ne radi? Zar vama iz Jugoslavije o tome da pričam?
      
       JASMINA LEKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu