NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Komotni u svojoj kujni

Dušan Otašević: Strepim od zatvaranja, plašim se lokalnog mentaliteta. Možda zbog proteklih 10 godina izolacije imamo bojazan da se suočimo sa svetom

      Oktobarski salon nije realan odraz domaće likovne scene. Salon je deformisana slika o našoj likovnoj umetnosti. Tri člana Saveta Oktobarskog salona - LJiljana Ćinkul, Lidija Merenik i Darka Radoslavljević nalaze se i među selektorima Salona. Time je potvrđena još jedna privatizacija koja je obeležila Salon. "Oktobarac" je "prepisao" Bijenale mladih iz Vršca. Oktobarski salon je realna slika, zapravo presek najkvalitetnijeg u aktuelnoj likovnoj produkciji...
       Ovo su (samo neka) mišljenja i ocene koje su se čule u javnosti povodom održavanja 41. oktobarskog salona, tradicionalne, hvaljene i osporavane beogradske izložbe. Ona je u protekle četiri decenije zaista oscilirala od veselog vašarišta do krajnje minimalističkog izbora, odnosno do strogo autorske izložbe jednog ili nekoliko selektora. Očito i dalje izaziva oprečna mišljenja i različite ocene. Nazvana je, čak, ove godine i "salonom nameštaja", "dečijom igricom". U nastojanju da ga poboljšaju, članovi Saveta dodavali su Salonu prateće izložbe (loše finansije su to ove godine ukinule), selili ga do Muzeja "25. maj" i nazad. Organizovani su okrugli stolovi na koje je po pravilu dolazilo tek po nekoliko umetnika, desetak penzionera i najviše novinara.
       - Ove godine su udvojene funkcije, ukoliko članstvo u Savetu i selektori predstavljaju funkcije. Ali, to se dogodilo zbog cajtnota do kojega je došlo jer je Savetu istekao mandat - objašnjava Dušan Otašević, naš poznati umetnik i predsednik Saveta Oktobarskog salona. Nama je istekao dvogodišnji mandat. Novi Savet nije izabran i Skupština grada je izvršila pritisak na Savet da radi još godinu dana. Tako je Savet bio prisiljen da na veliku brzinu uzme ono što mu je pri ruci. Nekoga ko je bio spreman da se bavi selekcijom. LJudi su se opirali...
      
       Šef parade ili selektori
       - Zapravo, bili smo ucenjeni: bilo je pitanje, ili Savet nastavlja sa radom ili Salona neće ni biti - kaže Uroš Đurić, naš slikar koji samostalno danas gradi svoju međunarodnu karijeru, kontroverzan gradski lik ovde u ulozi člana Saveta salona. Prema rečima Uroša Đurića, članovi Saveta su bili i selektori na salonima šezdesetih i sedamdesetih, stoga ovo nije bilo novo iskustvo. Ne može se reći ni da je to (ove godine) uzurpacija. - To je konsenzus koji je napravljen iz potrebe da oni koji su već u priči a tu su - odrade i posao.
       U ovim uslovima u kojima je sredina ruinirana, Salon ne može, kaže Đurić, da predstavlja nešto više. Zatim, tek s pozicije člana Saveta čovek shvati do koje je mere ceo sistem birokratizovan i da tu postoje vrlo konkretna i ozbiljna ograničenja. Počev od budžeta, pa preko niza situacija u kojima se shvati da je likovna scena na dnu interesovanja gradske vlade, pogotovo Skupštine koja je osnivač i pokrovitelj Oktobarskog salona. Pa, pošto se onda (u Skupštini grada, op.a.) svi svađaju i prolongiraju donošenje i mnogo značajnijih odluka, kad dođe "likovna problematika" na red - kašnjenje je već ogromno, priseća se Đurić i navodi da je Savet pre tri godine i oformljen sa šest meseci zakašnjenja.
       Cajtnot, podmetanje leđa da se izložba izvuče, molba uz "pristojnu dozu ucene" da Savet nastavi sa radom... Okolnosti su u kojima je logično zapitati kolika je i da li je plaćena sva ta žrtva zarad Oktobarskog salona.
       Da. Zasluga ovog saveta je, kako navodi Uroš Đurić, što su svi plaćeni. Obeštećeni su i članovi Saveta, i selektori, umetnici. "Neke standarde smo dostigli čak i u najtežim uslovima, ali formiranje kulturne politike je uvek vezano za društvo pa će i Salon biti dobar onoliko koliko i društvo kojem je on potreban."
       U protekle četiri decenije na izbor dela za Oktobarski salon primenjivani su različiti recepti. Svako je mogao da konkuriše, ali je žiri odlučivao koga će da propusti do izložbenih sala. Onda su se doajeni uvredili. Poznatim i priznatim ili onim anonimnim u zrelim godinama pristup na Salon je bio dozvoljen - mlađi su podlegali žiriranju. Neafirmisani, koji su se zbog zrelih godina smatrali doajenima, počeli su da zloupotrebljavaju ovu "klauzulu". Onda su značajni izlagali po pozivu a ostali potpadali pod sud žirija. Potom je u skladu sa priređivanjem svetskih značajnih smotri počeo da se primenjuje princip selektora. Broj selektora je varirao, počela su jedna te ista imena da se pojavljuju i opet je sve propraćeno nizom zamerki...
      
       Ima u životu, nema na Salonu
       - Selektorski princip je dobar. Ja bih bio za to - izričit je Dušan Otašević - da se odredi jedan komesar izložbe. Možda to liči na isključivost, ali bolje jedan "šef parade" nego veći broj selektora, kako je to bilo ove godine "radi pažljivog i istinitog snimanja situacije". I venecijansko Bijenale ima jednog generalnog komesara koji određuje profil smotre. Pa i tada bi, kao i svaka velika izložba, to nailazilo na neodobravanja, dopadanje, na različita mišljenja.
       Za Salon je, prema rečima Dušana Otaševića, decenijama vezana "jedna zamka" koja poslednjih godina dolazi do posebnog izražaja. Naime, pre tridesetak godina likovna scena je bila znatno mirnija. Tendencije su bile jasnije. Postojalo je nešto što bismo današnjim žargonom mogli nazvati mejn-strim i nešto što se iz toga izdvajalo. Danas je sve oslonjeno isključivo na individualne poetike. Takozvani klasični mediji su se raširili, usložili, mutirali, počeli da pozajmljuju jedni od drugih. Zatim, pojavili su se novi mediji, nove tehnologije. Otuda je danas vrlo teško napraviti tačnu, realnu sliku stanja - objektivan presek.
       Međutim, nije samo u tome zavrzlama. Otašević smatra da situaciju dodatno otežava dilema: da li je Salon izložba koja bi trebalo da predstavi najbolje radove u protekle dve godine na ovom prostoru? Da li je to zaista beleženje svih relevantnih pojava ili bi Salon trebalo da fokusira samo jedan segment likovne scene?
       Sva dosadašnja iskustva Oktobrskog salona, sve opcije: žiri, jedan selektor, grupa selektora, revijalnost - otvaraju novu mogućnost, drugačije promišljanje Oktobarskog salona, ocenjuje Kosta Bogdanović, naš istaknuti vajar, teoretičar umetnosti i autor mnogih knjiga, pedagog, svojevremeno kustos i neko vreme v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti.
       Za Oktobarski salon se ne prave dovoljno studiozne pripreme, nego se, kako kaže Bogdanović, jednostavno uzme ono što je u produkciji. "Po mom dubokom uverenju, izložbom kakva je Oktobarski salon neko bi morao da se bavi krajnje ozbiljno. To znači da uoči sve što se u našoj umetničkoj praksi dešava i da za tu godinu izvuče ono zaista bitno, relevantne probleme."
       - To se, doduše, kao namera može prepoznati i na ovogodišnjem Salonu. Ali jasno je uočljiva neproučenost stanja na našoj likovnoj sceni jer postoje mnoge pojave ili pojedinci koji su zanimljivi i značajni, a jednostavno ih nema na Salonu. Nisu prisutni iz prostog razloga što su selektori uzeli neke svoje ljude, da tako kažem, po bilo kojoj osnovi: one koje poznaju, ili one u koje veruju - ističe Kosta Bogdanović.
       Ukratko, prema rečima Koste Bogdanovića, ambicija da se predstavi lepeza tekućih problema nije se ozbiljno ostvarila iz prostog razloga što se niko u toku godine time ozbiljno nije bavio. Na posao se prione mesec, dva uoči Oktobrskog salona. "Naravno to je celokupan odraz naše brige o umetnosti. Naša država ni kroz jednu vladu do danas nije prepoznala umetnost kao državni interes."
      
       Sasvim lični odnosi
       Uroš Đurić će reći da je zadovoljan određenim standardom koji je na Oktobarskom salonu postignut. Ali, on će to i precizirati "Ovo, naravno, nije Salon kakav bi trebalo da bude! Ovo je bio jedan mogući Salon, u datim uslovima u kojima sredina može da predstavi ono što je najaktuelnije u njenoj zajednici."
       Stav Sindikata samostalnih likovnih umetnika članova ULUS-a (potpisuje ga v. d. predsednika Miroljub Filipović) jeste da izgled i koncepcija ovogodišnjeg salona nisu bili u interesu likovnih umetnosti. Umetnička grupa "Crni pravougaonik" kritikuje privatizaciju Oktobarskog salona. Dobrica Kamperelić iz sekcije proširenih medija kritikuje upravo taj segment Salona. "Ispada da je ono što je predstavljeno na Salonu sa nekoliko ekrana taj novi i prošireni medij. Za to, pre svega, treba da postoji promena u svesti a ne u tehnici." Milan Dagović, kao jedan od "kuhinjskih pokazatelja" tek zatvorenog Salona, navodi komociju s kojom je Marija Dragojlović s izložbe iznela "Mastionicu" da bi je otpremila za Berlin a mesto nje okačila "Slanik". Dušica Knežević je posle tri dana povukla svoj eksponat "Jastuk"... "Salon je bio lažni glamur pa time i pogrešan prikaz naše likovne scene."
       Ako se setimo vremena kad su na primedbe upućene selektorima komesarski odgovarali oni koji su zapravo zaduženi (samo) za organizaciju Oktobarskog salona, onda možemo poverovati da u doživljavanju ove izložbe ima podosta ličnog, da ne kažemo privatizujućeg. Ali...
       - Radujem se primedbama, kritikama, povišenim tonovima - kaže Dušan Otašević. - Najgore je kad je javnost ravnodušna i sve mirno prođe. Voleo bih da se ljudi strašno nerviraju, da su besni, drugi da budu oduševljeni. Tek onda događaj dobija na važnosti. Tada postoje dokazi da nam ta izložba nešto znači u životu.
       Beograd je po dešavanjima u pozorištu, muzici (nekad i u džezu u okviru te muzike) iskoračio u svet. Mnogi beogradski festivali bili su upisani na svetsku mapu kulturnih događanja. Taj iskorak jedino nije učinila likovna umetnost. Možda je pre dosta godina, za vreme druge Jugoslavije, postojao taj pokušaj sa beogradskim Trijenalom, ali nije se otišlo dalje od toga. Otaševićeva "vizija" Oktobrskog salona upravo dotiče tu varijantu. "Oktobarski salon bi trebalo u perspektivi da preraste u manifestaciju koja će okupljati i ljude iz inostranstva. Najpre treba početi od suseda, a zatim taj izbor širiti. Kad kažem stranci, mislim i na izlagače i na selektore. Ne čini mi se to preterano ambicioznim. Potrebna nam je i u likovnim umetnostima jedna široka, otvorena manifestacija. Strepim od zatvaranja, plašim se lokalnog mentaliteta. Možda zbog proteklih 10 godina izolacije imamo bojazan da se suočimo sa svetom. Nepotrebno. Ovde ima potencijala za to."
       Oktobarski salon nije sindikalna izložba, prema tome tu ne može biti žiriranja. Ono, po oceni Uroša Đurića, već postoji na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a. Selektor dakle - da! Jedan. Zaostatak je sistema u kojem smo živeli da se skriva iza kolektivne odgovornosti, ona ne može biti izgovor.
      
       Svekolika improvizacija
       Nezadovoljnih će uvek biti. "Salon koji bih voleo da vidim na prvom mestu mora da uključuje ozbiljan prostor, možda onaj koji tek treba izgraditi na temeljima propalog muzeja revolucije između nekadašnjeg CK i Palate federacije. Tu bi mogla da se izgradi beogradska kunst-hala, reprezentativni galerijski prostor u kojem bi se na adekvatan način prikazivali najaktuelniji radovi koji su u dosluhu sa svetskom scenom."
       U relativno kratkom periodu, početkom pedesetih kad se savremena umetnost kod nas ozbiljno promišljala, kad je tadašnja Jugoslavija odlučila da se kulturom izbori za svoju afirmaciju, organizovane su međunarodne i naše izložbe u inostranstvu koje nisu izneverile naša očekivanja i to su bila zbivanja koja su nas afirmisala. Kad je 1952. Petar Lubarda dobio prvu nagradu na Bijenalu u Sao Paulu - tada je naša savremena umetnost stala definitivno uz rame najboljih nacionalnih selekcija u svetu.
       "Samo studiozan pristup za koji se zalažem", naglašava Kosta Bogdanović "samo negovanje onog što se zove naša sredina, može biti neka ozbiljna ponuda za ono što je prodor u svet. Svekolika improvizacija ili krajnje nestručni potezi - kao što je bilo naše odlučivanje o venecijanskom Bijenalu - katastrofalno je kome se sve to poverava - blisko određuju i ono što se dešava sa Oktobarskim salonom."
      
       SAVO POPOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu