Slikar, dizajner, pisac i kolekcionar, organizovao je u Jerusalimu izložbu etiopske hrišćanske umetnosti koja se uskoro seli u Bruklinski muzej

      (Specijalno za NIN iz NJujorka)
      
       Sve ti je to hohštapleraj i politika, započinje naš razgovor za NIN Miloš Simović, uspešni galerista afričke umetnosti u NJujorku, pozvan da prokomentariše osnovne kriterijume za utvrđivanje cena predmeta iz ove oblasti. "Ono što je važno, jeste odnegovati ljude da ti veruju, da vide da znaš šta prodaješ i da ih odneguješ da znaju šta kupuju, da znaju razliku."
       Od kada je sa 19 godina otišao iz Beograda, Miloš Simović je krajem 80-ih i početkom 90-ih godina počeo da izlaže slike u NJujorku. Danas je vlasnik galerije "Trotskdž & Sanders", u kojoj je ovih dana otvorio izložbu slika sa Zvezdanom Rogić i Vladimirom Radojčićem. Kao slikar, dizajner, pisac, kolekcionar i organizator jedne od najposećenijih izložbi u Jerusalimu ove godine, potvrđuje da neuobičajena kreativnost ne mora biti prepreka veoma sistematičnom i ozbiljnom pristupu poslu kao što je trgovina dragocenim umetničkim predmetima. U ovom trenutku Miloš živi na brodu ukotvljenom kraj Trajbeke, dok ostatak godine provodi u Africi.
      
       Bavili ste se jednom specijalizovanom oblašću - afričkom "primitivnom" umetnošću. Možete li reći nešto više o karakteru tog tržišta i kolekcionarima sa kojima ste sarađivali?
       - Mnogi od kolekcionara koji skupljaju dela moderne umetnosti zapravo su kolekcionari i "primitivne" umetnosti. Verovatno još od 20-ih godina i Pariza postoji ta paralela. Međutim, postoje i kolekcionari samo afričke umetnosti koji su se specijalizovali samo za određenu oblast. Na primer, Mark Grinsberg je imao jednu od najvećih kolekcija figurativne afričke umetnosti, a sada pravi kolekciju zasnovanu samo na nefigurativnim i apstraktnim formama, kao što su štitovi, table za igranje itd.
       Afrička umetnost kao takva ne postoji. Sve ima upotrebnu vrednost - stolica može imati isto nivo apstrakcije i umeća kao i ritualna figura.
      
       Kada ste stigli u NJujork, otvorili ste galeriju za afričku umetnost u Sohou, u blizini Muzeja afričke umetnosti. Da li je to bila prednost ili ne?
       - Naučio sam da nema mnogo veze da li prodajem stvari iz najlon kesa u maloj hotelskoj sobi u Sudanu ili iz galerije na Menhetnu - ako imam dobru stvar. Ovo prvo je egzotičnije i češće bolje. Jako je mali broj ljudi koji se time bave, mali je i broj pravih kolekcionara. Galeriju sam u to vreme imao samo da bi mi pokrivala troškove za atelje koji sam imao iza galerije. Tu galeriju sam imao do 1996. Ovu sadašnju sam otvorio pre godinu dana, a u međuvremenu sam često sarađivao i sa aukcijskim kućama Kristis i Sotbi, kao i sa Bruklinskim muzejem ili Metropolitenom. Sa njima i danas dosta radim. Prodajem im neke stvari, a ponekad i reorganizujem kolekcije. Teško je sarađivati sa muzejima jer oni nisu perfektne institucije. Svakako imaju funkciju u odnosu na alternativu da neke stvari koje su stvarno značajne, vredne i interesantne da ispričaju neke priče, završe na nečijoj polici, bez mogućnosti da ih iko vidi ili možda čak i da nestanu.
      
       Kakva je trenutna situacija na ovom tržištu.
       - To je manje tržište, ali oni koji znaju-znaju, a koji ne znaju, mogu da plaćaju ili kupuju loše stvari dok ne nauče. Istina, uglavnom neće mnogo da plaćaju ako ne znaju razliku. Evo najjednostavnijeg primera. Pravu Dan masku iz Liberije možete da kupite za svega 100 dolara, malo bolja od te je 1 000, samo malo bolja od te je
       10 000 a malo bolja od ove 100 000 dolara. Razlike u maskama su zaista minimalne, većini ljudi neznačajne u dva poslednja nivoa. Malo ima veze i poreklo, ali se zapravo radi o kvalitetu. Zaista moraš da vidiš puno toga da bi znao razliku.
      
       Često sarađujete sa Bruklinskim muzejem. Da li biste posebno izdvojili neku kolekciju, koja se ističe po kvalitetu sakupljenih eksponata afričke umetnosti?
       - Baveći se ovim poslom, uvideo sam, na primer, da ono što ima Metropoliten muzej u NJujorku, osim onog što im je Rokfeler ostavio, i ono što ljudi imaju po kućama, dva su potpuno različita nivoa. Ja sam u rukama imao mnogo bolje stvari nego što ima Metropoliten, koji je jedan od najpoznatijih muzeja u svetu. Muzeji su sasvim mali deo sistema u svetu u kome se sve vrti oko para, i služe kao zaštita bogatih od taksi. Jedina razlika je tvoj lični stav - da li ćeš to raditi za profit ili iz nekih drugih razloga.
      
       Iz tih "drugih razloga" nastala je izložba "Ćerka Ziona" o umetnosti stare hrišćanske crkve u Etiopiji.
       - To je bila izložba organizovana u Izrealskom muzeju u Jerusalimu marta ove godine, povodom 2000 godina hrišćanstva. Zapravo, u muzeju su tada organizovane dve velike izložbe - brojem eksponata impresivno velika "Kolevka hrišćanstva" i "Ćerka Ziona" koju sam organizovao iz oblasti etiopske hrišćanske umetnosti. Razgovarao sam pre toga i sa stručnjacima iz Bruklinskog muzeja koji je sada zainteresovan da postavku preuzme posle Izraelskog muzeja. Za Etiopiju je to bio i dobar trenutak zbog milenijumskih svečanosti u Svetoj zemlji. Izložba je bila veoma dobro posećena, čak posećenija od ove druge i izazvala je veliko interesovanje jer Etiopija objedinjuje razne kulture i periode i uvek fascinira ljude. LJudi malo znaju o Etiopiji, kao afričkoj zemlji koja je jedna od prvih u svetu primila hrišćanstvo i gotovo je jedinstvena po tome što ima više od 3000 godina nezavisne istorije. Nikada nije bila kolonija. U izolaciji se mnogi običaji očuvaju u najizvornijoj formi. Umetnost etiopske hrišćanske crkve se često naziva vizantijska umetnost na afričkom tlu. Ne zna se mnogo o tim uticajima, ali, na primer, ima ranohrišćanskih ikona sa Krita koje se čuvaju u etiopskim manastirima i po njihovim predanjima su delo jevanđeliste Luke. Veoma je uzan krug ljudi i specijalista koji su se time bavili. Interesantno je da su u Jerusalimu prvi Etiopljani prisutni još odavno. Ako čitate Sveto pismo prvi kršteni čovek je bio Etiopljanin, blagajnik kraljice Kandike. Potom iz srednjeg veka u Jerusalimu postoje dva velika etiopska manastira i crkve.
      
       U novinskim izveštajima i prikazima ove izložbe posebno je istican kvalitet kataloga koji ste napisali, a u saradnji sa Zvezdanom Rogić dizajnirali. Zapravo, to je pre koncizni i izrazito informativni pregled etiopske istorije, kulture i hrišćanske umetnosti nego katalog.
       - Ono što je meni bilo interesantno kada sam spremao tu izložbu i knjigu, jeste da se sve reference u istorijskim knjigama odnose na zapadne izvore. Nikada niko nije pisao o Etiopiji iz perspektive vizantijske umetnosti. Na primer, ako odeš do Barnes & Noble knjižare i uzmeš knjigu o vizantijskoj umetnosti, videćeš da to izgleda kao da je pisano o drugoj postojbini, o drugoj zemlji. Ma koliko da su to dobre studije, Vizantija je ovde kao neka crna vreća iz koje svako uzima šta mu treba, vrlo proizvoljno. Ona je kao neka predfaza zapadne civilizacije. Neki period koji je duže trajao, ali je njegov značaj potpuno minimalizovan.
      
       Da li mislite da se tako može objasniti greška koju su u ovdašnjem Metropoliten muzeju napravili kada su 1997. godine postavili veliku izložbu "Slava Vizantije" pominjući Nemanju kao bugarskog vladara, a Gračanicu kao bosanski spomenik?
       - Nas je to zabolelo jer je to naša zemlja i to gledamo kroz prizmu političkih dešavanja, ali to na primer, Etiopiji ili zemljama istočnog sveta rade u velikoj meri i njih nema ko da brani, ni da piše radove, jer nisu u ekonomskoj poziciji da im neko čuje glas. Čini se da je postalo trivijalno šta je istina, a šta nije. Na primer, ja sam napisao ovu knjigu o etiopskoj umetnosti, a onda je 15 drugih ljudi mene citiralo, a i ja sam sam našao mnoge reference koje su potpuno pogrešne. Možda je čak vredno pisati i istorijske romane iz tog podneblja samo da bi se ljudima dočarao neki drugi svet i vrednosti koje možda nisu bolje, ali nisu ni gore od zapadnih vrednosti i koje opstaju i prema kojima treba meriti događaje i umetnost.
      
       ANICA TUCAKOV