Darjan Mihajlović: Tako smo se samozadovoljno osećali važnima i ko će sada nas da uči čistom teatru kad mi igramo pred 500 hiljada ljudi i režiramo revolucije. Ivan Medenica: Možda će to početno suočavanje sa svetom u oblasti kulture biti vrlo bolno, ali nema nam druge

      U Beogradu su prošle nedelje boravili Bernar Fleri, selektor festivala "Pasaž" iz Nansija, i Natali Vimo, koordinator programa "Teorema" pri festivalu u Avinjonu. Program "Teorema" je posvećen saradnji istočne i zapadne Evrope, dok je festival "Pasaž" okrenut isključivo pozorištima istočne Evrope. Ovaj samoinicijativni dolazak dvoje francuskih pozorišnih znalaca, selektora, značajniji je utoliko što se Francuska proteklih godina striktno pridržavala sankcija uvedenih Srbiji i kad je o kulturi reč. Neformalni domaćin gospodinu Fleriju i gospođi Vimo bio je asistent FDU Ivan Medenica, inače pozorišni kritičar "Vremena", koji im je omogućio da vide neke beogradske predstave, ali i da razgovaraju sa nekim ovdašnjim stvaraocima. Posle 5. oktobra, ovo je prva poseta Beogradu dvoje ljudi koji su odgovorni za kreiranje programa na dva vrlo ugledna festivala, posebno kad je reč o onom u Avinjonu, posle Edinburškog, najznačajnijeg u Evropi. I logično, eto nade da se jugoslovenski, odnosno srpski teatar ponovo vrati tamo gde mu je poslednje decenije bio zabranjen pristup. Međutim, jednako je logično postaviti pitanje: imamo li čime da odmah krenemo Evropi u pohode?
      
       Mađeli bi da se vrati
       Odgovor na ovo pitanje ištemo najpre od Ivana Medenice, dobrog poznavaoca svetskih, posebno francuskih pozorišnih prilika, koji je upravo u poslednjem broju vodećeg evropskog časopisa "Teatarhojte" objavio naručen i veoma dobro plasiran tekst o pozorišnoj situaciji u Beogradu: "Smatram da su se u drugoj polovini devedesetih pojavile dve značajne autorske ličnosti koje mogu da trpe međunarodnu konkurenciju, a to su Biljana Srbljanović i Sonja Vukićević. O tome sam pisao poslednjih pet godina i nisam ja njih promovisao, već su one to same učinile kvalitetom svog rada na međunarodnoj sceni, a moje je bilo da to prepoznam i na svaki mogući način podržim. One su pokazale moderan umetnički senzibilitet u skladu sa svetskim tendencijama, i pri tom su obe vrlo kritički, sa jasnim etičkim pa i političkim stavom, promišljale stvarnost oko sebe na suštinski način i bile okrenute preispitivanju jednog dramatičnog i nesrećnog vremena. To što su one radile jeste vitalan teatar sa dubokim antropološkim uvidom."
       Na primedbu da se često čuje kako su, pre svega, politički razlozi presudili u slučaju uspeha dramskog autora Biljane Srbljanović u inostranstvu, Medenica odgovara: "To nije primaran razlog, već je reč o značajnoj umetnosti. To svoje mišljenje sam potvrđivao i u inostranstvu. Nedavno sam razgovarao sa bivšim urednikom 'Teatarhojte' Peterom fon Bekerom, koji je sada urednik jednog berlinskog dnevnog lista, i on mi je na istu primedbu odgovorio: 'Izvinite, a zbog čega bi jedan nemački poreski obveznik platio skupu kartu da bi gledao kako se neka mlada Srpkinja razračunava sa Slobodanom Miloševićem. On za tako nešto nema apsolutno nikakvo interesovanje.' Gospodin Fon Beker je bio iskreno zbunjen našom recepcijom njenog uspeha tamo."
       Darjan Mihajlović, mladi beogradski reditelj, postaviće u produkciji "Torpeda" i Ciriškog festivala svoj tekst "Boj na Kosovu" koji će biti izveden na ovom festivalu u Švajcarskoj 2001. godine sa glumcima iz Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Švajcarske. On upozorava da ovako kako smo do sada radili, i ovim načinom razmišljanja, nije moguće ići u svet:
       "Naše ponašanje u tom pogledu vuče korene iz samodovoljnog sistema koji ostaje i danas. Naši reditelji najviše odslikavaju našu pozorišnu situaciju i sve ono što se u poslednjih deset godina dešavalo u pozorištu. Po pravilu, oni moraju da se uklope u dva-tri ponuđena klišea i, sem retkih primera, nemoguće je nezavisno opstati sa drugačijim ukusom i viđenjem pozorišta, odnosno stvarnosti. Naravno da svako ko sada želi da izađe u Evropu, ko zastupa jedan od ta dva-tri klišea koji postoje kod nas, ne može da uspe."
       Upravnik Ateljea 212 glumac Svetozar Cvetković pak tvrdi da "imamo dobre reditelje, ali je pitanje na kojoj talasnoj dužini se nađemo, sa kakvim tekstom, i u kakvoj ekipi. To što je Nikita Milivojević uradio poslednjih godina u Grčkoj nije tip lokalne saradnje jednog reditelja koji je odavde ponikao, već posledica njegovog kvaliteta. Kad je reč o rediteljima sa strane koji bi mogli da dođu, evo za početak, Paolo Mađeli koji je nekada živeo i radio u Beogradu, pokazuje želju da se vrati."
      
       Susedima nezaslužena slava
       Na talasu srpske popularnosti u ovom trenutku moglo bi se već sada krenuti u ofanzivu, što upravnik Ateljea 212 toplo preporučuje: "Nepobitno je da smo u trendu i da sve što bi došlo odavde može da bude protumačeno na najbolji način, čak i ako nije najboljeg kvaliteta, što, naravno, ne opravdava naše pojavljivanje u svetu. Poslednjih godina, zahvaljujući svojim ličnim kontaktima, ostvario sam neka gostovanja Ateljea 212 ili Grada teatra i sada bi ta vrsta individualne akcije morala biti produžena ruka nečega što bi trebalo da bude normalno. A normalno je da veliki broj ljudi, pre svega vezanih za velike svetske festivale i savremene tendencije u pozorištu, bude zainteresovan da dođe u Jugoslaviju i da gleda predstave koje imamo da im ponudimo. I ako je taj broj dve ili četiri predstave, onda je to sasvim dovoljno da nas negde pozovu. Jer, ono što je za poslednjih deset godina igrano na scenama Slovenije, Hrvatske ili Makedonije, nije za tri ili pet kopalja boljeg kvaliteta od naših predstava, naprotiv, a jeste 20 i 50 puta više posećivalo strane festivale. Kao što je ozvaničavanje Jugoslavije na brzoj uzlaznoj liniji, tako bi i sve ono što je vezano za kulturu, pre svega za pozorište, trebalo maksimalno ozvaničiti i prosto "grunuti" sa onim što imamo. To podrazumeva aktiviranje svih privatnih i oficijelnih veza, dobro marketinško pakovanje predstava koje nudimo, rečju ponašanje koje je uobičajeno u svetu. Sve to možemo."
       Jovan Ćirilov, dugogodišnji uspešni upravnik JDP-a i prvi čovek Bitefa, tvrdi da smo mi daleko bolji uvoznici nego izvoznici, ali, ruku na srce, odavno nismo uvezli ništa na ovom planu. Prosto rečeno, umetnici iz sveta, sem časnih izuzetaka, nisu ni hteli ni mogli da dolaze u Beograd.
       Ivan Medenica će reditelje označiti kao najslabiji deo domaće pozorišne scene. Međutim, u svom kritičkom promišljanju on otvara i neke teme o kojima se ovde nerado govori:
       "Kod nas danas preovlađuje dosta staromodno pozorište, što i nije najveći problem. Već godinama smatram, a o tome i pišem, da je najveći problem zapravo naša pozorišna režija, a pozorišni reditelji su, uz dramske pisce, upravo stvaraoci koji najpre mogu da se plasiraju na neko strano tržište. To se pokazalo baš u tzv. zemljama u tranziciji. Neki poljski, bugarski, rumunski, mađarski reditelji stekli su svetsku reputaciju. Naša odvojenost od svetskih tokova učinila je naše pozorište u velikoj meri provincijalnim pa tako s pravom nije prisutno na međunarodnoj sceni...
      
      
       Reditelji na repu događaja
       Hajde da ovako razmišljamo - nastavlja Medenica - Ne mislim da bi nacionalni i kulturni interes Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na primer, ugrozila činjenica kada bi ovu kuću, u umetničkom smislu, naredne dve godine vodio, recimo, jedan poljski reditelj.
       Znam da ovo deluje kao blasfemija i da se odmah postavlja pitanje: zar mi nemamo svog kadra.
       Draga gospodo, ako govorimo o mladim pozorišnim rediteljima, taj kadar je u ovoj zemlji vrlo, vrlo skroman. Da mene neko pita, napravio bih takav pokušaj i videli bismo kako umetnička energija potaknuta spolja samo može da razmrda lokalnu baruštinu i da na duge staze pokaže izuzetno pozitivan rezultat."
       Svetozar Cvetković upozorava da su reditelji u Evropi dobro plaćene zvezde, a kad već pominjemo novac, država bi morala malo više da brine o kulturi jer ona na najbolji način brani duh i boje naroda i zemlje kojoj pripadamo: "Ako se izbori u decembru završe kao tekovina ovoga što je do sada osvojeno, onda će doći na red i sistemske promene ukupno, pa i u domenu kulture koji mene zanima. Te promene će, naravno, dovesti do bolnog samoukidanja pojedinih parainstitucija a ostaviti one koje su možda do sada smatrane parainstitucijama. Na primer, kolika povika u ovih deset godina na Soroš fondaciju, a oni su nama bar u 60 slučajeva izlazili u susret, naročito u poslednjih nekoliko godina, finansirajući naša putovanja u inostranstvo. Brzo ćemo doći do toga koje su institucije zaista od nacionalnog značaja, koje će morati da rade po komercijalnim uslovima a veliki broj zaposlenih u njima morati da ide na druga radna mesta."
      
       Glumci mitingaši
       I Darjan Mihajlović insistira na promenama u pozorištu, ali smatra da će to ići veoma teško, pre svega zato što nigde u Evropi ne postoji tako jak spoj pozorišta i politike kao kod nas: "U vreme Josipa Broza niko nije mogao da nam ponudi veću režiju od rođendanskog sleta voljenog Tita, a danas nema veće uloge od glume pred 500 hiljada ljudi posle izborne pobede. To sebi teško može da priušti bilo koji glumac 'Folksbine' ili bilo kojeg velikog pozorišta u Evropi. Oni su, jednostavno, prinuđeni da se bave samo pozorištem i njihova je vrednost samo umetnička. Kod nas je ona, mislim na vrednost, nažalost, češće dnevnopolitička i tim važnija. Tako smo se samozadovoljno osećali važnima i ko će sada nama da dolazi kako bi nas učio čistom teatru kad mi znamo da igramo pred 500 hiljada ljudi i da režiramo revolucije? Pozorište u Evropi je mnogo manje bitno i samim tim se ljudi mnogo mirnije bave ovom umetnošću. I samim tim prave mnogo kvalitetnije predstave, ne toliko impulsivne i temperamentne, ne toliko površne."
       Sva je prilika da će i ovaj početak najlakše ići sa onima koji su nam jezikom najbliži. Ivan Medenica to zove "vitalnim interesom da se pozorišna saradnja prvo obnovi u civilizacijskom krugu bivših jugoslovenskih republika", ali upozorava: "Taj proces je već počeo, ali treba biti obazriv i ne zadovoljiti se samo tim kontekstom i tim civilizacijskim krugom, kako to ne bi opet postala svojevrsna getoizacija u okviru jedne poznate priče. Obnova tih veza treba da bude sprovedena kroz drugačiju matricu, da ne čine to samo bivši ljudi koji nostalgično obnavljaju svoje kontakte, već nova generacija koja je neopterećena zajedničkom prošlošću i koju povezuje jezik i zajednički kulturni milje. Jer, ova zemlja pripada civilizacijskom krugu bivše Jugoslavije, ali i civilizacijskom krugu Mediterana, Balkana, srednje Evrope..."
      
       Kolariću paniću
       Zahtev Ivana Medenice je i da kontakti sa svetom budu mnogo razgranatiji, da se ne ide samo preko državnih institucija i da način komuniciranja sa svetom bude mnogo raznovrsniji: "da mi gostujemo tamo, da naši reditelji gostuju, da se igraju naši tekstovi, da strani reditelji režiraju ovde, da se rade koprodukcije, da mladi talentovani ljudi idu na razne seminare u inostranstvo da se edukuju na najbolji način i posle to znanje prenose ovde."
       Opominjemo Medenicu da je tog povezivanja u nekom obliku bilo i do sada, ali da je ono uglavnom samo sebi bilo svrha. On se slaže s tim i potvrđuje: "Eli Malka, predsednik Evropske pozorišne unije, nedavno mi je citirao misao sa jednog od pozorišnih skupova koja glasi "netnjorking means notnjorking". I to je ponekad zaista tako. Sve to komuniciranje, sastančenje, pravljenje kontakata... postaje samo sebi svrha. Mladi kritičari iz Beograda, Bukurešta i Budimpešte sastaju se u Bukureštu o trošku Soroša i organizuju konferenciju o budućnosti pozorišta u regionu, ispričaju se i posle godinu dana se ponovo sretnu u Budimpešti, za iste Soroševe pare, a iduće godine u Beogradu, i tako kružimo, putujemo, družimo se, a pozorište tih sredina od toga nema ništa. Zato je umrežavanje samo nužan preduslov da se dođe do umetničkog proizvoda kako se ne bi s pravom govorilo o antiratnim profiterima."
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Bolje prvi u selu "Možda je jeres, ali ljude iz kulture uglavnom i ne zanima saradnja sa svetom. Psihološki, vrlo je rizično stanje da čovek sebe sagleda u pravom ogledalu i suoči se sa svojom stvarnom veličinom. U tom smislu, plašim se da srpska kultura dobrovoljno ne nastavi sa samoizolacijom kako bismo ostali prvi u selu. Možda će to početno suočavanje sa svetom u oblasti kulture biti vrlo bolno, ali to je jedini način da se krene napred" - iznosi svoju sumnju Ivan Medenica.               Bitef bez abolicije               Zbog sankcija i izolacije, praktično jedini izvor informacija o pozorišnim zbivanjima u svetu bio je Bitef. Jovan Ćirilov je u to ulagao izuzetan napor i na tome mu treba odati priznanje. On je držao nivo ove smotre, uvek je bilo dve do tri predstave koje su bile vrhunskog kvaliteta, ali bilo je i improvizacija i velikog kašnjenja velikih ili novih autorskih imena.        U novim okolnostma, kada će saradnja sa svetom biti dinamičnija i bogatija, neće biti prostora za izvesnu aboliciju kad je u pitanju ovaj festival, niti improvizacije na koje smo pristajali zbog uslova u kojima smo bili. I selekcija i način izbora predstava na Bitefu biće podložni kritici, a treba razmišljati i o promenama u organizacionom smislu", reči su Ivana Medenice.        Jovan Ćirilov pak kaže da nije pravio nikakve ustupke:"Ako je i bilo kompromisa, to je bio samo moj lični kompromis. Bitef je proteklih godina bio druga Srbija i naša najbolja moneta. On je bio naš preludijum u promene."