NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Na raskršću

Crkva je objavila da se ozbiljno priprema za uvođenje veronauke u škole. Država i javnost su preokupirani težim nevoljama. Ali, zaista je reč o osetljivom pitanju

      Tek male čarke u javnosti propratile su objavu Svetog arhijerejskog sabora SPC da pojačava rad na "uvođenju verske nastave kao redovnog predmeta u osnovne i srednje škole u SR Jugoslaviji". Politička drama, toliki stranci u Beogradu, zima na pragu, a na samom Saboru (održan od 1. do 3. novembra) i javno pokajanje vladike Filareta zbog "davanja nedvosmislene podrške režimu Slobodana Miloševića" - bacili su važnu temu u zasenak.
       Jedan profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu je rekao da se "veronauka mora uvoditi u škole ne fakultativno, nego kao obavezni predmet", a jedan direktor osnovne škole objasnio da je Ministarstvo obrazovanja raspravljalo o veronauci kao "vaspitnom predmetu" u kojem bi se učilo o "osnovama svetskih religija sa posebnim akcentom na pravoslavlje". I tu su se jasno ocrtala dva pristupa. Šta dalje?
       Ministarstva vera i obrazovanja do konstituisanja nove vlade Srbije posle decembarskih izbora teško će učiniti bilo šta. Srpska pravoslavna crkva formirala je "posebnu komisiju za izradu nastavnog plana i programa veronauke, za čijeg je predsednika imenovan episkop braničevski Ignjatije". Veronauka je ozbiljno i osetljivo pitanje i rasprave tek slede.
      
       Modeli
       Ipak, valjaće najpre demistifikovati "ulogu komunizma". Naime, u našoj javnosti stekao se utisak da se odlaskom komunista uloga crkve radikalno menja, što nije (sasvim) tačno. Još od srednjeg veka, kad nije bilo "stvari ni radnje koja se neprestano ne dovodi u vezu sa Hristom i verom", opada uticaj religije u evropskom društvu. Prosvetiteljstvo (XVIII vek) ozbiljno potiskuje crkvu iz obrazovanja, pa je u XX veku vera "doterana" do veronauke - to jest, postaje jedan od predmeta u školi. Tako je u školama Kraljevine Jugoslavije, koju mnogi danas spominju kao "svetao primer", čas veronauke bio obavezan jednom nedeljno. I na to je stigao komunizam koji prezire priče o "carstvu na nebu", veruje u sopstvenu misijsku ulogu, ukida taj jedan čas te, pretvaranjem marksizma u katahizis, počinje da radi na projektu "carstvo nebesko na zemlji".
       Da li se danas odnos snaga u društvu toliko promenio da bi "restauracija" veronauke bila i realna? Prvo, značaj veronauke u demokratskim zemljama, na koje se svi pozivamo, dosta je smanjen. Tako je, recimo, u katolički jakoj Italiji veronauka postala fakultativan predmet.
       U SAD, gde je registrovano više od 200 konfesija, "nikad nisu ni pokušavali da u zajedničke javne škole uvedu predmet koji bi nužno izazvao podele". Kad je američki Vrhovni sud, suočen sa pitanjem može li se Biblija izučavati u američkim javnim školama, doneo presudu da može, ali tako što će đaci osnovati sekcije i održavati ih posle redovne nastave.
       U Britaniji, deca od 5 do 11 godina imaju predmet iz dva dela: komparativna religija i religijski moral. Izučavaju se velike svetske religije, i to tek najosnovnije stvari, jer šta bi drugo i moglo da se priča deci u tom uzrastu. Nemci pak imaju veronauku kao obavezan predmet u školama. Učenik može da bira između rimokatoličkog i evangelističkog razumevanja uloge hrišćanstva i sveta.
       Ako se razume da SPC drži da je uzoran program onaj koji je "već na snazi u Republici Srpskoj i daje dobre rezultate", onda je jasno da se pre svega bira "grčki model". To je: nastava i u javnim i u privatnim školama počinje zajedničkom molitvom, a veronauka je obavezan predmet od trećeg razreda osnovne do završetka srednje škole. Uči se dva časa nedeljno. Za svaki razred postoji udžbenik koji odobrava Ministarstvo za obrazovanje i religiju. Proučava se istorija crkve, načela pravoslavlja, crkveno građevinarstvo i umetnost i organizacija Grčke crkve. Jednom u dve sedmice đaci idu u crkvu na molitvu. U Grčoj, inače, crkva nije odvojena od države.
       Nema čistog "evropskog modela". Kulturne razlike i snaga crkve u svakom društvu uslovili su načine na koji se deca u javnim školama podučavaju važnoj i osetljivoj činjenici naših života.
      
       Izbor
       Pluralno društvo u usponu, što je sada SRJ, sukobom interesa (ako ćemo biti direktni) ili usaglašavanjem (ako ćemo govoriti mekše) doći će do - našeg modela. Hoće li udžbenik veronauke biti kao pre deset godina ovde objavljena "Pravoslavna veronauka" ("Glas crkve", Valjevo, 1990), koju je svojevremeno izradila "specijalna katehitska komisija ruskog Teološkog instituta Svetog Sergija u Parizu" a čiji predgovor nedvosmisleno sugeriše da "nas iskustvo Svetih otaca uči da Jevanđelje treba čitati molitveno, sa punim poverenjem i nepristrasno. Pre čitanja valja se Bogu pomoliti, ne bi li nam on 'osposobio um naš za razumevanje Svetog pisma'. Bez toga, učenje je samo teoretsko, neplodno za dušu i za život, beskorisno, kao 'dom sazdan na pesku, bez temelja'."
       Ili će udžbenici biti pravljeni na način upravo pokrenute biblioteke priručnika "Svetske religije" (izdavač "Čigoja štampa", Beograd). Predgovor upravo izašle knjige "Hrišćanstvo" obećava "jasne, pristupačne preglede glavnih religioznih tradicija i institucija našeg vremena... njeno poreklo i istorijat, osnovna verovanja, važne rituale i njen doprinos svetskoj civilizaciji. Tekst prate pažljivo odabrane fotografije, dat je i rečnik i bibliografija..."
       Prilikom odlučivanja ne mogu nam mnogo pomoći ni iskustva bivših "bratskih republika". Dve katoličke zemlje, Slovenija i Hrvatska - dva pristupa. Crkva u Sloveniji nije insistirala na uvođenju obaveznog predmeta. Ipak u državi se pojavilo i uticajno Udruženje za zaštitu ateističkih uverenja. Hrvati manje drže do nijansi. Katolička veronauka je obavezan predmet. Nije poznato da se pojavilo slično udruženje, ali jeste znano da mnoga srpska deca "revnosno" pohađaju tu nastavu i da posledice toga nije teško predvideti.
       Evo nas opet pred starom, otrcanom ali neizbežnom - metaforom raskršća. Čeka nas traženje "pravog puta".
      
       SLOBODAN RELJIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu