Student generacije sa prosekom 10, profesor neurologije, naučni istraživač Parkinsonove bolesti, promašeni košarkaš... dobio je ubedljivo najviše glasova među svim lekarima i postao jedan od najmlađih akademika

      Izbor Vladimira Kostića (47) za člana SANU od pre mesec dana po mnogo čemu je paradigma onoga što se poslednjih meseci događa na ovim prostorima. Naime, ovaj doktor medicinskih nauka, neurolog, dobio je ubedljivo najviše glasova na svojoj prvoj kandidaturi za ulazak u Odeljenje medicinskih nauka. Daleko su mu gledali u leđa kandidati tipa Milovana Bojića i ostalih partijskih aktivista na radu u zdravstvu. Pobedio ih je stručnjak za koga je lobirao njegov naučni rad, za koga nisu radile kuhinje u Knez Mihailovoj 35.
       "Pretpostavljam da je moj izbor ipak bio posledica uvida u to šta je ponuđeno kao moja referenca, Bio bih još očajniji da sam u Akademiju prošao zbog toga što sam bio politički anoniman. Izbor u Akademiju mi je doneo osećaj ogromnog zadovoljstva, ali i griže savesti. Na jednom papiru stalno pišem planove šta još treba da uradim da bih sam sebi bio adekvatno izabran član SANU. I bilo bi dobro da ta vrsta sumnje ostane do kraja života."
       Ko je dr Vladimir Kostić? Sin je Svetislava koji je u Beograd došao iz jednog sela sa Suve planine i bio prva pismena generacija u svojoj porodici, i Slobode, Makedonke sa Ohrida koja je studirala stomatologiju. Otac je postao pedijatar, ali na sina ničim nije uticao da upiše medicinu. Jer, Vladimir je posle 14. beogradske gimnazije za koju kaže da je bila "beogradski Iton", mogao jednako da se upiše na medicinu, elektrotehniku, filozofiju ili književnost. Ne samo zato što je bio "vukovac" i đak generacije, već zbog činjenice da je njegovo znanje i interesovanje bilo istinski sveobuhvatno. "Ta omnipotentnost je bila prednost moje generacije." Osvajao je nagrade na raznim srednjoškolskim nadmetanjima za najbolje pero i trenirao košarku, sa punom svešću da nije darovit za pisca niti talentovan za košarkaša. Ali, i danas igra sa drugarima jednom-dva puta nedeljno, organizuju turnire veterana.
       Biti đak generacije na Medicinskom fakultetu sa prosekom ocene 10 ("to je bio odraz mog štreberskog karaktera") osim što izaziva divljenje, donosi i nevolje tipa "taj je lud, po ceo dan buba". Tako je Vladimirova majka imala neku vrstu griže savesti i govorila: "Ali moj sin ima devojku i igra košarku!" Ta devojka je Vesna, koja je sa njim učila u osnovnoj školi "Sveti Sava", ali su se upoznali u gimnaziji i počeli da se zabavljaju... Danas imaju sinove Svetislava (21) studenta prava, i Milutina (18) koji završava gimnaziju.
       Dok je studirao, Vladimir je napravio prekid od skoro godinu dana kada nije dao ni jedan jedini ispit. Jednostavno je preuzeo ulogu trenera u svom KK "Železničar" i ostavio indeks. Košarka je bila njegova velika ljubav, ali je znao da od njega nikada neće biti dobar košarkaš. Vratio se da diplomira.
      
       Ispod kišobrana Bogomira Mršulje
       Na pitanje kako je posle tekla njegova karijera, jedan od najmlađih akademika odgovara:
       "Voleo bih da vam pričam kako sam se strašno mučio, zapinjao, ali to ne bi odgovaralo istini. Moja karijera je jedan malograđanski nokturno. Išlo mi je glatko i imao sam sreće. Odmah posle završetka studija ušao sam u laboratoriju jednog velikog stručnjaka i divnog renesansnog čoveka Bogomira Mršulje koji je, nažalost, poživeo samo 40 dana posle svog izbora u SANU. U to vreme, to je bila prava evropska Laboratorija za eksperimentalnu ishemiju mozga pri Institutu za biohemiju, u kojoj su se svakog dana radili eksperimenti. Uz to, Mršulja je pisao drame, pesme, veoma je polagao na svoj besprekoran izgled, umeo je da izabere najbolja vina... u svim dimenzijama života bio je gospodin i time je veoma uticao na nas.
       Ja bih ustajao oko tri posle ponoći i sa svojim najboljim drugom Slobodanom, koji je danas advokat, odlazio u laboratoriju, a on bi mi pomagao da žrtvujemo životinje na kojima bih ja radio eksperimente. Oko sedam ujutru bih odlazio na kliniku na posao. Posle radnog vremena vraćao sam se u laboratoriju i tu ostajao do uveče. Ceo taj tim ljudi je danonoćno radio i bili smo jako srećni, postizali smo neke rezultate. Rezultat tog eksperimentalnog rada i rada na klinici, bila je i moja doktorska disertacija koja se odnosila na problem moždanog udara, rađena na jednom interesantnom i modernom modelu mongolskog džerbila, ili skočimišu, kako je govorio jedan moj stari profesor."
       Mladi lekar je posle nekoliko godina shvatio da mora da izađe ispod tog kišobrana profesora Mršulje jer bi ostao večiti kalfa. Orijentisao se na degenerativne bolesti nervnog sistema - Parkinsonova bolest, Alchajmerova bolest, Hantingtonova bolest... i to je do danas ostala njegova ljubav: "Nisam se zasitio, verovatno i zato što danas mislim da znam manje nego kada sam počinjao."
       Vladimir tvrdi da je jedna od komparativnih prednosti njegove generacije bila i u tome što su odmah posle studija počeli da odlaze u inostranstvo i da prate svetske tokove u oblastima kojima su se posvećivali: "Bio sam lekar početnik kada sam svojim kolima i od svoje ušteđevine otišao u Lozanu na Prvi kongres Udruženja za poremećaj motorike. U garaži hotela nisu znali kako da upišu moju 'zastavu 101'. Nastavio sam dva-tri puta godišnje da odlazim na razne međunarodne seminare, simpozijume... Danas imam manje mogućnosti da idem u inostranstvo nego što sam imao tada kao mlad i neafirmisan lekar. Kolege koje su sada već srednja generacija, imaju oko 35 godina i koji su i kvalitetniji stručnjaci od mene, ozbiljno su hendikepirani jer nisu imali tu šansu kao ja."
      
       Zašto su parkinsoničari depresivni?
       Svoj uspeh Vladimir krsti posledicom "štreberske marljivosti, ali nemam nikakvu iluziju da sam ja nekakva posebna veličina." Ali, ne govori "ja" već "mi", pošto radi u timu Instituta za neurologiju Kliničkog centra Srbije. I zato ga molimo da u ime "njih" objasni, što jednostavnije, šta je to zbog čega je primljen u SANU i zbog čega je cenjen i u međunarodnim stručnim krugovima:
       "Mi tražimo odgovor na pitanje zašto kod pojedinih bolesti, u ovom slučaju kod Parkinsonove, nastaje neka vrsta selektivne smrti grupe nervnih ćelija, dok druga grupa ćelija koja je čak pomešana sa ovima, preživljava. Šta je to što čini osnovu te selektivne osetljivosti i propasti pojedinih ćelija. U tome traganju sam dao neke skromne doprinose. Jedan od njih je dokaz da je moguće, na izvestan način, odložiti, odnosno modulirati patološke procese."
       Učinio je to ovaj istraživač na miševima dobivši model "in vivo" na kome može dugotrajno da prati šta se događa sa ovim životinjama.
       "Mislim da smo dali male doprinose i u slučaju terapije kod Parkinsonove bolesti. Nisu oni spektakularni, ali od pronalaska 'levodope', krunske supstance u lečenju ove bolesti, malo toga je u ovoj oblasti novo. S druge strane, treba znati da Parkinsonova bolest od koje pati svaki stoti stanovnik preko 60. godine, nije bolest kod koje je oštećena samo motorika, već na jedan bizaran način oštećenja su intelektualna i afektivna - 40-50 odsto tih bolesnika manifestuje depresiju. Moje zanimanje za ovaj drugi deo posledica nije samo akademski interes: depresija 'per se' može da pogorša motorne simptome, a depresivni parkinsoničari imaju kraće preživljavanje od onih koji nisu depresivni. Nas je interesovala priroda te depresije. Kako možemo da je prepoznamo i da li je ona samo reakcija na progresivnu mišićnu, motornu onesposobljenost ili se radi o afektivnoj ekspresiji nečega što je biološka promena u toj oblasti? Na tome godinama radimo insistirajući na tzv. serotonergičkoj hipotezi koja ima svoje sasvim definisane terapijske reperkusije. Jer, depresija kod ovih bolesnika povezana sa anksioznošću pogoršava sve parametre motornog ponašanja. Čak se kaže da kod bolesnika sa Parkinsonovom bolešću, ukoliko se javi akutno pogoršanje, to najverovatnije nije Parkinsonova bolest, nego depresija povezana sa anksioznošću.
       I na kraju, tu je naš pokušaj da se bavimo genetičkom osnovom ove bolesti. Sarađujemo sa ekipom profesorke Stanke Romac, fantastičnom grupom molekularnih biologa, entuzijasta koja je kuriozum za naše prilike i koji rade subotom i nedeljom i sve nas su povukli u istraživanje, u pokušaj da utvrdimo koje su to mutacije koje dovode do određenih bolesti. Reč je o velikoj i temeljnoj naučnoj aktivnosti koja se odvija i na terenu širom Srbije a rezultati toga će bez sumnje biti dragoceni za buduđe lekare."
       U referatu kojim se ovaj profesor neurologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu preporučuje za prijem u SANU stoji između ostalog, da je on "zajedno sa Ričardom Majoom pionir teorije o serotonergičnoj osnovi depresije u Parkinsonovoj bolesti..." i dalje sledi za čitaoce manje razumljivo objašnjenje. Ričard Majo je, saznajemo, direktor Seržijevski centra za ispitivanje demencije na Kolumbija univerzitetu u NJujorku.
       Da li je Vladimir ikada poželeo da ode iz zemlje i nastavi karijeru na nekoj klinici ili fakultetu gde bi kao profesor i naučnik skrpio malo više od 350 maraka mesečno?
       "Kada sam prvi put 1989. godine odlazio u Ameriku, tvrdio sam da tamo nikada ne bih živeo. Posle tog iskustva sam rekao da bih mogao da živim u Americi, ali da to nije moj izbor. Ne bih hteo da bilo kakvom patetikom prodajem neku vrstu rodoljublja, a sve zbog činjenice da sam ostao u svome gradu. To je bio racionalan izbor odlučivanja u mojoj porodici, a završni udarac su dali moji sinovi. Jedan od njih je uoči mog drugog odlaska u Ameriku, dramatično rekao: 'Pokloniću ti ovu godinu moga života'. To me i danas peče.
       Od svog ostanka ovde ne pravim ni moralan ni vrednosni čin. Družeći se sa raznim ljudima, posebno sa Jevrejima, potvrdio sam svoj osećaj da čovek svoju kuću treba da pravi tamo gde se oseća kao kod kuće, a meni je kuća u Beogradu. Ne mogu ja svoje probleme da rešim bežanjem. I kako mi je to jedan 'lunatik' u svoje vreme, govoreći o jednoj alternativnoj formi medicine koju je hteo da uvede, rekao: Ja bih hteo da se to ovde dogodi? U svom mentalnom sklopu ja sam blizu tog 'lunatika' i hteo bih, ako se nešto događa, da se to događa ovde. Za mene život nije negde drugde, već ovde."
      
       Svetlost na kraju tunela
       Za svoju generaciju kaže da ima sindrom "dobrog deteta" i ovo što se sada događa, za njih je osećaj prve političke pobede:
       "Odjednom smo prihvatili da bi ta generacija možda nešto i mogla da kaže i uradi, ne shvatajući da su oni koji su već počeli da vode ovu državu, mlađi od nas. I ja već pripadam generaciji koja je pomalo preskočena. Delom i svojom krivicom...
       Da budem iskren do kraja, u ovome što mi pokušavamo da radimo, ima i elemenata igre, pokušavamo da sami sebi zadajemo pitanja i na njih odgovorimo. Frustrira činjenica da veliki broj tih odgovora zavisi od tehnologije. U poslednjih 10-12 godina, Institut na kome radim nije dobio apsolutno ništa i sve što danas na njemu funkcioniše je poklon ljudi koji su hteli da nam pomognu jer su bili zabezeknuti uslovima u kojima radimo. Ta vrsta vitalnosti koju su ljudi oko mene imali, primorala me je da se i ja toj vitalnosti podredim.
       Jedan od naših asistenata je negde uoči bombardovanja, prilično skrhan, otišao u Englesku. Sa punom odgovornošću mogu da kažem da je bio najbolji klinički neurofiziolog u Srbiji. Dakle, Srbija je preko noći ostala bez svog najboljeg neurofiziologa i ništa se nije izmenilo, niko nije primetio taj nedostatak, ali ja sam ga vrlo teško podneo. Međutim, pre nekoliko dana mi se javio i osetio sam kod njega nostalgiju i želju da se vrati, čak i sa aspekta neke vrste istraživačke radoznalosti iako tamo ima mnogostruko bolje uslove. Moguće je da će se ta vrsta energije javiti i kod drugih i da će neka vrsta svetlosti na kraju tunela koju sada vidimo, biti sve jača i jača. Na isti način kako je on odlazio, nama su odlazili i drugi, i mi koji smo ostali bili smo siromašniji za mogućnost da sa nekim prodiskutujemo o određenom problemu. Ostajali smo na vetrometini sami sebe ubeđujući da smo sveznalice, a to je opasnost koja se imanentno nalazi nada mnom i nad mojim kolegama da u jednom trenutku, izolovani, ne znamo koliko, u stvari, ne znamo."
      
       RADMILA STANKOVIĆ