Dođoh, videh, isključih. Ne, dobri moji, ovo nije sažet izveštaj dispečera EPS-a, ovo je objašnjenje sadržaja osam sati u životu jedne partije i jednog njenog člana. Novine su tog dana pisale o katastrofi moje voljene Zvezde (Selta - Zvezda 5:3, pet gromova sudiju udarilo), DOS je otkrivao da je vlast čudna rabota, Palestinci su se tukli sa Jevrejima, Crna Gora se po hiljaditi jubilarni put opredeljivala za sopstvenu platformu.
       Dan kao i svaki drugi. Na ulazu, obezbeđenje proređeno. Javljaju mi se, ali mi izgledaju kao da na sever ulazim sa Partizanovim šalom. U redu, misle, ima kartu, ali gde kuda ćeš: 10:45 časova, sednica počinje u 11:00 časova, a ja neobično tačan.
       Javiše se dvojica pre mene. Pozdraviše što je LJubiša, predsednik, izbacio predsednika JUL-a Obrenovca, šta on ima da čita stavove članstva. Podržaše i ostalo. LJubiša, predsednik! Proziva me, sumnjiv sam mu, zna da me nisu pozvali, nisam dolazio ni kad zovu, pita se šta ću tu! Počeh, slušaju, rekoh.
       Drugovi, da je rukovodstvo samo izgubilo izbore, što nije ni strašno ni sramotno, ostavke bi bile normalne. Nisu, dakle, izbori, nego bruka, nepriznavanje istine. Drugovi (još glasnije), kada sam vam rekao da su izbori izgubljeni, da kad radnici govore levica ćuti i sluša, LJubiša, predsednik, rekao mi je da lažem. Manite se toga, dajte da smenimo celo rukovodstvo i predsednika GO i predsednika Direkcije, da sazovemo kongres, povratimo obraz i članstvo. Čak i za Obrenovića je postojala prava levica, nemojte da je nema sada. Rekoh još štošta. Nekima milo. Omače se i aplauz. Onako iz potiha.
       Sedoh. Javljaju se. Hvale otvorenost, tačnu procenu. Palančani čitaju svoje zaključke, oštri ali na mestu. LJubiša, predsednik, ne dade im da završe, podviknu. Ričard III, kao da je Šekspir tu. "Mi smo pobedili, neće meni DOS određivati kada će kongres a kada smena!" Slažem se, tražim pogledom dosovce, gde li se kriju? Prevarih se ko Boškov u Mihajlovića, pa na mene misli, ja iz DOS-a, kad nisam umro. Smejem se, ma kud baš sada da se smejem. Buba mi drži čas, proziva neke što su dolazili dok je bilo mercedesa. Dobacujem, ko ima BMNJ neka vrati "mečku" (šta se ja petljam, nemam ni trotinet a govorim kao da se razumem u tipove automobila). Profesorica ljuta, žao joj što se nije javila odmah posle mene, loš primer, neprijatan. Uočavam pravilnost, što je član sa nižom funkcijom, to više hoće kongres, što je čin viši, žešće brani partiju od članstva.
       Bojić, naćulih uši, volim dobar aforizam: "Srbija mi ne prašta uspeh", bravo, "Ježeva" nagrada, "Pobedili smo ali su nas svi izdali", strip humor, "Miro, ove dosovce napolje", NIN-ova nagrada na moju dušu.
       Gde mene u DOS, kada sam pre tri godine odbio da gledam svoj JUL sa radikalima? Rekoše mi tada da sam ultralevo, otkud sad DOS?
       "Miro, nemoj da im praštaš" završi pesnik. "Ja, kao predsednik", LJubiša, predsednik, "obećavam da ona to više neće raditi." Hrabro. Profesorica se složi, uze reč. "Ko traži promene, taj je u DOS-u, ko hoće kongres, ima mentore u inostranstvu! Još otkako je pre tri godine A. V. (Ne reče dao ostavku, mnogo to samostalno zvuči. Kad su to "strani plaćenici" bili hrabri?) stupio, dakle, u vezu sa mentorima koji su još i nacionalisti (poslednji put kad sam proveravao, to je bila odrednica radikala!?), on radi protiv nas, ali nije lukav." I bi rečeno još štošta, ali neću da vam pričam baš sve, dobri moji čitaoci, malo mi žao a malo se i stidim (za njih). Ipak smo mi jednom zajedno verovali da se istina nalazi samo u pravom životu ispred a nikako iza zidova i telohranitelja. LJubiša, predsednik, pocupkuje. Ustajem, hoću reč! LJubiša, predsednik, "GO neće da te sluša". Ima da me sluša, ne ostajem dužan, svi ćute pa i LJubiša, predsednik!
       LJut sam. Sve što sam u politici stekao jeste čist obraz i pravo da mi se može i verovati i neverovati, ali me se ne može vređati i ne poštovati. Niko do sada nije uspeo da mi nametne svoju volju, ni vi, profesorice, a bili ste predsednik Direkcije u mojoj partiji, kako će tek neko "iz dalekih centara moći". Nemam ni stan, ni kola, ni novac, niti sam ih tražio niti su mi na poklon potrebni. Što sam ne steknem, i ne treba mi. Da nisam lukav, nisam, kaže se pošten ali neka. LJubiša, predsednik, cupka, profesorica gleda po uglovima. "Da se isključi, ko je za?" LJubiša, predsednik, diže ruku, za njim Predsedništvo, vidim Ratku neprijatno, ne gleda me u oči. Za njima, gotovo ceo prvi red.
       Bojić, ponosan, prvi se setio. Ostali - niko! Ponovi se pitanje, isto. "Ko je da se ne isključi?", gotovo isti broj samo iz zadnjih redova. "Ko je uzdržan?" Niko. Sede, ćute sleđeni. Ponovi se pitanje još jednom.
       Solomon u liku LJubiše, predsednika: "Ipak ima više za isključenje." Ustah, neću da tražim ponovno brojanje, nisam ja Al Gor, iako znam da nema kvoruma, znam da nema većine, ali neka, kažem: hvala i u zdravlje!
       Niko u oči da me pogleda, samo nekoliko mojih drugova, onih pravih. Dok izlazim, čujem kako se čitaju delovi saopštenja "JUL oštro osuđuje ponašanje DOS-a i njihovih medija u kojima se svako drugačije mišljenje izlaže progonu i kažnjavanju". Lepo prohladno veče, levica nikada nije bila ni u knjižicama ni u kancelarijama, a ovde se oseća udobno kao kocka leda na ringli. Polako izlazim. Baš lepo veče.