Bio sam prisutan kada je predsednik Milošević rekao Mirku Marjanoviću i ostalim funkcionerima da su mu lično odgovorni da novac od Telekoma bude dobra injekcija za privredu

      Ambasadora Jugoslavije u Vatikanu Dojčila Maslovarića novinari nikako nisu mogli da pronađu kad je u februaru dobio nalog da se vrati u zemlju, dva meseca pre isteka mandata. Nagađalo se da je puklo prijateljstvo između njega i Mire Marković, šefice JUL-a, zato što se posle smrti supruge "brzo" zaljubio u bogatu Peruanku; šuškalo se da je odbio da se vrati u zemlju kako njegov trinaestogodišnji sin ne bi prekidao školovanje; nije se znalo da mu je Danilo Pantović, generalni sekretar Ministarstva inostranih poslova, potpisao rešenje o prestanku radnog odnosa koje Maslovariću nikada nije uručeno.
       I sada se, posle srpske "oktobarske revolucije", Maslovarić javio iz Rima, želi da govori za NIN, za koji je godinama samo ćutao. Tako ljudi bivšeg režima počinju da se pojavljuju u medijima koje je taj režim do juče proganjao, dok bivši opozicionari radije gostuju u medijima pored kojih su prolazili zapušenog nosa.
      
       Zbog čega ste pre roka dobili nalog da se vratite u zemlju? Čuo sam da vas je Živadin Jovanović pozvao i da vam je to saopštio.
       - Ministar inostranih poslova to saopštava ambasadorima, ali on nije potpisao rešenje, nego je to učinio načelnik Kadrovske uprave, da bude ponižavajuće. Ministar vraća ambasadore, naravno, po redu, po protokolu, po nalogu predsednika vlade, odnosno predsednika države.
      
       Koji su razlozi navedeni za vaš opoziv?
       - Nikakvi razlozi. Ništa zvanično nisam dobio. Ja sam samo rekao da se slažem, ali sam tražio da se ispoštuje nepisano pravilo, koje se poštuje i portiru i vozaču u ambasadi, da se sačeka kraj školske godine. To pravilo nije poštovano.
      
       Da li ste pokušali da saznate razloge opoziva?
       - To se kuvalo godinu dana. Ja sam jedan od osnivača JUL-a, ali sam se sukobio sa šeficom Direkcije JUL-a još 1997. Tada su u stranku počeli da ulaze razni tipovi, interesa radi. To je već bila biznis partija. Onda se ušlo sa radikalima u koaliciju koja se meni uopšte nije dopala. Tada sam službeno dolazio u Beograd i rekao sam isto što je i Vulin rekao. Ali, zato što sam u Rimu, nisam izbačen iz stranke. Onda Danilo Pantović, zato što je visoki funkcioner JUL-a i prijatelj Vlajka Stojiljkovića, postaje generalni sekretar MIP-a, a nema nikakve veze sa diplomatijom. Bio sam protiv toga. Tu treba da dođe čovek iz kuće, iz Ministarstva inostranih poslova. Vi možete da postavite ambasadora, možete da postavite i ministra da bude partijski čovek, ali na takva mesta mora da se postavi čovek koji poznaje kuću i koji zna njene potrebe. Ne mora da bude ni iz kakve partije. Na primer, postave za generalnog konzula u Milanu direktora "Zastave". Ja sam tom gospodinu, dok je bio kod mene na pripremama, rekao: Bolje da vam je Bora Jović sredio da vas pošalje negde u Afriku za ambasadora nego u Milano za konzula. Zato što je to stručno mesto. To je kao kad bi meni neko dao da popravljam zube nekome. Konzul, to je čist zanat.
      
       Upravo o vama se govorilo da ste postali ambasador zbog toga što ste u JUL-u, što ste veliki prijatelj sa Mirom Marković.
       - Ja sam klasičan profesionalac u Ministarstvu inostranih poslova. To je moje prvo zvanično zaposlenje. Ja Miru Marković nisam ni poznavao kad sam bio konzul u Rimu četiri godine. Milošević je ušao u politiku 1987. a ja sam se 1990. vratio iz Rima. Koliko sam ja dobio time što sam postavljen za ambasadora u Rimu, toliko su dobili i oni kao rukovodioci i vlada, jer su dobili profesionalca, čoveka koji govori engleski, italijanski i ruski. Dokaz je da sam posle dve godine i dva meseca odlikovan ordenom šefa države u kojoj sam ambasador, dakle papinim ordenom. Nisam video nijednog našeg ambasadora koga je odlikovao šef države gde je bio ambasador. Ja sam dobio najviše odlikovanje u rekordnom roku. Ne daje se nijednom ambasadoru pre nego što istekne dve godine, a najčešće se dobija na kraju mandata. To gospodin Dragoljub Milanović nije hteo da objavi na državnoj televiziji. To je bilo 1997. godine.
      
       Da li znate zašto?
       - Otprilike, lični obračun. I njemu je predsednik Milošević tada dao za pravo. Kaže: to nema nikakve veze, to je neki papin orden, što mora Milanović da objavi. Rekao sam: ja tako ne mislim. To je orden prvog reda - Vitez velikog krsta pape Pija Devetog. Znači, ako hoću, mogu tu titulu da prenesem na svog sina. To je veliki orden, to je lepo za zemlju.
      
       Da li mislite da ste u Rim mogli da odete a da niste bili prijatelj Mire Marković ili da niste bili član JUL-a?
       - Ja sam ostao u Beogradu u Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u Vladi Srbije posle mog povratka iz Rima, punih šest godina, a profesionalne diplomate ostanu godinu-dve, najviše tri. Znači, ja sam mogao posle dve godine da odem ponovo da budem savetnik ili ministar savetnik ili zamenik ambasadora pa bih se vratio za četiri godine, pa bih tek u trećem turnusu bio možda ambasador ili nikad ambasador... Takav je red. Ali, ja sam ostao šest godina, pravio sam karijeru u zemlji. Konačno, bio sam sekretar za inostrane poslove u Vladi Srbije. Sa tog mesta niko ne može da ode na niže mesto, nego da bude ambasador.
       Naravno da u tome ima ulogu i poznanstvo sa Mirom Marković. Meni je ponuđeno da budem ambasador u Kini. Ja sam to odbio. Moja pokojna supruga i ja smo odbili Kinu. Nije nam ni padalo na pamet da idemo u inostranstvo. Mi smo u Beogradu lepo živeli, imamo kuću na Dedinju od roditelja moje žene. Ja sam 1986. došao u Rim "mercedesom".
      
       Da li su predsednik Milošević i njegova supruga bili na sahrani vaše supruge u Beogradu?
       - Kako da ne! Bilo je celo rukovodstvo. To je bilo januara 1999. godine.
      
       Smatra se da ste vi ključni čovek koji je posredovao u sklapanju ugovora o prodaji Telekoma.
       - To su gluposti, budalaštine, "čovek iz senke". Zato što sam ja u Italiji bio četiri godine, zato što poznajem dosta ljudi, imao sam strašnu volju da pomognem da dođe do tog posla. Ja sam predsednika Banko di Roma odveo u Beograd još 13. juna 1996, maltene čim sam došao ovde. Pa je sa Banko di Roma radila Borka Vučić.
       Onda se došlo do Telekoma. Ja sam bio veza, mene su kontaktirali zbog poznanstva sa predsednikom. Ja sam bio ta veza da zakažem sastanak.
      
       Veruje se da čovek koji je u to uključen ima izvesnu materijalnu korist od toga, proviziju, procenat?
       - Da, a kako može da ima ambasador? Mislim - apsolutno ne može. Na tome su radili ljudi iz vlade, ljudi iz Pošte i Telekoma odavde i odande. O tome može sve da vam govori Milan Beko koji je neposredan učesnik, koga su imenovali predsednik vlade i ljudi iz Pošte koji su tada radili. Naravno, neki ljudi iz Pošte su tada morali da budu smenjeni. Jakšić je tada smenjen. E, to su biznismeni koji mogu da dobiju, da zarade.
      
       Da li je taj posao vredeo milijardu i sto miliona maraka?
       - Milan Beko ima precizno sve te stvari. Osim Italijana, učestvovali su i Grci. A precizna cifra je preko milijardu i po maraka, blizu milijardu dolara. To je vrlo visoka cifra u odnosu na Rumuniju. Ovde u novinama su kritikovani Italijani da su preplatili to kod nas. A Milan Beko je govorio da su Nikola Šainović i Jakšić hteli da prodaju na dvadeset godina za manje novca a on je uspeo da ugovori za osam godina za više novca.
      
       Kako je taj novac potrošen? Za penzije pred izbore 1997. godine?
       - Bio sam prisutan kad je predsednik Milošević otvoreno rekao Marjanoviću i svim visokim funkcionerima: Ovo je dobra injekcija za našu privredu, vi ste mi lično odgovorni ako to ne bude usmereno kako treba i gde treba. Kako da ne, predsedniče, kažu oni njemu. I znate gde su usmerene? Male pare su otišle za penzije, a velike su pare trošene u velikim preduzećima, "uspešnim" preduzećima.
      
       Pisalo je po ovdašnjoj štampi da je Marko Milošević bio vaš čest gost, da je nabavljao automobile, da ste vi posredovali u tome, da je provodio vreme trošeći novac po kockarnicama, skupim hotelima.
       - Zbog tog dečka i zbog njegovih pretnji ne dolazim u zemlju više od godinu dana. On je dva puta bio u Rimu krajem 1996. Nikakav automobil on nije kupio. On je ovde kupovao neki nameštaj za kuću koju je pravio. Ni u kakve kockarnice ovde nije išao, koliko ja znam. On nije spavao nijednom kod mene u rezidenciji nego u hotelu. To je cela istina o tome.
      
       A kakve su to pretnje?
       - Nemam konkretne dokaze, ali su mi prijatelji skrenuli pažnju.
      
       Ovde su vas optuživali zbog toga što je vaša rezidencija bila na Španskom trgu, da je to bilo preskupo?
       - Ugovor je u Ministarstvu inostranih poslova, ne može da se sakrije nijedan dinar, nijedan dolar. To je tri puta jeftinije ugovorena kirija nego što je realna tržišna cena. Recimo, mi za konzulat i rezidenciju u Trstu plaćamo mesečno pedeset hiljada maraka, a naša rezidencija na Španskom trgu je plaćena deset hiljada maraka, i to po ugovoru na četiri godine bez menjanja cene.
       "Al Italija" je za reklamni pano naspram naše rezidencije na Španskom trgu za dva meseca platila trista hiljada maraka. A mi toliko nismo platili kiriju za četiri godine, za rezidenciju gde naša zastava stoji dan i noć, 24 sata.
      
       Bilo je čudno: vi ste ambasador u Vatikanu, vi ste na Španskom trgu, a Lekić i jugoslovenska ambasada su na Periolama?
       - Jugoslovenska ambasada i rezidencija jugoslovenske ambasade na Periolama, u elitnom kraju, kao Dedinje, recimo. Ja sam u toj rezidenciji živeo poslednja tri meseca i tu rezidenciju smo renovirali jer 22 godine nije okrečena. Ja sam to tako ekonomično napravio, dobro uradio, fino, sa malo novca. Više od 1 300 kvadratnih metara je okrečeno. Znači, samo ono što treba da se spasi, da se prozori ofarbaju...
       Ja sam još u aprilu, kada je bombardovanje bilo, ukinuo kancelarije na Španskom trgu, odveo sam ambasadu gde je nekada i bila u toj zgradi na Periolama. I kad sam ja došao, Lekiću se nije sviđalo da moja kancelarija bude gore. Uvek je ambasada pri Svetoj stolici imala kancelarije na drugom spratu u ambasadi za Italiju.
       Kad sam došao u Rim, ja sam predlagao da se rezidencija podeli, da se na poslednjem spratu napravi rezidencija za mene a Lekić bi, naravno, dve trećine više koristio dole. On se pobunio i onda je Milan Milutinović rekao: nećemo da pravimo ruski dom da budu dva ambasadora.
      
       Da li mislite da je naša diplomatija uopšte uradila koliko je mogla za ovu zemlju?
       - Mnogo smo prilika propustili i najmanje smo diplomatije imali. Naš bivši predsednik je bankar. On je jednostavno potcenio sve državne klasične birokratske službe. On je imao takav odnos prema nama. Zato je Mirko Marjanović, iz "Progresa", predsednik vlade godinama, Dragan Tomić iz "Jugopetrola" predsednik Skupštine, a Dragan Tomić, menadžer "Simpa" potpredsednik vlade. On je sve direktore i biznismene postavio u ministarstva i u vladu. To sam hiljadu puta kritikovao. To je otvoreno kritikovao pokojni Zoran Todorović. Diplomatija apsolutno ništa, ništa nije uradila. Diplomatija je morala da uradi mnogo više i mnogo bolje. Zvuči prepotentno, ali ja sam ovde razgovarao u vreme bombardovanja tri-četiri puta sa Romanom Prodijem, dva puta sa D'Alemom, sa Dinijem više puta. Jedini ministar inostranih poslova koji je u vreme bombardovanja došao kod Miloševića bio je papin ministar inostranih poslova. Papin. On je odneo papinu poruku Miloševiću koja je preneta i Klintonu i Solani, o nedelji dana primirja oko Uskrsa. I to je Milošević tada prihvatio, a Klinton odbio.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Lična karta: Rođen: 4. oktobra 1953. u Istoku, Metohija        Škola: Pravni fakultet u Beogradu        Karijera: od 1. novembra 1976. radi u Ministarstvu inostranih poslova.        Funkcije: konzul u Rimu 1986-1990, pomoćnik ministra za veze sa Srbima izvan Srbije u Vladi Srbije 1991, podsekretar u vladi Milana Panića 1992, sekretar za inostrane poslove Srbije 1994, ambasador Jugoslavije u Vatikanu 1996-2000.