Možda smo, u jednom trenutku, pomislili da se, opet ponosno, "odupiremo" Nemcima i Amerikancima, da su nam Francuzi neprijatelji, da su Grci prijatelji koji ne mogu više da pomognu zbog straha od Amerikanaca. Progutali smo gomilu laži i budalaština, čak ih i sami stvarali, ne shvatajući da nam niko nije prijatelj ni neprijatelj i da i mi i oni imamo istog prijatelja i neprijatelja i da se on zove "svetski kapital"

      Vazda su balkanski narodi mislili da su baš oni najponosniji narodi na svetu. Naravno, svako za sebe, s pogledom u prošlost i dokazima iz istorije, stalno prezirući druge koji su se "prodali", ili koji su "izdali". Niko nije hteo, ili nije mogao da shvati da su svi balkanski narodi samo "šaka pjeska sa mjeseca" što su im Turci vekovima govorili.
       U tom jalovom poslu Srbi, ako nisu prednjačili (što je najverovatnije), sigurno nisu zaostajali. Poslednjih godina mnogo se igralo na kartu nacionalnog ponosa i dugo je to uspešno trajalo. U vreme stvaranja ujedinjene Evrope Srbi su ponovo počeli da petljare nacionalnim ponosom i gubili rat za ratom, teritoriju za teritorijom. (Naravno, sve su bile istorijske.) Kada je sve bilo izgubljeno, opet je zaigrana ista igra: "Nećemo mi dozvoliti... nećemo mi dati... "Na kraju života jedne države (u ovom trenutku nije bitno koliko je ko tome doprineo) ponovo nam je ponuđena kubanska alternativa. I, konačno smo "spustili glavu". I, gle čuda, na nju nije pala sekira već venac.
       "Upisali" smo se u Ujedinjene nacije za nekoliko dana. Međunarodne organizacije su počele da nas primaju, čak i da nam dolaze u posetu. Počela je da pristiže pomoć bez koje bi ova zima bila prava rumunska zima u doba komunizma. Stiže pomoć u hrani (nekada smo bili veći proizvođači hrane), u lekovima (bili smo i proizvođači lekova), struje (izvozilio se nekada)... Izgleda da ništa nije bolelo. Odjednom ima ulja, šećera, brašna, mleka. Istina, sve je daleko skuplje, ali nije da nema.
       Zasvetlele su sijalice, proradili televizori - na svih desetak, istih, programa. Skoro kao što je bilo nekada. Kao u komunizmu. Šta nam je onda sve to trebalo? Zašto naš predsednik nije hteo da primi američkog ambasadora, zašto naši zvaničnici nisu hteli da podnesu zahtev za prijem u Ujedinjene nacije? Zbog ponosa? Odbrane srpske zemlje?
       Sišli smo sa brda, onda se malo obogatili, pa krenuli ponovo na brdo da se srozamo dole. Možda ovo nekome liči na skijanje, samo što smo mi, u tom slučaju, siroti skijaši koji su se jedva popeli, zatim stociljali sa brda i pri tom im ispalo sve iz džepova. A ponosa im je ostalo tek toliko da ne vrište, jer boli i ono što ne bi trebalo da boli. Zbog lude glave.
       Možda smo, u jednom trenutku, pomislili da se, opet ponosno, "odupiremo" Nemcima i Amerikancima, da su nam Francuzi neprijatelji, da su Grci prijatelji koji ne mogu više da pomognu zbog straha od Amerikanaca. Progutali smo gomilu laži i budalaština, čak ih i sami stvarali, ne shvatajući da nam niko nije prijatelj ni neprijatelj i da i mi i oni imamo istog prijatelja i neprijatelja i da se on zove "svetski kapital".
       Ne postoji ni najmanja šansa da ovako bogata i relativno velika zemlja izbegne put svetskog kapitala, da ostane van međunarodnih institucija i organizacija koje kontrolišu puteve kapitala. Iscrpljeni ratovima, nemaštinama, sledilo nam je još i bombardovanje NATO-a - da se ponos ponovo podigne ili ponovo i definitivno sruši. Štetu neće platiti NATO, ali će zemlje članice pružiti humanitarnu pomoć, daće kredite i investirati, investirati...Ne može se uzeti nešto od nekog ko ništa nema, zato ćemo prvo dobiti... već kao što je poznato i stotinu puta isprobano, tako da već postaje dosadno.
       A ponos, lični, nacionalni - to se ne prodaje. Ne zato što nema cenu, već zato što niko neće da ga plati.
       Onda, da li ove velike tajne niko nije znao?
       Ipak, državni vrh je to morao da zna. Bar neki od njih. U ovoj priči sve izgleda nelogično. Ako su znali, zašto su onda tako radili. Da nisu oni prodavali naš ponos ? Pre neki dan je stotinak osoba "bliskih režimu Slobodana Miloševića" skinuto sa "crnog spiska" kojim im je Savet Evropske unije zabranio putovanje u zemlje EU.
       To je bio deo ukidanja svih sankcija kojima je naša zemlja bila izložena. Sad oni mogu da putuju u inostranstvo. Oni koji nisu bili bliski režimu Slobodana Miloševića i dalje ne mogu, ne zbog stavova Evropske unije ili Amerike, ili zbog ponosa, već zato što nemaju novca.
       Slični zaokreti se događaju i u malo manje ponosnim balkanskim zemljama i u Rusiji (većina bivših socijalističkih zemalja) koje su stajale na putu svetskom kapitalu. Bolje su prošle zemlje koje su bile "manje ponosne" kao što su Mađarska i Češka. Ono što, možda, "teši" jeste činjenica da Crnogorci i Albanci žive u našoj prošlosti. A to im ne vredi reći, kao što i nama nije vredelo.
       Jedini nauk, iz svega što se događalo, ili će se događati, jeste da se okrenemo svetu a ponos ostavimo za guslarske pesme, koje ne treba baš stalno pevati, čak pustiti, na primer Kelte ili Gale da počnu prvi. Pa ako njima krene...
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ