Sa dosta profesionalne radoznalosti, i nešto kiseline u stomaku, čitam u ovom listu (kao) ispovedanja nekih do juče najprilježnijih činovnika Slobodana Miloševića iz čijeg su čanka, usput rečeno, dugo i dobro kusali: Borisava Jovića, Zorana Lilića, Milorada Vučelića i Bogoljuba Karića. Ako se može verovati ovim njihovim pričama, prvi je najuren zbog svog oštrog jezika, drugi je isteran zbog svoje tvrde kičme, treći proteran zbog svoje nestašne glave a četvrti reketiran zbog svoje odeblje kese. Prethodno su činili ono što su činili: prvi je izveo tenkove na svoj narod, drugi je uveo sankcije svojoj braći, treći udenuo najveću radionicu laži a četvrti zgrnuo ogromno blago. Sada u njihovom vešto sročenom ispovedanju nema ni slova o nekom kajanju, izvinjenju ili traženju oproštaja - da kleknu pod noge ovom nacionu nikako, jer oni nisu svikli da se saginju. Sada se (slutim) smejulje u sebi: još jednom im je pošlo za rukom da prevrnu ćurak, zbog čega se ono prvo (i pravo) lice, eto, ne vidi ili ne pamti - kako ko hoće. Sa njima, i njima nalik, neće se moći obnoviti ni porušena seoska ćuprija, ali se može još više zagaditi ionako ubuđana duhovnost našeg čoveka. Zbog njih, i njima sličnim, Aristotel nije morao da piše o katarzi; oni su ono očišćenje unutra zamenili farbanjem spolja pri čemu u svom autizmu ne znaju (a i kako bi) da se život može lagati ali mu se ne može podvaliti.
      
       MILENKO KARAN,
       psiholog, Budva