Najnoviji broj "Čačanskog glasa", od 17. novembra 2000. jedan je od najneobičnijih u dugoj istoriji ovog značajnog glasila srpske žurnalistike. Na prvoj strani tekst novinara Miloša Jevtovića pod naslovom "Potpredsednik je bio u pravu" a dalje samo čitulje i oglasi.
       Dakle, štrajk, efektno, na čačanski način.
       Razlozi?
       Jevtović navodi dva: 1. Uobičajene petljavine s ličnim doho(d)cima 2. ...Zbog načina kako su arčene donacije iz inostranstva namenjene "slobodnom novinarstvu u Čačku".
       U čemu je potpredsednik iz uvodnika bio u pravu?
       Istrgnut citat: "...U beleškama jednog od učesnika zajedničkog sastanka zaposlenih u Informativno-izdavačkom javnom preduzeću "Čačanski glas" i najviših opštinskih funkcionera...ostalo je zapisano da je potpredsednik SO dr Slobodan Đukić rekao da su DONACIJE IZ INOSTRANSTVA NAJVEĆA NESREĆA SRPSKOG NARODA..."
       Vreme će, po Jevtoviću, pokazati, da je potpredsednik bio u pravu. Donacije su razbucale jedinstvo kolektiva a dobar deo od "enormne sume" nestao je na volšeban način, što će reći - pokraden.
       Zar je muvanje s donacijama razlog za štrajk?
       Ako jeste, onda bi cela Srbija bila u štrajku.
       Zar zloupotreba donacija, a samim tim i "pronevera časti i morala", nije opšte mesto? Tamo su nestale cisterne s naftom, onamo šleperi s hranom.
       Zar preko noći nisu nicale "apoteke" za prodaju lekova i sanitetskog materijala iz kontingenta humanitarne pomoći?
       Zar je zloupotreba institucije donatorstva u okviru svih zloupotreba najmanja?
       Profesionalni skupljači pomoći i priloga "za našu stvar" po Americi, Kanadi, Australiji i drugim zemljama širom sveta, provode se kao da su nasledili rudnike zlata.
       Srbi iz dijaspore, dobričine i nostalgičari, davali su kapom i šakom najčešće i ne pitajući kome daju. Verovali su na srpsku reč i poslovično srpsko poštenje.
       Politikantske hulje, probisveti i mešetari svih fela bejahu se rastrčali po svetu skupljajući priloge za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru.
       Ogrebali su se o izbeglice, pogorelce, beskućnike i invalide ratova (u kojima Srbija nije učestvovala).
       Patriotizam u vidu honorarne delatnosti preferirali su i "umetnici" od svakojakih piskarala, deklamatora, mazala, do "brkatih pevaljki" i inih. Stihoklepci najnižeg reda na juriš su zauzeli bukvare i čitanke.
       Posebna priča su borci za ljudska prava, naročito borkinje.
       Pokazalo se da je patriotizam u vidu zanata unosniji od prostitucije.
       Poznatog zemunskog popa (medijske zvezde i agitatora) prozvaše onomad da je iz svog "humanitarnog skladišta" u Hramu "na čudan način otuđio" skupocene medicinske aparate iz paketa humanitarne pomoći. Za obaranje prozivke na raspolaganju su mu i božji i zemaljski sudovi. Nama ostaje da se nadamo.
       Zašto Čačak baš sve?
       Bager li nam, malo je?
      
       Diletant
       To sam ja. Sveznalica koja ne zna ništa.
       Promašio sam i ono što su i ćoravi pogodili.
       Svi su znali da će na septembarskim izborima pobediti Vojislav Koštunica, kandidat Demokratske opozicije Srbije, samo sam ja ZNAO da će pobediti Slobodan Milošević. Ili, eventualno, kao iznenađenje, Tomislav Nikolić, kandidat srpskih radikala.
       Pa molim vas, čak je i gospodin Željko Simić, ministar u Vladi Srbije, upravnik Narodnog pozorišta, savetnik ovoga, član upravnog onoga etc.etc. (zadivljujuća, renesansna ličnost), ZNAO da će pobediti Vojislav Koštunica. Moralo je tako da se dogodi, jerbo su u vladajućoj koaliciji do izbora vladali "nepravda i bezakonje", što je isti oduvek znao ali je saopštio tek kad su pukli na izborima. I podneo je ostavku na sve partijske funkcije. Direkt u pleksus, ispod leve sise. Alal mu sisa!
       Znala je i Zorica Brunclik, dugogodišnji kandidat za ministra kulture, ali nije htela da kaže. Pevala je, dizala moral. I njoj alal sisa.
       Svi iz okruženja Slobodana Miloševića znali su da će pobediti Vojislav Koštunica a da će Slobodan Milošević pući načisto.
       Ne bi me začudilo da je to znala i dr Mirjana Marković ali da nije htela da se meša.
       Uskoro će izaći na videlo da je i Slobodan Milošević ćerao vodu na vodenicu Vojislava Koštunice samo da bi mogao da se igra s unukom Markom. Kao predsednik igrao se s narodom.
       Svi su znali sve, samo sam ja znao ništa.
       Dobro, nije znao ni Vojislav Šešelj, ali je čestitao.
       General Pavković je niti znao niti nije, vojska se ne meša.
       General Ojdanić je baš nekako tih dana preziđivao pušnicu, domaćin čovek.
       Vuk Drašković je takođe omanuo u prognozama, baš kao i ja. Nije mala uteha: za Draškovića se ne može reći da je diletant. Jeste gubitnik, ali ne i diletant.
       Svi drugi su pogodili.
       Čak i drug Branko Kitanović: za njega su uvek i svuda i za sva vremena pobedili komunisti.
       Gospodin Siniša Vučinić, hercegovački rodoljub, predsednik radikalske stranke Nikola Pašić, sedi kod "Šumatovca", čašćava: pobedio je Slobodan Milošević, njegov favorit.
       Prognoza za decembar?
       Vetrovito, sa sunčanim intervalima, suvo, s mnogo kiše i snega.