NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Klinton u Hanoju

Četvrt veka od kraja vijetnamskog rata, pokazalo se da sa moćnicima nije lako ni istoriji. Nije bilo ni izvinjenja, ni pokajanja, slavljeni su samo američki "heroji". Tako su i drugi, koje su takođe bombardovali američki avioni, mogli da dobiju otrežnjujuću pouku

      Kad sporna pitanja ne mogu da se reše ili kad izgleda da nema svrhe potezati prošlost, ako budućnost obećava više, obično se pronađe uteha: konačan sud će o svemu dati istorija. Klintonova poseta Hanoju, četvrt veka od kraja Vijetnamskog rata, pokazala je da sa moćnicima nije lako ni istoriji.
       Magistra vitae, učiteljica života, bila je u Klintonovoj dioptriji samo sećanje na 58 000 poginulih Amerikanaca i prošlost bez uzroka i posledica. Nije bilo ni izvinjenja ni pokajanja za više od dva miliona ubijenih Vijetnamaca iako je to najlakše mogao da izgovori Amerikanac koji je u mladosti izbegao vojnu obavezu da ne bi išao u Vijetnamski rat. Tako izgleda pomirenje sa Golijatom koji ne ume sebi da prizna ni grešku ni poraz.
       Teško je ustanoviti šta je Klintona nagnalo da na kraju mandata poseti Vijetnam. Griža savesti nije. Zvanično se govori o istorijskom pomirenju i nastojanju da se bivši neprijatelj "postupno uvuče u savez sa Zapadom", posebno na ekonomskom planu. Dve zemlje su, međutim, uspostavile diplomatske odnose još 1995, a prošle godine potpisale su i sporazum o normalnoj trgovini (doduše, Kongres još treba da ga ratifikuje).
       Kako poseta očigledno nije mogla da bude neki poseban podsticaj razvoju odnosa, u fokusu su bila dva događaja koja je protokol Bele kuće izabrao za američku javnost. Prvi je obilazak groba jednog američkog pilota, na kojem je Klinton odao poštu žrtvama Vijetnamskog rata s obe strane, ali posebno "američkim herojima". Drugi je bio susret sa vijetnamskim studentima kojima je Klinton govorio o američkom konceptu ljudskih prava i podsticao Vijetnamce na demokratizaciju.
       Slaveći američke "heroje", koje domaćini i dalje smatraju agresorima, Klinton je želeo da kaže da su SAD vodile u Vijetnamu pravedan rat iako on u njemu svojevremeno nije želeo da učestvuje. To je ono što je 42. po redu američki predsednik prosledio u istoriju u formi pomirenja sa narodom koji su SAD bile podvrgle genocidu i razaranju. Vijetnam sada za Amerikance "znači zemlju, a ne rat".
       Susret sa studentima imao je ideološki kontekst, što je druga vijetnamska osetljiva oblast. Pošto je istakao da su slobodna štampa i nezavisno pravosuđe preduslovi društvenog napretka, on je studentima poručio: "Samo vi možete dalje da otvarate svoje tržište i svoje društvo i da jačate vladavinu prava. Samo vi možete da odlučite kako da u bogato i jako tkivo vijetnamskog nacionalnog identiteta usadite individualne slobode i ljudska prava."
       U prvom slučaju američki predsednik je teško povredio ponos vijetnamskog naroda. U drugom slučaju prekoreo je vlastodršce sa kojima sarađuje. Odstupio je od stare formule o miroljubivoj koegzistenciji na način koji su vijetnamski komunistički ideolozi doživeli kao mešanje u njihove unutrašnje poslove. Kako je njegov govor uživo prenosila vijetnamska televizija - i to prvi put u svojoj praksi, što je trebalo da bude dokaz da se mediji takođe otvaraju - ispalo je da je on bio manje uviđavan nego što istočnjačka učtivost može da prihvati.
       Tako se desilo nešto što protokol Bele kuće nije bio predvideo: gost je dobio od domaćina učtivu, ali odlučnu lekciju iz istorije i politike - oba puta kao utuk na utuk.
       Reagujući najpre na uopštenu Klintonovu opasku da se "prošlost ne može izmeniti, ali se može uticati na budućnost", najmoćniji čovek Vijetnama, generalni sekretar Komunističke partije Le Ka Fije, rekao je : "Pitanje je kako se prošlost tumači. Šta je prouzrokovalo naš odbrambeni rat protiv napadača? U osnovi, to je bio otpor imperijalistima koji su posezali za kolonijama. Zašto su SAD dovele vojsku da izvrši invaziju na Vijetnam, kad Vijetnam nije slao vojsku da izvrši invaziju na SAD?"
       Usledile su reči i o drukčijem viđenju sadašnjosti: "Različiti politički sistemi nisu prepreka za saradnju u interesu razvoja, ako postoji uzajamno uvažavanje nacionalne nezavisnosti i suvereniteta i ako nema mešanja u unutrašnje poslove." Što se tiče američke istorije građanskih i političkih sloboda tiče, "svaka zemlja ima svoju istoriju, tradiciju i kulturni identitet", pa tako i Vijetnam, eto, ima "hiljadugodišnju kulturu".
       Amerikancima je sve to ličilo na staru ideološku žvaku i na odstupanje od državnog pragmatizma, ali su za uspomenu i dugo sećanje ipak ostali naslovi u američkim listovima sa rečima kao što su ""brecanje" i "usekivanje". Proslavio se, sticajem prilika, i vlasnik jednog malog sajgonskog restorana, u koji je Klinton svratio da bi video kako običan svet živi, izjavom: "Predsednik je vrlo simpatičan, dopali su mu se rezanci u supi. Samo, zaboravio je da mi plati."
       Američke kompanije, motivisane profitom, investirale su u vijetnamsku privredu jednu milijardu dolara. Toliki bi mogao da bude i obim ovogodišnje trgovine između dve zemlje. Američka vlada nije platila vijetnamskom narodu ni cent ratne odštete. Nisu obeštećeni čak ni oni koji su zbog trovanja bojnim otrovima rodili nakaznu decu.
       Klintonova poseta Hanoju donela je otrežnjujuću pouku još nekima koje su takođe bombardovali američki avioni. Nama su Amerikanci, bez uslovljavanja, dosad pomogli da se iz izolacije vratimo u svet - jer bez njihove podrške zasigurno ne bismo bili primljeni ni u UN ni u OEBS. Sad je verovatnije da će nas pre obasuti dodatnim uslovljavanjima nego dolarima.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu