Hitler - Čovek Čudnih sposobnosti(3)

      Hitler je naš učenik. Jednog dana ćete videti da će on, a preko njega i mi, pobediti i stvoriti pokret pred kojim će svet zadrhtati." Ovo su proročanske reči Adolfa Lanca (Adolf Lanz). Napisane su u pismu upućenom jednom članu izvesnog okultnog reda početkom 1932, dakle, nekih godinu dana pre nego što je Hitler došao na vlast. Jedna fotografija na kojoj se mladi Lanc nalazi odeven u odoru cistercitskog reda prikazuje nam bezličnog, kratkovidog mladića, najviše nalik bankarskom službeniku ili sitnijem birokrati u državnoj službi. Sam sebe Lanc je, međutim, video na sasvim drugačiji način.
       NJegov red "Novih templara" dobijao je svoju osnovnu filosofsku inspiraciju iz gralskih legendi, a njegovi članovi sastajali su se da bi učestvovali u izvesnim ritualima. Čini se da su bili zainteresovani za sve okultne veštine, a naročito za takve kao što je frenologija. Pa ipak, glavni podsticaj "Novim templarima" i samom Lancu bila je zamisao o jednoj arijevskoj gospodarskoj rasi, čija čistota može biti očuvana isključivo strogim postupkom selekcije. Kao i mnogi drugi rasisti, i Lanc je osećao da je njegov rod u opasnosti.
       Godine 1934. Lanc je otvoreno tvrdio da je njegov Red bio prva manifestacija Hitlerovog pokreta. Da li je to bio, prema mišljenju većeg broja istoričara, klasičan primer uskakanja u voz koji upravo kreće? Verovatno nije. Hitler je čitao Lancove radove kao mladić, a njih dvojica su se i sreli 1909. godine u Beču.
       Godine 1907, kada je Hitler bio još sasvim mlad, Lanc je otkrio jednu romantičnu ruševinu na bregu kraj Dunava i odredio da će se glavno sedište njegovog Reda nalaziti upravo tu. Kupio je ruinu zajedno sa okolnim zemljištem, delimično je restaurisao i opremio predmetima neophodnim za vršenje rituala "Novih templara". A onda je Adolf Lanc nad tim hramom magije i rasne superiornosti razvio steg još neviđen u toj zemlji.
       Bila je to svastika.
      
       Trideset dve godine pre toga, Lancov prijatelj, neki Gvido fon List, bio se popeo na vrh brda koje se uzdiže iznad Beča i zakopao u zemlju izvestan broj praznih vinskih boca tako da čine svastiku, a u nameri da proslavi letnju ravnodnevicu. Ako je Lanc izgledao kao običan ćata, List je, zahvaljujući beloj bradi koja mu je dosezala gotovo do pojasa, izgledao kao mag. List je po profesiji bio pisac, premda mu to nikada nije donosilo osobito mnogo novca. Ova ceremonija o ravnodnevici upućuje nas na to da je bio okultist i ekscentrik. Izgleda da se njegova ekscentričnost razvila prilično rano. Kao četrnaestogodišnjak zakleo se da će, kada odraste, sagraditi hram Votanu. Zakletva je sama po sebi zapanjujuća. Činjenica da je tu zakletvu dao pred oltarom u kripti katedrale Sv. Stefana u Beču celu stvar čini - bizarnom.
       Prema svojoj sopstvenoj proceni, List je bio obdaren sposobnostima ekstrasenzorne percepcije. No, za razliku od svog zemljaka Adolfa Hitlera, koji je takve svoje sposobnosti koristio da bi zavirivao u budućnost. List se okrenuo dalekoj prošlosti svoje zemlje. Ono što je tamo video veoma se razlikovalo od onoga što je pisalo u knjigama o istoriji. Postojala je, dakle, drevna rasa germanskih mudraca, posvećenika visokoezoterijskih učenja. Rasa se zvala Armanen. NJihove tragove mogli su naći oni koji su znali gde (i kako!) da traže. Prirodno, poslednji preživeli pripadnik rase Armanen bio je sam List. Nije to, doduše, ostao dugo. Godine 1908, osnovano je tajno društvo "Posvećenici Armanena", kako bi održalo i prenelo tradiciju dalje. NJegovi članovi su, između ostalog, proučavali okultizam runa, u čemu je List bio naročito vešt. Jedno društvo, osnovano godinama kasnije u svrhu očuvanja rase gospodara, takođe se bavilo proučavanjem runa. Bio je to red Mrtvačke glave - Himlerov SS.
       Čudne Listove ideje direktno su uticale na stvaranje nacističke Nemačke, jer su mnogi od njegovih sledbenika bili članovi nacističkog pokreta još od početka.
      
       Berlin, 1945. Rat je praktično završen, i samo još ludačko nastojanje Hitlerove "gvozdene volje" onemogućavalo je kakav-takav otpor napredovanju Saveznika. A i taj otpor bio je tek bleda senka nečega što je nekada postojalo. Moćne nemačke armije svele su se na grupe poluobučenih momaka i šačicu izmorenih i zaplašenih veterana koji su zajedno predstavljali poslednju odstupnicu u predgrađima Berlina. "Hiljadugodišnji rajh" pretvorio se u hrpu zadimljenih ruševina. Ruski vojnici su napredovali kroz ruševine, boreći se od kuće do kuće, od ulice do ulice, kako bi se povezali sa svojim britanskim i američkim saveznicima, koji su, sa svoje strane, takođe nastojali da dopru do srca umiruće prestonice. Još i pre nego što su potpuno preplavili istočni sektor grada, Rusi su našli nešto veoma čudno: veliki broj leševa Tibetanaca. Ovu činjenicu zabeležio je Moris Besi (Maurice Bessdž), kao i Povel i Beržije, prema kojima je leševa, zajedno, bilo oko hiljadu. Tibetanci su na sebi imali nemačke uniforme, ali bez uobičajenih oznaka.
       Prema Povelu i Beržijeu, takođe, 1926. godine u Berlinu i Minhenu je nastala jedna mala kolonija stanovnika s one strane Himalaja. Jedan od članova te kolonije, izvesni tibetanski monah, prilično se zainteresovao za rastući nacistički pokret, tako da je čak postao i donekle poznat po svojim predviđanjima koliko će na kojim izborima stranka osvojiti mesta u Rajhstagu.
       To je, dakle, bila zemlja koja je, izgleda, iako malo poznata spoljašnjem svetu, poslala vojnu jedinicu sastavljenu od ljudi spremnih da umru za nacističku Nemačku. Ali, osim onih malih kolonija u Berlinu i Minhenu koje smo već pomenuli, kakva bi zamisliva veza mogla povezivati Tibet i Nemačku? Trgovačkih i ekonomskih veza nije bilo. Za razliku od Britanije, Nemačka svoju imperiju nije širila na Daleki istok. Nije bilo zajedničkog jezika, zajedničke religije, niti političkog afiniteta bilo koje strane ka onoj drugoj. U stvari, čini se da je veza bila čisto magijska. Tačnije, za nacističke vođe Tibet je na više načina bio privlačan zbog svoje mistične atmosfere, a privlačila su ih i tajna učenja koja su uspela da dopru do Zapada. Članovi grupe "Tula", lože "Prosvećenih" i mnogih drugih ezoterijskih organizacija koje su pomogle prilikom stvaranja Trećeg rajha, verovali su u ezoteričnu istoriju čovečanstva. A u arhivima tibetanskih manastira ta istorija bila je sačuvana u svom najčistijem obliku.
       U drugoj polovini prethodnog stoleća, zanimljive pojedinosti o tajnim učenjima Tibeta prenela je na Zapad jedna sjajna Ruskinja, madam Helena Petrovna Blavacki, koja je tvrdila da su je u tajne uputile same svete lame. Dalje, gospođa Blavacki je tvrdila da njeni "skriveni gospodari" imaju svoja staništa u nepristupačnim Himalajima, tačnije da se upravo tamo, na Tibetu, nalazi dom nadčoveka.
       Nikakvo čudo zato nije što su ti nestrpljivi tragači za nadčovekom poželeli da saznaju više. Povel i Beržije tvrde da su nacisti, čim su skupili dovoljno novca, organizovali nekoliko ekspedicija na Tibet, "koje su smenjivale jedna drugu sve do 1945."
       Jedan od najopipljivijih izraza zainteresovanih za Tibet bilo je prihvatanje jednog od najdubljih i najtajanstvenijih tibetanskih simbola - svastike (kukastog krsta).
      
       Svastika je jedan od najstarijih simbola koje čovečanstvo poznaje i, uz krst i krug, najrasprostranjeniji. Kukasti krst srećemo na ostacima grnčarije iz Grčke starim gotovo tri hiljade godina, ali i u drevnom Egiptu, Indiji, Kini. Navaho Indijanci u Severnoj Americi koristili su ga takođe, kao i arapsko-islamski čarobnjak. Nešto kasnije, ovaj simbol javlja se na zastavama nekih baltičkih država. Prvi hrišćanski misionari u Indiji, videvši ga urezanog na glavi jednog kipa Višne, nazvali su ga "đavoljim znakom". U stvari, u originalnom obliku bilo je upravo suprotno - svastika je bila simbol Sunca, pa samim tim i života. Budisti su ovaj simbol smatrali skupom srećnih znakova koji poseduje deset hiljada vrlina, jer je jedan od šezdeset pet mističnih znakova za koje se veruje da se mogu naći na svakom od čuvenih Budinih otisaka stopala. Pa i samo ime potiče iz sanskrta, jezika na kojem "svastika" znači sreća i blagostanje.
       Prema Vilijemu Šajreru, nacisti su znak usvojili direktno na Hitlerov nagovor: "Uleto 1920. Hitler, frustrirani umetnik koji je odjednom postao glavni propagandist, dobio je ideju koja se može nazvati jedino genijalnom. Partiji je nedostajao znak, amblem, steg, koji bi izražavao sve ono za šta se ona borila i koji bi podstakao imaginaciju masa kojima je, kako je Hitler smatrao, potrebna uočljiva zastava koju bi sledile i pod kojom bi se borile."
       Zatim je opisao kako je, posle dužeg razmišljanja i više nezadovoljavajućih rešenja, Hitler najzad smislio nacistički steg, koji će uskoro postati poznat u celoj Nemačkoj. U sredini crvenog polja nalazio se beli krug, a u njegovom centru - svastika.
       Kako se živelo u Okultnom rajhu? Imamo već Šajrerovu tvrdnju: bez ikakve sumnje, on je bio presrećan da odande ode. "Divna je stvar", pisao je, "ono osećanje olakšanja koje ispuni čoveka u trenutku kada napusti Nemačku." Moćne sile divljale su satanskom državom izazivajući - bar kod onih koji satanizmu nisu podlegli - depresiju i napetost.
      
       A satanska država je to i bila. Više u to ne može biti nikakve sumnje. Istina se odslikavala u crnim uniformama sveprisutnog SS-a, s njihovim nekromantskim oznakama, kao i u delovanju i opredeljenjima nacističke hijerarhije.
       Kada su u Nemačkoj nacisti došli na vlast, prvi na udaru nisu bili kao što bi se moglo pomisliti, Jevreji, već okultisti, a naročito - astrolozi. To je neke istoričare nateralo da, zajedno sa Erikom Houvom, zaključe da "Hitler, uprkos glasinama koje su se širile u zemlji, nije koristio magove i astrologe". Mi, međutim, znamo da je sa okultistima imao posla i te kako, budući da je i sam prošao obuku. Pa ipak, udario je po njima iz sve snage. U to nema sumnje.
       Prvi nagoveštaji događaja koji će se tek odigrati pojavili su se u proleće 1934. godine, kada je šef berlinske policije oglasio da se zabranjuje rad svima koji proriču sudbinu. Ubrzo je usledila opšta konfiskacija okultnih knjiga i literature u celoj Nemačkoj. Naređenja su dolazila odozgo. Akcija nije bila, kao što se često događa, rezultat preterane revnosti policije, budući da su i ljudstvo i oficiri bili potpuno zbunjeni, ne znajući kakve knjige valja tražiti. Tako je nekoliko savršeno pravovernih naslova završilo u mreži. Potom je zabranjen nemački ogranak Teozofskog društva gospođe Blavacki. Ono što nas iznenađuje je i činjenica je, kada su nacisti anektirali Austriju 1938, Adolfu Lancu, samozvanom preteči Hitlerovog pokreta i osnivaču Reda za koji se razmetao da je bio njegova prva manifestacija, zabranjeno da objavljuje svoje radove. Red "Novih templara" preselio se u ilegalu, a zatim je, po svoj prilici, prestao da deluje. Šta je Hitler mislio o masonima i redu "Germanen", koji je njegovoj državi podario simbol na zastavi, rekli smo još ranije.
       Ako je Hitler bio mag, šta ga je nagnalo da se tako ponaša prema svojim kolegama? Odgovor je jednostavan: upravo zbog toga što jeste bio mag, Hitler se ponašao tako kako se ponašao. Uposlimo, za tren. logiku. Za prosečnog političara, okultisti predstavljaju tek grupu ludaka s margina društva, potpuno bezopasnih po državu i suviše zanetih svojim bizarnim verovanjima da bi smetali čak i prvim komšijama. Svaki nagoveštaj da bi ti luckasti tipovi mogli da predstavljaju ozbiljnu snagu odbacuje se kao budalaština. U stvari, običan političar neće ići čak ni tako daleko da pomisli nešto takvo. Možete biti sigurni da će okultizam biti poslednja stvar koja će mu pasti na pamet. Ima on dovoljno praktičnih problema koji ga gnjave. Tako u nemagijskim režimima okultisti prolaze manje-više neuznemiravani.
       S druge strane, Hitler je bio istinski vernik. I on i mnogi od njegovih bliskih sledbenika verovali su da se u tamnom svetu okultnog nalazi veoma realna snaga. Budući da je koristio okultne tehnike da bi se dočepao vlasti, Hitler nije želeo konkurenciju. Valja, međutim, obratiti ovde pažnju na dva relevantna detalja: 1) tip okultista koje je progonio s najviše upornosti, i na 2) činjenicu da sve to nije bilo činjeno kako bi se iskorenilo upražnjavanje magije, već isključivo zato da bi magija postala monopol Nacističke partije.
       Da je predsednik Nikson naprasno prebegao u Peking, ili da Fidel Kastro iznenada zatraži politički azil u Velikoj Britaniji, teško da bi to izazvalo šok veći od onog koji je protresao nemačke vođe 10. maja 1941. godine.
       U petnaest minuta do šest popodne tog dana, firerov zamenik Rudolf Hes, Hitlerov prijatelj od prvih dana i drugi najmoćniji čovek u Nacističkoj partiji, popeo se u Augsburgu u svoj dvomotorni "meseršmit" i poleteo sam prema - Škotskoj. Kada je Hitler to doznao (Hes mu je bio po kuriru poslao pismo), bio je kao gromom ošinut. Očevici tvrde da je šetao gore-dole po svom kabinetu, udarajući se po čelu i ponavljajući da Hes mora biti da je poludeo. Pismo je samo dokazivalo njegovo ludilo. Očigledno, njegov sadržaj bio je sve samo ne jasan. "Ne prepoznajem Hesa u ovome" tvrdio je Hitler. "To je potpuno druga osoba. Mora da mu se desilo nešto, nekakav mentalni poremećaj."
       Nešto mu se, zaista, i desilo. NJegov "tajni gospodar", profesor Karl Haushofer, otkrio mu je jednu mističnu viziju. U snu je posvećenik iz Minhena video Hesa kako korača holovima engleskih baronskih zamkova u misiji sklapanja mira između dve velike nordijske nacije.
      
       Hitler je pozvao Geringa da bi smislili šta da učine suočeni sa jednom tako bizarnom situacijom. Ono što su na kraju odlučili bilo je krajnje tipično za njih. Vilhelm Meseršmit (NJilhelm Messerschmitt), vlasnik kompanije koja je u Augsburgu proizvodila avione, bio je uhapšen, a takođe i mnogi članovi Hesovog štaba. Među njima je bio u Ernst Šulte-Štrathaus (Ernst Schulte-Strathaus), okultista i astrolog. To je nagoveštavalo stvari koje će tek doći. Iako je Šulte-Štrathaus poricao da je bilo šta znao o Hesovim planovima, astrološki ili na bilo koji drugi način, partijski šefovi smesta su počeli da prave planove za još jednu magijsku čistku.
       Na dan 9. juna, Gestapo je krenuo u akciju širom Nemačke, hapseći okultiste jednog za drugim. Na udaru su se našli sledbenici Lanca i Štajnera, klervoajand, nadrilekari, pa čak i oni koji su se samo zalagali za prirodno lečenje. "Gestapo je svoju pažnju usredsredio na astrologe, kako bi otkrio svakog među njima koji je mogao biti u vezi s Hesom", tvrdi Elik Hounj (Ellic Honje). "Nije verovatno da je 'astrolog koji nedostaje' ikada pronađen, budući da, po svoj prilici, nikada nije ni postojao."
       A ipak, nije tako. Uprkos Haushoferovom "proročkom" snu i (gotovo isto toliko čudesnom) uspešnom dolasku u Škotsku, Hesu nije uspelo da sklopi mir između Nemačke i Britanije. Ostatak rata proveo je u zatvoru, a na suđenju u Nirnbergu rekao je doktoru D. M. Keliju (D. M. Kelldž), zatvorskom psihijatru, da mu je krajem 1940. jedan astrolog rekao da je on predodređen da donese mir.
       Priča je bizarna, zaista, ali bi je čovek mogao nazvati tek jednim danom u životu Okultnog rajha. Bilo je i drugih takvih dana.
       Promena ratne sreće koja je nastupila 1943. imala je mnogo neposredniji efekat na Italiju nego na Nemačku. Duče Benito Musolini bio je preplašen, bolestan i bez iluzija. NJegov režim se rušio, i on je to znao. Živeo je u strahu od savezničke invazije za koju je, ne bez razloga, verovao da je neizbežna. Na dan 7. aprila te godine, Hitler se sreo s njim u Salcburgu u nadi da će moći da mu ulije nešto elana. Još jednom je stara magija - ili je to bio mesmerizam? - uspela. Gebels je u svom dnevniku zapisao: "Kada je Musolini izašao iz voza... izgledao je kao skršeni starac; kada je odlazio, bio je pun energije i spreman na sve."
       No, prošlo je bilo ono vreme kad je jedan takav postupak imao više od tek prolaznog efekta. Već 19. juna dva diktatora morala su da se sretnu ponovo. U međuvremenu se vojna situacija još više pogoršala, i Musolini se nalazio na ivici panike. Bio je to njihov trinaesti sastanak, i za Hitlera je bio nesrećan jer je otkrio da više uopšte ne može da utiče na svog starog prijatelja. Zaista, Musolini je bio u takvom stanju da je u pojedinim momentima teško mogao da prati ono o čemu se govorilo. Vratio se u Rim da bi otkrio da se lošoj vojnoj pridružila još gora politička situacija. Više zahvaljujući sreći nego veštini, uspeo je da prevaziđe tu trenutnu krizu, ali je najgore tek dolazilo.
       Dvadesetpetog jula, posle sastanka Velikog veća, sazvanog prvi put posle 1939, pozvan je u dvor. Tamo mu je kralj Vitorio Emanuele otvoreno rekao: "U ovom trenutku, Vi ste najomraženiji čovek u Italiji." Malo kasnije, trenutno najomraženiji čovek u Italiji napustio je dvor u kolima hitne pomoći, na putu za - zatvor.
       Hitler, koji je na prve vesti o sastanku Velikog veća reagovao pomalo začuđeno ("Čemu koriste takva veća? Šta čine osim što brbljaju"), bio je potresen vešću o hapšenju Musolinija. Ipak, brzo se oporavio i počeo hladno da razmišlja o merama koje treba hitno preduzeti. Pravilno je zaključio da će Italija, iako se novi, Badoljov režim kleo u neokrnjeno prijateljstvo, iskoristiti prvu priliku da zaključi separatni mir sa Saveznicima. Hitler nije verovao nijednom Italijanu osim Dučeu. Dakle, glavni plan mu je bio da Dučea vrati na vlast. Pošto je jednom sačinio plan, povukao se i očekivao razvoj događaja.
      
       Nije morao dugo da čeka. Osmog septembra uputio se u Ukrajinu, planirajući da tamo ostane onoliko dugo koliko je potrebno da se ojača uzdrmani Istočni front. Ali, njegove proročke sposobnosti počele su da ga muče. Nisu mu davale jasnu informaciju o tome šta će se dogoditi, ali ga je obuzeo, kako je Gebels kasnije tvrdio, "čudan nemir". Taj nemir postao je toliko jak da se još iste večeri avionom vratio u svoj štab u Pruskoj. Tamo je saznao da je Italija potpisala primirje sa Saveznicima.
       Planovi načinjeni u julu realizovali su se i dalje, pa danas izgleda da su Nemci, uglavnom zahvaljujući neaktivnosti Saveznika, uspeli da zauzmu dve trećine Italije, uključujući tu i Rim. A onda je, gonjen lojalnošću koju bi čovek teško očekivao od takvog cinika, započeo obimnu operaciju pronalaženja i spasavanja Musolinija. Glavni problem je bio - pronaći dučea. Budući da obaveštajci nisu imali nikakvog uspeha u tome, nacisti su pribegli ezoteričnim metodima.
       Deo magijske prakse u Okultnom rajhu bilo je osnivanje, godine 1942, "Instituta za visak" u Berlinu. Upotreba viska u okultnom potiče od pseudonaučne grane veštine poznate pod nazivom "radionika" ili "radiestezija", koja, očito, potiče od drevne veštine traženja vode. Prema narodnom verovanju, za to obdareni ljudi mogu otkriti podzemne vodene tokove uz pomoć rašlji, hodajući unaokolo. Kada naiđu na vodu, rašlje se u njihovim rukama iskrive, ponekad tako naglo i jako da se polome. No, na taj način može se naći i koješta drugo, ne samo voda. Neki od rašljara dokazali su da na taj način mogu pronaći metale, čak i - naftu. Sličnu, za vojsku prilično neuobičajenu, napravu koristili su američki vojnici u Vijetnamu da bi otkrili mine koje je unaokolo posejao Vijet-kong, a koje u sebi nisu imale metalnih delova koje bi detektori metala mogli da otkriju.
      
       Prvi istraživači ovog fenomena isfabrikovali su beskrajne teorije o vibracijama i još neotkrivenim "zracima". Neki naučnici, koji su gajili sklonosti ka psihologiji, držali su, međutim, da rašljar sam utiče na svoj instrument, nesvesno vođen po zemljištu koje ispituje. To je zvučalo razumnije, budući da iskusni geolozi često mogu mnogo da kažu šta se nalazi pod površinom zemlje samo pažljivo posmatrajući ono što se nalazi na njoj. Ali, avaj, sve teorije su prohujale sa vihorom u trenutku kada je ustanovljeno da rašljar može, doduše ne uz pomoć rašlji već uz pomoć viska, da nađe vodu ne pomerajući se s mesta - u stvari, jednostavno držeći visak nad mapom.
       Magovi koji su upravljali Nemačkom znali su, naravno, za ovaj fenomen. No, pogrešno su pretpostavili da to znaju i drugi, pa su rešili da ga koriste u vojne svrhe. Kada je Britanska ratna mornarica, godine 1942, naglo povećala broj uništenih nemačkih podmornica, mornarički kapetan Hans Reder (Hans Roeder) posumnjao je da britanski Admiralitet koristi stručnjake sa viskom koji mu govore gde se nemačke podmornice nalaze. NJegova sugestija je prihvaćena zdravo za gotovo, a on je dobio zaduženje da vodi Institut za visak u kojem su u najvećoj tajnosti klervoajanti i psihici sedeli nad mapama Atlantika, pokušavajući da pomoću viska utvrde položaj savezničkih konvoja. Upravo su se, dakle, toj tajnoj instituciji nacisti obratili 1943. za pomoć, kako bi pronašli firerovog starog prijatelja, bivšeg dučea. Jedan ekspert na tom području odmah se bacio na posao i otkrio, prema navodima generala Šelenberga, da se Musolini nalazi na ostrvcetu Madalena, blizu severnog vrha Sardinije. To je zaista bilo mesto na kojem se Musolini nalazio kratko vreme pre nego što je ponovo prebačen na kopno, odakle su ga spasle elitne SS-jedinice.
       Nekako je lakše prihvatiti da ljudi - čak i političari - mogu biti dovoljno zavedeni da upražnjavaju magiju u naše doba, nego poverovati da je ona bila jednostavno samo deo satanizma na nacionalnom nivou. Ali, držimo li se ortodoksne hrišćanske doktrine prema kojoj je Satana neprijatelj, onda je Hitler bez sumnje bio satanist. Takav zaključak nas, međutim, ne nagoni da verujemo da Satana zaista i postoji, niti da je Hitler sam verovao u svog ličnog đavola. Međutim, kao što smo iz njegovog ponašanja uspeli da spoznamo da je Hitler prošao magijsku obuku, tako iz tog ponašanja možemo videti i kakav je bio karakter te obuke - a bio je, bez sumnje, satanistički. A ako je razumno pretpostaviti da će se samo crni mag gnjaviti time da proganja bele magove, možemo pretpostaviti da bi samo satanist potrošio silno vreme i energiju proganjajući Hristovu Crkvu.
       Da li je Hitler bio svestan svog satanizma ili ne, ostaje otvoreno pitanje. No, setimo li se njegovog dubokog proučavanja ezoteričnih misterija i činjenice da je, kako ćemo videti, bio na čelu pokreta koji je po svojoj suštini bio verski, sumnja ostaje. Papa Pije XII nazvao je nacional-socijalizam 1945. "arogantnim otpadništvom od Isusa Hrista, poricanjem njegovog učenja i čina iskupljenja". Sam Hitler imao je veoma malo vremena za pape, premda je kao katolik učen da smatra papu vikarom Hristovim na Zemlji, prvog među svešteničkim zastupnicima sila svetlosti. Godine 1933, licemerno je izrazio nadu u poboljšanje odnosa sa Svetom Stolicom. Deset godina kasnije, na jednom sastanku s Musolinijem posvećenom vojnim pitanjima, pokazao se u pravom svetlu izjavivši: "Idem pravo u Vatikan. Mislite li da me Vatikan plaši. Ta bagra..."
      
       Od samog početka nije prestajao sa smišljenim napadima na hrišćanstvo u Nemačkoj. U godini u kojoj je došao na vlast, "Liga katoličke mladeži" je raspuštena. Katoličke publikacije bile su bezobzirno zabranjivane. Godinu kasnije, vođa "Katoličke akcije" u Nemačkoj je ubijen. Tokom nekoliko sledećih godina, hiljade katoličkih sveštenika, opatica i laika bili su progonjeni i zatvarani. Papa Pije XI govorio je o "tajnom i javnom fundamentalnom neprijateljstvu prema Hristu i njegovoj Crkvi". Protestanti su prošli tek nešto bolje. Jedan sveštenik nazvao je vladavinu nacista "godinama tame" - što je bilo bliže istini nego što je on mogao i da zamisli. Kao i katolički, i protestantski sveštenici bili su predmet nedobrodošle pažnje Gestapoa. Na stotine ih je uhapšeno - više od osam stotina samo 1937. godine. Iako čine dve trećine vernika u Nemačkoj, Hitler nije imao vremena za protestante. "To su beznačajni, mali ljudi, poslušni kao psi, koji se znoje od neprijatnosti kada im se čovek obrati", rekao je jednom prilikom.
       Što se tiče položaja religije uopšte, ilustrativna je izjava Hitlerovog sekretara Martina Bormana iz 1941: "Nacionalsocijalizam i hrišćanstvo su nepomirljivi protivnici." Suočeni s tom i sličnim izjavama, istoričari pominju nekakav nejasni "novi paganizam" ili oživljavanje kulta starih germanskih bogova. Bilo bi, bez sumnje, mnogo poštenije, a i daleko više u skladu sa činjenicama, kada bi ono što se događalo opisali kao satanizam u dvadesetom veku.
       Nema apsolutno nikakve sumnje u religioznu prirodu nacističkog pokreta, a to je i ideolog partije, Alfred Rozenberg, jasno izneo u svojim člancima koji se bave Nacionalnom crkvom Rajha. Tu se pominjalo "neopozivo iskorenjivanje" "čudnih i stranih" hrišćanskih veroispovesti i zahtevalo da se Biblija u Nemačkoj zabrani. Na oltarima novih nemačkih crkava nalaziće se samo jedna "sveta knjiga" - Hitlerov Mein Kampf. Na levoj strani svakog oltara stajao bi mač. U poslednjem članku o Nacionalnoj crkvi Rajha, doslovce piše: "Na dan njenog osnivanja, hrišćanski krst mora biti uklonjen iz svih hramova, katedrala i kapela i zamenjen jedinim nepobedivim simbolom: svastikom."
       Svastika, u ovom slučaju kukasti krst s naopako okrenutim kracima, to moramo stalno imali na umu, simbol je sila tame.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Dete austrijske provincije, slabo talentovan likovnjak, neupadljivi kaplar u Prvom svetskom ratu, razočarani posleratni marginalac, neuspešni zaverenik, komična pojava - a, ipak, postaje jedna od najvažnijih ličnosti XX veka. Kako je to uspelo Adolfu Hitleru?        Na to pitanje odgovarali su mnogi, sa raznih aspekata. DŽems Herbert Brenan, irski novinar i publicista, smatra da tome treba dodati još jednu dimenziju - Hitlerovu moć prekognicije, retku sposobnost predviđanja budućnosti. Vidovitost, kako bi se reklo našim jezikom. Brenan koji je dvanaest godina podučavan kabali a izučio je i ji-đing, posvetio je tome knjigu "Okultni Rajh" (izdavač "Plavi krug", Beograd, 2000). Prevod sa engleskog Darko Bolfan. NIN će u nekoliko nastavaka objaviti izvode iz ove knjige.        Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ.