Između Vatikana i Pekinga razdaljina veća od Svilenog puta kojim je prošao Marko Polo. Most uzajamnog razumevanja još nije sagrađen. Ko su kineski katolički sveci?

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga )
      
       Možda je još preuranjeno pitati: kada će papa u Kinu? Prvo bi trebalo odgovoriti da li će poglavar Katoličke crkve (i jedan od najvećih svetskih putnika) uopšte posetiti Kinu.
       Za sada nema mnogo izgleda. Kina, zemlja u kojoj živi svaki peti čovek na planeti, ostaće izvan papine maršrute možda zauvek, s obzirom na njegove poodmakle godine. To će biti minus za vatikansku politiku pomirenja, ali i za kinesku politiku otvaranja.
       Kinezi, s obzirom na svoju zagledanost u dugu istoriju, ne shvataju to tragično: možda za pet, deset ili sto godina. Premijer DŽu Žungđi izjavio je ovih dana jednom kinesko- italijanskom časopisu (evroazijskoj reviji za probleme geopolitike) da je Kina već mnogo puta kontaktirala sa Vatikanom i jasno mu stavila do znanja pod kojim uslovima je moguće uspostaviti međusobne odnose. Kineski uslovi su političke, a ne verske prirode.
       Najvažniji uslov je da Vatikan prizna postojanje samo jedne Kine, to jest da je legitimni predstavnik Kine vlada u Pekingu, dok je Tajvan samo kineska provincija. Odatle proističu i svi drugi kineski zahtevi: da Vatikan povuče svog zvaničnog predstavnika sa Tajvana i da time " prestane da se meša u kineska unutrašnja pitanja pod vidom religiozne aktivnosti".
       Papa će biti pozvan u Kinu kada se ovo pitanje reši, naglasio je kineski premijer i dodao neodređeno: "Mislim da su pregovori možda u toku."
       Ako su neki kontakti zaista u toku, onda se to drži daleko od javnosti. Ono za šta javnost, zna, jeste najnovije zaoštravanje odnosa izazvano odlukom Vatikana da proglasi za svece 120 katoličkih sveštenika i misionara koji su ubijeni u Kini od 1644. do 1930. godine. Među njima su 33 strana misionara o kojima kineska štampa sada uveliko piše.
       Sveti Alberikus Kresciteli
       ( 1863-1900) sa kineskim imenom Guo Hside, misionar u provinciji Šaanhsi, doneo je odluku da sve ćerke njegovih vernika moraju da budu pokrštene pre venčanja. To je obavljao na malo neobičan način : proglasio je pravo prve bračne noći i koristio ga u svakoj prilici. Osim toga, bio je u stalnoj vezi sa lokalnim moćnicima, samozvanim generalima i mafijašima, i pomagao im u prikupljanju poreza od seljaka, što se svodilo na najobičniju pljačku.
       Ništa bolji nije bio ni novoproglašeni svetac Ogist Šapdelen (1814-56), francuski misionar, koga su misionarski putevi odveli u kinesku unutrašnjost. Prema lokalnim dokumentima, on je tesno sarađivao sa korumpiranim vlastima, silovao i pljačkao. Koristio je bandite za širenje katoličke vere među seljacima. Poznato je - navodi kineska štampa - da je živeo sa "jednom atraktivnom udovicom" a mnogo puta je "silovao neveste koje su došle kod njega u crkvu radi venčanja".
      
       Reagovanje Kineske katoličke crkve
       Kinezi imaju podatke i o svetom Francisku de Kapilasu, španskom misionaru koji je 1641. sa Tajvana prešao u Fuđijen. Tamo je propovedao neku posebnu seksualnu slobodu, sam je bio okružen lepim ženama, imao je dete... Prebacio je 40 sanduka sa umetničkim vrednostima iz Kine u Italiju. " On je bio najobičniji misionarski reketaš" - piše štampa.
       I tako, u tom stilu, ređaju se mnoge biografije kineskih svetaca.
       U Kini postoje dve katoličke crkve: Patriotska koja javno deluje i ona ilegalna, čiji se članovi okupljaju po domovima i privatnim stanovima. I jedna i druga crkva imaju oko četiri miliona sledbenika, pri čemu je Patriotska crkva " zvanična, samoupravna i samostalna", nezavisna od Vatikana. Ona druga, ilegalna, prihvata papu kao vrhovnog poglavara.
       Stvari sa katoličkom crkvom su dodatno komplikovane činjenicom da na Tajvanu takođe postoji dobro organizovana katolička crkva koja, takođe, prihvata rimskog papu kao vrhovnog poglavara, a Vatikan je jedna od 28 država koja priznaje nezavisnost Tajvana, svakako po svom uticaju najznačajnija među njima.
       Pošto je Vatikan kanonizirao 120 svetaca (kineska štampa piše to pod navodnicima), reagovala je Kineska patriotska asocijacija katolika i Biskupska konferencija saopštenjem u kome tvrdi da je reč o "iskrivljavanju istorije" i da je odluka Vatikana donesena bez "dubljeg istraživanja".
       Kineska katolička crkva smatra da se Vatikan oslonio na "biskupe sa Tajvana", da nije konsultovao Katoličku crkvu u Kini i da je time "ignorisao njen suverenitet". Posebno su zamerili da je za dan kanonizacije kineskih svetaca izabran nacionalni praznik Narodne Republike Kine čime je "uvređen kineski narod" što Crkva nikada ne može tolerisati ili prihvatiti". Još se dodaje da su neki od svetaca bili u službi imperijalističke agresije na Kinu.
       Ali da sve ne bi bilo samo u dalekoj istoriji, Kineska katolička crkva citira izjavu vatikanske zvanične agencije prema kojoj je " kanonizacija kineskih svetaca izazov pekinškoj vladi ".To je prokomentarisano kao želja Vatikana da obnovi svoju kontrolu nad Kineskom katoličkom crkvom i kao otvoreni poziv katolicima da deluju protiv vlade.
      
       Lista obostranih grešaka
       Dug je istorijat odnosa Kine i Katoličke crkve, zato je valjda i duga lista međusobnog nerazumevanja, grešaka i pogrešnih procena.
       Kardinalnu grešku napravio je rimski papa sredinom 17. veka kada je zabranio kineskim katolicima da se pridržavaju svojih tradicionalnih rituala kojima se odaje poštovanje precima. Papini izaslanici su preneli kineskom caru da je rimski papa vrhovna ličnost koja odlučuje o pitanjima religije. Car je, naravno, mislio drugačije ("samo je jedno sunce pod nebom" ) i zabranio hrišćanstvo u Kini, proterao misionare i jezuitima dozvolio da ostanu samo u Pekingu.
       Tako je u doba Ćin dinastije bila propuštena velika šansa Vatikana, jer su Kinezi - koji nikada nisu imali monoteističku religiju - bili do tada tolerantni prema hrišćanstvu, islamu i drugim religijama sa strane.
       Zabrana hrišćanstva (pre svega katolicizma) trajala je sto godina, ali je Vatikan kasnije opet povlačio neke pogrešne poteze. Tako je pozvao kineske katolike da budu neutralni prema japanskoj agresiji 1937-45, zatim je bio prvi koji je priznao marionetsku državicu Manćuko, u kojoj je Japan (ponovo) ustoličio poslednjeg kineskog cara Pu Jia, posle revolucije neprijateljski se odnosio prema NR Kini i podržavao Jang Kajšeka na Tajvanu itd.
       Ni kineski saldo nije mnogo bolji: misionari su bili zaista česte žrtve kineske klaustrofobičnosti i mnoge misionarske glave odletele su u pobunama koje su stotinu godina potresale Kinu. Katolička crkva stradala je i u novije vreme, posebno u Kulturnoj revoluciji, a nekolicina katoličkih sveštenika i danas se nalazi u kineskim zatvorima jer su svoju veru širili u takozvanim "podzemnim crkvama".
       Sve je to, ipak, prošlost i italijanski stručnjak za odnose Vatikana i Kine Frančesko Sisci s pravom skreće pažnju na mogućnosti približavanja Vatikana i Kine i na korisne efekte koje bi od toga imala jedna i druga strana.
       Za Kinu, na primer, korist bi mogla da bude na unutrašnjem i na spoljašnjem planu. Vatikan bi morao da se obaveže da neće destabilizovati zemlju, kao što to čini Falung gung, sekta koja okuplja skoro sto miliona ljudi. Uostalom, kaže ovaj stručnjak, Katolička crkva je bila među prvima koja je kritikovala aktivnost Falung gunga i koja ima iskustvo i znanje u borbi protiv raznih sekti.
       Uspostavljanjem odnosa sa Vatikanom Kina bi dobila liberalniji imidž u zapadnom svetu, posebno u Sjedinjenim Državama, umanjila bi tamošnju popularnost dalaj lame ("ako može Vatikan da uspostavi odnose, zašto ne može dalaj lama") i naravno, najveći dobitak bila bi odluka da se prekinu diplomatski odnosi Vatikana sa Tajvanom. Ovo poslednje bi, možda, imalo i širi uticaj, posebno na neke južnoameričke državice koje održavaju zvanične odnose sa tajvanskom vladom.
      
       Lista obostranih grešaka
       Naravno, Vatikan takođe ima svoje uslove od kojih je za Kinu najteže prihvatiti onaj glavni: da Katolička crkva u Kini bude pod Svetom stolicom koja će imenovati kardinale, biskupe itd., kao što čini za sve katoličke crkve u svetu. Kinezi to teško mogu da progutaju, jer se to kosi sa njihovim principom da su samostalni i nezavisni u svim oblastima, pa tako i na u religiji.
       Ovih dana je kineska vlada donela specijalna pravila o tome na koji način stranci mogu da obavljaju versku aktivnost na teritoriji Kine. Tu se precizira da se obredi mogu obavljati samo u zvanično priznatim crkvama i da svi kontakti moraju da budu uz odobrenje i saglasnost zvaničnih organa...
       Vlasti su obavezale strane vernike i religiozne institucije i organizacije na strogo poštovanje kineskih zakona i propisa i zabranili im da se mešaju u aktivnost kineskih verskih zajednica.
       Zabranjeno im je takođe da imenuju Kineze u sastav svog religioznog personala, da šire svoju religiju i redove među kineskim građanima, da postavljaju religiozne simbole bez zvaničnih odobrenja, da održavaju verske obrede na privremenim mestima, da prodaju verske knjige, novine, da šire versku propagandu i "druge misionarske aktivnosti".
       Ovo, naravno, nije inspirisano samo katolicima i Vatikanom. Čini se da je trenutno veći problem sa islamskim fundamentalizmom koji se širi u kineskim provincijama na zapadu.
       Posle serije kritičkih napisa u kineskoj štampi o kanonizaciji "kineskih mučenika" i posle objavljivanja najnovijeg propisa kineske vlade o regulisanju aktivnosti stranih verskih organizacija u Kini, zaista je teško poverovati da bi rimski papa mogao da dođe u Peking.
       Prvo bi, kaže pomenuti italijanski stručnjak, trebalo sagraditi most poverenja, a zatim da obe strane dođu do njegove polovine. Što je takođe prilično teško zamisliti.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ