Posle političkog prevrata, pred ovim društvom stoji veliki posao - izgradnja civilnog društva. Koliko god priča o NVO (nevladinim organizacijama) zvučala teoretski, radi se u stvari o aktivnostima kojima svakodnevni život građanina treba da se učini boljim

      Bio je toliko rezigniran da nije mogao a da ćutljivom mušteriji ne ispriča: njegov kolega taksista izgoreo je pri nekom pretakanju benzina; on juče išao s unesrećenom porodicom u Udruženje; "Beotaksi" ima sedam hiljada članova; predlagao je da svako da po dinar ("Jedan jedini dinar, čoveče!") da se porodici koliko-toliko pomogne; ali, beogradski taksista G. S. (registracioni broj 5104) ne nađe ni mrve od toliko nužne a tako male solidarnosti; niko ne dade ni dinar. "Kakvi smo to ljudi", pita glasom bez ikakve emocije.
       Pitanje zaista zvuči sumorno a odgovor jednostavno: neorganizovani smo. Potpuno neorganizovani.
       Evo primera iz susedne Mađarske koji će nam pomoći da razumemo u kojem dobu živimo i kako se rešavaju ovakvi problemi. Dakle, profesori engleskog jezika nalaze poslove koji su bolje plaćeni nego podučavanje dece u školi. I, logično, napuštaju škole. Država tu nije mogla da pomogne: ograničen je budžet a i ne mogu se praviti razlike među profesorima. Ko može? Roditelji. Oni su se organizovali, rešili da skupe doplatu za profesore engleskog, da deca uče taj jezik bez koga se neće moći u novom vremenu. Tako udruženi, zainteresovani ljudi širom zemaljske kugle zovu se NGO (non-governmental organisations), prevedeno sa engleskog na naš jezik - NVO (nevladine organizacije).
       U postindustrijskom društvu NVO se svrstava u ono što se najslikovitije opisuje kao - treći sektor. On je negde između političke (partije, borbe za vlast, vođenje države) i komercijalne sfere (proizvodnja, trgovina i svi profitni poslovi). U političkoj teoriji to se zove civilno društvo - otprilike "sfera svakodnevnog društvenog života koju uređuju obični građani koji u svojim rukama nemaju poluge moći (ni političke, ni ekonomske)". Polje delovanja je nezavisno "od vlade, privatnog kapitala i političkih partija".
       Prosto. Kad uočite da je u društvu nešto za ispravljanje, dogradnju, izgradnju, kritiku, slobodni ste da se udružite sa istomišljenicima, registrujete se kod nadležnog organa i - radite. Istomišljenici ne moraju biti samo iz tvog naroda, tvoje države, pa ni sa tvog kontinenta.
      
       Deca
       Ovih dana u ovoj zemlji jedna od
       najaktivnijih nevladinih organizacija je Save the Children (Spasimo decu) - "vodeća međunarodna dobrotvorna organizacija koja se bavi decom". Ona našoj zemlji pribavlja trenutno najpotrebnije - humanitarnu pomoć.
       "Nameravamo da ove zime stignemo do 100 hiljada dece", kaže šef beogradske kancelarije Karlo Puškarica. Deliće se odeća, obuća, hrana, lekovi, pa i igračke. To su milioni maraka. "Za godinu i po od bombardovanja, ovde je utrošeno 14 miliona maraka. Deo toga su naša sredstva, a deo Humanitarnog biroa Evropske unije (ECHO)."
       Elegantina DŽeb bi ove jeseni sigurno bila zadovoljna ostvarivanjem svoje plemenite ideje u Srbiji. Ta gospođa je 1919. osnovala fond nedvosmislenog imena Save the Children (Spasimo decu), sastavila za svoje sledbenike Povelju dečjih prava a koja je posle postala osnov za Konvenciju UN o pravima deteta. Ta nevladina organizacija kao ISCA (Internacionalna Save the Children (alijansa) danas spasava decu od bede, rata, neznanja i bolesti u više od 70 zemalja. Beogradska kancelarija (još) deo je britanske Save the Children. Ovde je sedam godina. Za njenu čistu registraciju u SRJ postoje zakonske prepreke, ali ne i za rad.
       "Odmah posle oktobarskih promena pozvao sam ljude iz ICVA (Međunarodni savet volonterskih organizacija), sastavili smo pismo i poslali ga - od Koštunice pa nadalje - na 100 adresa: da nas zakonska nesavršenost ne ometa da učinimo što više možemo za ovu zemlju pred tešku zimu. Stiglo je ovde odmah desetak predstavnika nacionalnih Save the Children da se upoznaju sa situacijom i našim potrebama. Rekao sam im da nema potrebe da teoretišemo, sedimo u kola i hajde da sve vidimo. Kragujevac, Niš, Babušnica... Od mesta do mesta, 700 kilometara. I sve im je bilo jasno", objašnjava način rada gospodin Puškarica.
       Odlučeno je da se pomoć odmah šalje. Koordinira kancelarija u Beogradu. "Nevladine organizacije rade mnogo brže od državne administracije. Kad Evropska unija nešto odvoji sada, to ne može da stigne za dva, tri meseca. Sad se ne može čekati, zima je na pragu", kaže Karlo Puškarica.
      
       Samopomoć
       Ovo društvo je, nažalost, sada u takvom stanju da mu treba humanitarna pomoć, ali već od proleća čeka nas izgradnja sektora nevladinih organizacija. U modernom društvu važno koliko i izgradnja institucija demokratske procedure. Odnosno, ovo je neodvojivo. O tome dr Marija Parun-Kolin iz Instituta društvenih nauka u Beogradu kaže: "Glavni pravac razvoja nevladinog sektora u našem društvu biće u socijalnoj sferi. Treći sektor treba da bude katalizator promena u socijalnoj zaštiti, obrazovanju, zdravstvu. Domovi za stare, pomoć starima u kući, savetovališta, centri za invalide... Glavni cilj razvoja trećeg sektora je da se ljudi osposobe da pomognu sebi. Dakle, aktivnost. U zapadnim društvima siromaštvo ne znači glad, nemanje gde da se spava i šta da se obuče. Problem je isključenost tih ljudi iz društva. Kako ih vratiti? Kako razviti nove oblike solidarnosti? Kako obezbediti nove oblike zapošljavanja? Kako nadomestiti ulogu koju je dosad imala porodica u društvu u kojem se više od polovine brakova raspadne. Usamljeni ljudi, frustrirana deca... Moram da kažem, koliko god istočnoevropska društva sporo usvajaju zapadne vrednosti, tako se paradoksalno brzo pojavljuju simptomi savremene zapadne društvene patologije. Kod njih je to drugo lice onog dobrog, a kod nas samo novo lice bede. Kad dođete u Budimpeštu, odmah ćete uočiti gomile beskućnika kao i u zapadnim metropolama. Kažu da ih već ima 30-40 hiljada."
       Svako ozbiljno razmatranje ovih pojava kazuje da je to i posledica planetarne društvene promene što se zove nejasnim imenom - globalizacija. Svetska ekonomska utakmica nacionalne države gura u drugi plan, a to smanjuje njihovu sposobnost da se sveobuhvatno brinu o svojim građanima. Tako sedamdesete i naftna kriza najavljuju povlačenje dotad uzorne "države blagostanja" s istorijske pozornice. Naučnici danas upozoravaju da se "zahuktala ekonomska globalizacija svakako ne može zaustaviti pa joj se zato moramo prilagođavati".
       Država onda pomaže građanima da se samoorganizuju: daje deo sredstava iz budžeta za NVO, oslobađa poreza onoga ko daje donacije neprofitnim organizacijama. Počinje i oživljavanje pomalo zaboravljenog "filantropskog elementa". Nekako se vraća u modu učenje prosvetitelja iz XVIII veka da je čovek (pa i biznismen) po prirodi dobar te da mu treba pružiti priliku da razvije svoje sposobnosti u skladu sa svojom prirodom.
      
       Filantropija
       "Filantropski trend" se može i statistički dokazivati. U SAD su "između 1973. i 1993. dobrovoljni prilozi porasli za 500 odsto". Ogrnuti uzvišenom filantropskom misijom, donatori su spremni da daju dva odsto od ličnih prihoda, a stvarni razlozi i nisu tako uzvišeni: da u javnosti izgledaju bolji, u reklamne svrhe, zbog oslobađanja poreza, za lični prestiž i slavu, za pothranjivanje sopstvenog osećaja (slatke) moći, pa sve do "pranja" novca i distribucije (njima) beskorisnih proizvoda.
       Naši novi bogataši nisu ni toliko filantropi, ali kad država promeni zakone i kad se u društvu bude znalo ko je ko - može se očekivati da to i postanu.
       Iskustva Čeha, Mađara i Poljaka pokazuju da je za treći sektor, u početku, važan doprinos bogate emigracije sa Zapada. U našem slučaju, ipak, dr Marija Parun-Kolin prednost daje obnovi pretkomunističke "kulture zadužbinarstva". Toga je u ovom narodu oduvek bilo. Baš se ovih dana obeležava dvestota godišnjica rođenja Ilije M. Kolarca.
       Pomoći talentovanog mladog čoveka da razvije sposobnosti spada oduvek u red najplemenitijih (i društveno najkorisnijih) podrški. "Kroz umetničke radionice prvo projekta 'Talenti' od 1994, pa onda kroz ovaj Centar, od 1998. prošlo je više od hiljadu talentovanih", iznosi Ivan DŽidić programski direktor Centra za stvaralaštvo mladih. Oni su se u Centru sreli sa oko 400 mentora, predavača, demonstratora, inače, izuzetnih i poznatih umetnika, naučnika, kulturnih i javnih radnika. Polaznici su snimili oko 100 dokumentarnih i dva kratka igrana filma, organizovano je oko 100 kolektivnih i samostalnih izložbi, 10 izložbi fotografije, izdato 17 knjiga.
       "Na jednog polaznika utroši se godišnje oko 50 hiljada dinara u proseku. Novac pribavljamo kroz sponzorstva i donacije, a nešto i od prodaje vlastitih projekata", kaže DŽidić. "Razvojna linija ide ka povećanju dela samofinansiranja. Taj deo dobiti se, inače, vraća u budžet."
       Tu su i rezultati. Polaznica Centra Sandra Nešović dobila je Brankovu nagradu za knjigu pesama "Pečat za jedno vreme", a dve devojke iz likovne radionice osvojile su prve nagrade na Balkanskom festivalu u Grčkoj i onda pozvane na susret umetnika u Stokholmu. To nije sve.
      
       Politika
       Ipak, trenutno je u našoj zemlji najzapaženiji rad nevladinih organizacija koje rade na izmeni političkog ambijenta. "Građanska inicijativa" je prošle nedelje organizovala u Beogradu veliku konferenciju "(O)čuvanje demokratije". Prisutan je bio i savezni ministar Miroljub Labus, a njegov kolega Rasim LJajić je poslao pismo. Raspravljalo se o učešću NVO u prošlim (istorijskim) izborima i pristupu sledećim decembarskim. Jedan egzaltiran govornik odredio je međunarodnu orijentaciju: "Posle Slovačke, Hrvatske i Srbije, na redu je Belorusija."
       Inače, u normalnim okolnostima obaveza je države da osigura slobodu pojedinca i jednakost građana, a "civilno društvo osigurava maksimum učešća građana u javnom životu a time i maksimum odgovornosti vlada prema građanima u vreme između izbora". Ostvarenje toga je najbliže onome u skandinavskim zemljama.
       Treći sektor - ili kako se još zove nevladin ili neprofitni sektor - u SRJ "od legalizacije društvenog i političkog pluralizma broji oko
       1 200 NVO. One se uveliko razlikuju od prijašnjih udruženja građana i društvenih organizacija kojih je trenutno registrovano oko 24 hiljade", iznosi Žarko Paunović iz Centra za razvoj neprofitnog sektora. "Nevladine organizacije su nastajale u teškim uslovima, a najveći porast beleži se posle građanskog protesta 1996/97. Izgrađena je i mala ali značajna infrastruktura."
       Inicijative malih grupa moraju se negde koordinirati i objedinjavati. To se, po jeziku iz kojeg dolazi termin NVO, zove ambrela organizacijama. Održana su dosad i dva Foruma jugoslovenskih nevladinih organizacija, sveopšti sabori NVO.
       Izdato je niz priručnika za snalaženje u ovoj potpuno nepoznatoj oblasti. Recimo, "Kako osnovati i registrovati NVO" - sve sa formularima za zapisnik osnivačke skupštine, odluku o osnivanju i tipskim statutom. Svako ko je ikad pokušao da uradi išta od toga, zna od kakve je ovo koristi.
       Prevedeni su priručnici iz serije "Izgradnja održivih neprofitnih organizacija" čuvenog Instituta za političke studije američkog Univerziteta "DŽons Hopkins" koji se širom sveta bavi "projektima trećeg sektora koji obuhvataju neprofitnu obuku u novonastajućim demokratijama". Jedan priručnik je o pisanju predloga projekta (osnova nove komunikacije), a drugi o fundraising, engleska reč koja "upućuje na različite metode i procedure pomoću kojih se pribavljaju sredstva za finansiranje aktivnosti neprofitnih organizacija". Naslov knjižice je baš optimistički: "Novac, novac svuda oko nas". Naučimo se da ga pokupimo.
      
       Red
       Na kraju, optimističke su najave pomoći stranih fondacija i međunarodnih NVO u izgradnji trećeg sektora u našoj zemlji. Posete i kontakti su svakodnevni. Sada stranci pomažu u uspostavljanju infrastrukture, doučavanju kadrova, društvenoj edukaciji. Tako godinu-dve, a onda ćemo morati sami.
       Mađari su prošle godine za NVO odvajali jedan odsto od poreza koji su plaćali državi. Poreski obveznik je mogao sam da usmerava taj novac. I šta se desilo: najviše je dato za sportske aktivnosti i zaštitu životinja, a sasvim neznatno za ljudska prava.
       Pogled na nevladin sektor u SRJ, koji se zasad finansira iz stranih donacija, nešto od domaćih sponzora te od članarina, daje drugačiju sliku: najviše je ekoloških udruženja (134), humanitarnih organizacija (92), pa umetničkih i obrazovnih (po 89) i ljudskih prava (81). Najviše nevladinih organizacija nalazi se u Beogradu (351), u Novom Sadu (68), Nišu (51), Podgorici (41)...
       Nove vlasti, zasad, nastoje da budu kooperativne. Tako je Izvršni odbor Skupštine grada u Nišu odlučio da trećem sektoru da "praznu stolicu": da NVO sede u gradskoj vladi, bez prava odlučivanja.
       Kontakt s državom je, inače, potreban. Hrvatska vlada, na primer, ima Ured za rad s udrugama. Žarko Paunović kaže: "Tražićemo i mi od naše vlade da institucionalizuje kontakt sa sektorom, ali bez posebnog ministarstva."
       Izrada nacrta novog zakona je završena. Već je usaglašen sa međunarodnim standardima u budimpeštanskoj kancelariji Međunarodnog centra za neprofitno pravo iz Vašingtona. Tako se ulazi u svet koji se za deceniju našeg izbivanja toliko izmenio.
      
       SLOBODAN RELJIĆ