NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Čija je televizija

Autori zamisli da se državna televizija stavi pod striktnu političku kontrolu tako što će stranački poverenici između sebe podeliti ne samo direktorske nego i uredničke funkcije, a pri tome svaki od njih imati i pravo veta, belodano su demonstrirali čudesno uverenje da je politika sve, a život ništa. Mogućnost da televizija služi narodu, da na televiziji rade profesionalci koji se u svom poslu rukovode isključivo profesionalnim kriterijumima i interesima gledalaca, a ne političkih stranaka i političara, njima - po svemu sudeći - nije bila ni na kraj pameti...
Neko bi se, možda, mogao zapitati: zašto samo televizija? Zašto isti model upravljanja i kontrole ne bi bio uveden i u državne bolnice, tako da tri stranački delegirana hirurga sve vreme nadgledaju jedan drugog, uz pravo veta za svaki sledeći potez skalpelom?

      Demokratija se mora učiti strpljivo, lekcija po lekcija. Poučna priča koja sledi mogla bi, možda, da uđe i u neki naš bukvar za ovu disciplinu.
       Sve je počelo tako što je nekome palo na pamet da se državna televizija, makar privremeno, do sledećih parlamentarnih izbora u Srbiji, može staviti pod kontrolu partijskih trijumvirata na mestu direktora i urednika, s tim što bi svaki od tri politička izaslanika imao i neporecivo pravo - veta. Potom, kad se taj mehanizam jednom pusti u pogon, u zavisnosti od ishoda izbora, sve bi se možda moglo i nastaviti, u nedogled.
       Recimo, ako se izaslaniku političke opcije koju još personifikuju Slobodan Milošević i njegova supruga, kojim slučajem, učini neprihvatljivim da se narodu saopštava da je u Požarevcu juče pao sneg, onda snega na državnoj televiziji ne bi ni bilo. I, tačka. Ili, ako se Vuku Draškoviću i njegovima, možda, htedne da se rezultat fudbalske utakmice između Zvezde i Partizana proglasi za nepodoban za saopštavanje gledalištu, onda tako ima i da bude. I, gotovo.
       Istini za volju, ovaj izum nije baš preterano originalan. Kada je 16. jula 1969. godine Nil Armstrong napustio ame rički lunarni modul i kao prvi čovek kročio na Mesec, nekome se u tadašnjoj Kini učinilo da bi vest o tome mogla nezgodno da odjekne u narodu. Stoga Kinezi o tom događaju, jednostavno, nisu bili obavešteni. Uostalom, sličan model je i kod nas bio dugo praktikovan. Tako je, na primer, Miloševićeva "TV Bastilja" ovdašnjoj javnosti predočila samo deo istorijske rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1244 o Kosovu i Metohiji a prećutala ona poglavlja tog dokumenta koja se domaćim vlastima nisu dopadala. I, nikom ništa.
       Posle zbivanja od 5. oktobra, kada su građani morali da ustanu u odbranu svoje izborne volje i suprotstave se pokušaju još jedne prevare i otimačine u režiji diktatorskog režima Slobodana Miloševića i njegove supruge, Srbija je - sticajem okolnosti - dobila prelaznu vladu u kojoj su pojedini resori podeljeni na tri dela. Zamišljeno je da tri "koministra" nadgledaju i kontrolišu jedan drugog, a kako svaki od njih ima i pravo veta, mogu i da blokiraju donošenje odluka koje im se ne dopadaju. Obrni-okreni, to je bio rezultat xentlmenske ponude DOS-a dvema političkim grupacijama u Skupštini Srbije, čiji su perjanice u međuvremenu izgubile svaki politički legitimitet da makar privremeno učestvuju u obavljanju neophodnih priprema za predstojeće republičke izbore. Da se tako očuva bar privid legaliteta, u koji se sada svi zaklinju, ali da se u isto vreme onima koji su ovu zemlju godinama uništavali a narod sistematski vređali i ponižavali, i povrh svega beskrupulozno pljačkali, da bi ga na kraju doveli do prosjačkog štapa, onemogući da se i dalje, na sebi svojstven način, bez ikakve kontrole, bave štetočinskom delatnošću.
       Međutim, pojedini "koministri" i njihove političke gazde su u tome, izgleda, ugledali i svoju kakvu-takvu priliku za spas i preživljavanje. Priliku da ponovo pokušaju da domaćoj javnosti ponude još malo istog. Poput kockara koji je već izgubio sve, ali žarko priželjkuje da proba još samo jednom, uveren da će ga baš sad poslužiti karta...
       Autori zamisli da se državna televizija stavi pod striktnu političku kontrolu tako što će stranački poverenici između sebe podeliti ne samo direktorske nego i uredničke funkcije, a pri tome svaki od njih imati i pravo veta, belodano su demonstrirali čudesno uverenje da je politika sve, a život ništa. Mogućnost da televizija služi narodu, da na televiziji rade profesionalci koji se u svom poslu rukovode isključivo profesionalnim kriterijumima i interesima gledalaca, a ne političkih stranaka i političara, njima - po svemu sudeći - nije bila ni na kraj pameti...
       Neko bi se, možda, mogao zapitati: zašto samo televizija? Zašto isti model upravljanja i kontrole ne bi bio uveden i u državne bolnice, tako da tri stranački delegirana hirurga sve vreme nadgledaju jedan drugog, uz pravo veta za svaki sledeći potez skalpelom? Ili u javni saobraćaj, tako da svakim avionom pilotiraju tri stranačka kopilota? Ili, da svaki autobus voze tri stranačka šofera?
       Za ovu priliku je, verovatno, suvišno i dokazivati da je uređivanje emisije televizijskih vesti stručan posao baš kao što je i priprema i sastavljanje fudbalskog tima, dirigovanje simfonijskim orkestrom, ili upravljanje tehnološkim procesom u nekoj fabrici. Jer, ovde se postavlja jedno sasvim drugačije i sasvim jednostavno pitanje: čija je državna televizija?
       Oni koji su 5. oktobra ove godine došli pred zgradu RTS-a u Takovskoj 10 u Beogradu znali su odgovor. Imali su osećaj da mogu i da je zapale jer je sagrađena od njihovog novca pa će sutra na isti način biti i obnovljena. Zato bi za novu vlast u Srbiji, posle decembarskih izbora, bilo uputno da razmisli i o nešto drugačijem sastavu budućeg Upravnog odbora ove ustanove od onog koji je predložila privremena republička vlada i koji, navodno, jedini nije bio sporan. Zašto bi, naime, u tom odboru sedeli samo predstavnici političkih stranaka i zaposlenih u RTS-u? Zašto tu, osim njih, ne bi bilo mesta i za druge predstavnike društva i društvenih interesa koji, po prirodi stvari, ne učestvuju na parlamentarnim izborima a koji nisu ništa manje važni od političara? Recimo, za crkvu, nevladine organizacije, naučne i obrazovne institucije... Ako se proizvodnja i emitovanje državnog televizijskog programa u jednoj normalnoj zemlji moraju prepustiti profesionalcima, to još ne znači da se upravljanje i nadzor nad tom delatnošću može prepustiti isključivo političarima.
       Televizija je, naročito državna, suviše ozbiljna ustanova da bi bila prepuštena samo političarima. Pre svega zato što narod koji je plaća očekuje da ga ona pošteno obaveštava. Što znači da kontroliše i same političare. U protivnom, opet može da stigne neki bager, i sve ostalo.
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu