U vašoj zemlji želimo pre svega da sledimo strategiju konsolidacije demokratije, kazao je u utorak u Beogradu Mišel Fuše, direktor Centra za analize i predviđanja francuskog Ministarstva spoljnih poslova, koji je u Jugoslaviji boravio povodom promocije srpskog izdanja svoje knjige "Evropska republika" (Stubovi kulture, 2000)

      Pedesetčetvorogodišnji Fuše je profesor političke geografije na univerzitetu Limijer Lion II, izaslanik ministra spoljnih poslova Francuske Ibera Vedrina i autor više dela iz oblasti geopolitike i bezbednosti Evrope.
      
       U predgovoru za srpsko izdanje vaše knjige "Evropska republika", kazali ste da je Francuska "spremna da Srbiji otvori put u Evropu, kao što je to učinila i u vreme njene prve modernizacije krajem devetnaestog veka". Posle Bijarica, zvučite gotovo proročanski.
       - Taj sam predgovor napisao krajem leta, pre izbora u Srbiji. Rekao bih da to što sam napisao odgovara dubokom uverenju koje sam nosio. Poslednjih godina nisam uopšte sumnjao da postoji mogućnost političke promene u Srbiji. To što sam spomenuo Francusku nije toliko bilo s namerom da kažem da se danas obnavljaju francusko-srpski odnosi, koliko da naglasim činjenicu da sa francuske strane odranije postoji želja da se vodi nova, modernija politika prema državama jugozapadne Evrope, dakle ne samo prema Srbiji. Bez Srbije je, dakako, bilo nemoguće voditi celovitu politiku. U tom predgovoru može se naći i moje uverenje da su događaji iz 1999. građanstvo naveli da drugačije promišlja stvari. U pariskim razgovorima sa srpskim novinarima, istraživačima, odgovornim ličnostima, video sam da je promena moguća mada nisam znao kada će do nje doći.
      
       Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica ne krije koliko visoko ceni skorašnje poteze Francuske prema našoj zemlji. Reklo bi se da tu nije posredi samo zahvalnost, već dublji politički afinitet. Gospodin Koštunica voli da istakne svoje divljenje prema generalu De Golu, na primer. Kako se na to gleda u Francuskoj? Postoji li tu neka analogija, recimo u odnosu prema Americi?
       - Da, svakako, ali rekao bih da je bilo, kako da kažem, više varijanti De Gola. De Gol je delovao u istorijskim prilikama koje su se razlikovale tokom različitih perioda njegove vlasti. Jedan je De Gol iz vremena pokreta otpora, drugi je De Gol koji dolazi na čelo zemlje 1958. godine da je izvede iz krize dekolonizacije (period rata u Alžiru). Zatim, tu je De Gol koji će ubrzati integraciju Francuske u Evropsku zajednicu, onaj koji je otišao na istorijski put u Nemačku, kada je napamet naučio poruku pomirenja na nemačkom, zatim onaj koji će iskoristiti manevarski prostor koji je ostavio hladni rat. Zato se u periodu između 1939. i 1969. mogu videti četiri različite situacije u kojima De Golova hrabrost i lucidnost dolaze do izražaja. Pokret otpora, dekolonizacija, pomirenje i, konačno, strateška autonomija. U toj četvrtoj situaciji, on je bio vizionar. Bio je sam kada je trebalo otići na Radio London i pozvati narod na otpor, sam kada se u alžirskom ratu odlučio na pregovore, sam kada je odlučio da razgovara sa Konradom Adenauerom, a sa konceptom strateške autonomije potvrdio je vizionarstvo državnika, "homme d'Etat", sposobnog da donosi teške odluke, da ide protiv istorijskih i geopolitičkih okolnosti, protiv kolotečine. On zaslužuje da ga ponovo čitamo.
      
       Našla sam jedno mesto u vašoj knjizi "Evropska republika" gde kažete da Evropa u odnosu na Ameriku ostaje u ulozi "podugovarača" uprkos svom zaklinjanju na podelu odgovornosti. Nama se ovde u Beogradu prošle godine činilo da je rat NATO-a protiv Jugoslavije bio klasičan primer vojnopolitičkog zahvata u kojem su Amerikanci odlučivali i komandovali, a Evropljani odigrali ulogu "podugovarača" u tom američkom ratu. Slažete li se sa takvim viđenjem?
       - Nipošto. Delovali smo zajedno, kao i u Bosni. Evropljanima nije bilo lako da donesu odluku da koriste vojna sredstva protiv jedne evropske zemlje. Ali to nije bila akcija protiv jedne evropske države, već protiv jednog političkog režima koji je delovao potpuno suprotno evropskim vrednostima. Mi smo pre toga učinili najbolje što smo mogli kako bi se postigao kompromis, kako bi se predložilo razumno političko rešenje, odnosno bitna autonomija za Kosovo. Posle meseci i meseci sastanaka, od kojih je poslednji održan u Parizu, jedna strana je odbila razumno rešenje i postalo je, nažalost, neophodno da se u određenom periodu koriste druga sredstva. To je došlo posle godina upotrebe neevropskih, nedemokratskih sredstava za rešavanje sporova. To je verovatno bila najteža odluka koju su evropske zemlje morale da donesu, pri tom ne mislim samo na Francusku, već i na Italiju, Nemačku, ali bila je to neophodna odluka.
      
       Ovdašnja javnost je tek posle bombardovanja od američkih generala i komandanata u NATO-u saznala da je beogradske mostove "spasio" francuski predsednik Žak Širak. Navodno je posle prvih stradanja civila zahtevao da ima uvid u spisak svih ciljeva i stavio je veto na rušenje beogradskih mostova. To ukazuje da je zvanični Pariz ipak ispoljavao određenu nelagodu u pogledu izbora ciljeva koji će biti bombardovani. Mnoge od nas u ovoj zemlji razočaralo je to što se u francuskoj javnosti nije rasplamsala žučnija i glasnija rasprava o legitimnosti civilnih ciljeva. U nekim drugim zemljama članicama NATO-a bilo je više unutrašnjeg otpora stradanju civila. Osim toga, uz sav rizik da ispadnem nezahvalna, moram vas pitati šta su skrivili novosadski mostovi? Zašto se na njih nije protegao veto gospodina Širaka?
       - (Pauza.) Jedino što mogu da vam kažem jeste da je tačno da je Francuska tražila pravo da se izjasni o ciljevima. Pitanje je postavljeno diplomati a ne autoru knjige.
      
       Možete li bar kao pisac odgovoriti na pitanje o izostanku žešće javne rasprave u Francuskoj protiv gađanja civilnih ciljeva?
       - Istina je da su francuske vlasti tražile od vojnih vlasti da se razgovara o ciljevima. Moram još jednom da ponovim da cilj vojne akcije NATO-a nisu bili ni zemlja, ni narod, već selektivni ciljevi koji su povezani sa represivnim aparatom SRJ i s nekim određenim privrednim interesima režima. Bili su to vrlo selektivni ciljevi jer to nije bio otvoren rat protiv srpske nacije i srpskog naroda. Bio je to signal režimu da zaustavi represiju i agresiju na Kosovu. Ni manje, ni više. Nije nam, da ponovim, bilo milo da sudelujemo u ovakvoj vojnoj odluci, ali do toga je došlo tek posle godina truda i diskusije Evropljana i Amerikanaca, i godina represije i agresije koje su u regionu izvodile uvek iste snage. Narod je u evropskim državama zahtevao da se zaustavi četvrti po redu rat u ovom regionu. Mi smo u tome učestvovali bez ikakvog entuzijazma.
      
       Predsednik Jugoslavije je jednom rekao da je Francuska, zahvaljujući delom i De Golovom političkom nasleđu, u prilici da brže i bolje od drugih zapadnih zemalja prihvati mogućnost da neko bude demokrata, a da istovremeno bude i nacionalista, da neko takav pobedi na izborima a da bude prihvaćen na Zapadu. Mnogima se od nas, međutim, čini da Zapad primenjuje dvostruka merila na ovom planu: za sebe rezerviše termin patriota, a drugima ostavlja etiketu nacionalista. Ako bismo na SAD, na primer, primenjivali američku terminologiju, predsednik Bil Klinton bio bi "umereni nacionalista", a gospođa Medlin Olbrajt "tvrdi nacionalista".
       - Potpuno ste u pravu kad to primećujete. Može se smatrati da je general De Gol bio u suštini preokupiran nacionalnim interesom ali i da ga u Francuskoj doživljavaju pre svega kao patriotu, jer je ideja nacionalizma rezervisana za agresivan nastup, sa desničarskih pozicija. De Gol je bio branilac nacionalnih interesa i patriota, a to ni u kom slučaju nije nespojivo sa demokratskim režimom. Sve, naime, zavisi od načina i sredstava kojim se nacionalni interes brani.
      
       Svi ćemo se lako složiti da krajnja ocena zavisi od toga kako se i kakvim sredstvima brani određeni nacionalni interes. Ali upravo je ovde, na ovom tlu, NATO izvršio ratne zločine u vojnoj akciji u kojoj je navodno štitio nacionalne interese zemalja članica, odnosno njihove visokomoralne humanitarne ciljeve. Ovde je NATO, na primer, svesno ubio grupu potpuno nedužnih civila koji su bili na noćnoj smeni u zgradi državne televizije. Kako zvati nacionalnu politiku koja se brani ratnim zločinom?
       - Što se tiče slučaja zgrade televizije, bila je to politička greška. Ne mogu vam reći više od toga. Gađan je instrument propagande. Ali opšteuzevši, ono što je ovde na mene posebno ostavilo utisak jeste činjenica da sve do posete vašeg ministra spoljnih poslova Gorana Svilanovića Sarajevu, srpski narod nije izrazio nikakvo žaljenje zbog onog što se desilo u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu... Kad je gospodin Svilanović otišao prošle sedmice u Sarajevo, bio je to prvi put da je neki politički funkcioner evocirao uspomene na strašne stvari koje su se desile. Čovek ima utisak da ovde godinama niko nije razumeo šta se desilo u Bosni ili u Hrvatskoj. Čovek ima utisak da ovde nema sposobnosti za samokritiku. No, smatram da će se stvari sada promeniti. Sa normalizacijom odnosa sa susednim zemljama, ljudi će se sretati, razgovarati, jedan će se posao obaviti.
      
       Smatrate li sebe čovekom levice?
       - Da, evropskim socijaldemokratom.
      
       Šta podrazumevate pod "evropeizacijom Balkana"?
       - To je izraz gospodina Ibera Vedrina koji znači da je budućnost Balkana u uspostavljanju demokratskih odnosa između naroda, kao i u tome da oni, poput Poljske ili Češke Republike, mogu da se približe Evropskoj uniji.
      
       Pomozite nam, za kraj, da ovdašnjoj javnosti objasnimo odnos Francuske prema NATO-u. Vaša zemlja je izabrala da ostane po strani u odnosu na NATO u vreme kad je zaista bilo moguće tvrditi da Zapadnoj Evropi preti ozbiljna opasnost u slučaju da sovjetski tenkovi krenu preko nemačke prema francuskoj granici. Proklamovali ste izvesnu nezavisnost u odnosu na NATO kada je ta organizacija u vojničkom smislu bila svrsishodna, a priključili ste joj se u bombardovanju Jugoslavije u času kada je postala izlišna u odnosu na svoj prvobitni cilj - zaštita Evrope od sovjetske opasnosti.
       - Francuska je deo Atlantskog saveza čak i ako nije deo integrisane vojne komande. Naše iskustvo u Bosni, na primer, upućuje nas na to da sarađujemo sa NATO-om. No naš glavni cilj je da unapredimo evropske odbrambene kapacitete. Svrha tih kapaciteta nije u prvom redu odbrana Evrope, kao što je bio glavni zadatak NATO-a. Evropski odbrambeni kapaciteti tiču se upravljanja krizama, odnosno kako da sprečimo ponavljanje balkanskih ratova, na primer.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ