NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bliskost sa sidom

Lekari još osećaju ničim opravdan strah od side i, što je najgore, ne žele s njim da se suoče. Ne shvataju to svojom profesionalnom obavezom

      Milanka Lalović-Brajović, klinički psiholog, dugo je čekala posao. Dobila ga je tek u svojoj tridesetoj godini na Institutu za infektivne i tropske bolesti u Beogradu. Od 1989. godine radi na Odeljenju za AIDS ili sidu. Pozvao ju je tada ambiciozni mladi infektolog Đorđe Jeftović, sada načelnik ovog odeljenja. Obilazeći slične klinike u Evropi, on je uočio da su psiholozi bitni članovi tima u borbi protiv side.
       "Došla sam na posao bez iskustva ne znajući kakve sve obaveze podrazumeva, nisam znala šta ću ovde sve zateći. Kod nas se psiholozi ne obučavaju za rad u medicinskim ustanovama, što je šteta jer su u mnogim bolnicama neophodni. Kad sam počela da radim, za Srbiju je sida još predstavljala novu bolest. O njoj smo malo znali. Mnogo toga sam morala da pročitam i naučim."
       Od početka je, međutim, kod nas i u svetu ova bolest anatemisana, okolina žigoše obolele, doživljava njihovu bolest kao zasluženu kaznu za nemoralno ponašanje. U istoriji civilizacije verovatno nijedna bolest nije doživljena toliko sramotnom kao ova, nijedna nije izazivala manje saosećanja i nekontrolisani, paničan strah od zaraze. Milankine ćerkice imale su deset i jedanaest godina kad je ona počela da radi. Da li je osećala strah, kako je porodica reagovala na njeno toliko očekivano zaposlenje, da li su se razočarali kada su saznali ko će joj biti pacijenti?
       Kaže da se u početku pomalo plašila, ali brzo je shvatila da nema razloga za strah. Kada je videla i uverila se sa koliko humanosti i srčanosti lekari i sestre rade svoj posao. "I oni imaju decu, odgovorni su kao roditelji pa zašto bih se onda samo ja plašila, upitala sam se i raskrstila sa svim predrasudama. Porodica me je podržala od samog početka. Malo sam strepela od toga šta će reći moji roditelji. Pitali su me da li i ja mogu da se razbolim. Kada sam im objasnila da za to nema bojazni, i njihovi strahovi su nestali. Osim jednog: pitaju se da li ću ja to moći psihološki da podnesem."
      
       Niko i ništa
       LJudi sa kojima Milanka radi žrtve su surove diskriminacije. Nemoguće je završiti s njima razgovor ili terapiju i bezbrižno otići kući. Radi bolje ilustracije, naša sagovornica pokazuje nam dve kratke ispovesti svojih pacijenata. "Šira rodbina i veći broj poznanika ne znaju za pravu dijagnozu. Ne možete da shvatite kakav je napor lagati sve oko sebe. Činiti nešto što nikada nisam radila. Jedanput sam se uplašila: bože, ne znam šta sam kome rekla. Posebno je to bilo teško u početku. Volela bih zapravo da glasno svima kažem: ja, ta i ta, bolesna sam od te bolesti. Da sam sama, to bih i učinila. Međutim, time bih svoju porodicu, posebno one mlađe, stavila na stub srama i uništila im život. To ne mogu i ne smem." Ovo je napisala tridesetjednogodišnja službenica.
       NJen vršnjak je takođe, ostavio zapis: "Onih mesec dana dok sam bio bolestan, dok sam odlazio na razne preglede, a još se nije znalo šta mi je, telefon u kući je često zvonio. Od trenutka kada se saznalo za bolest, telefon je umuknuo. Sam sam među zidovima. Sa svim svojim vrednostima postajem niko i ništa. Odjednom nemam ni ime ni prezime, ni posao, ni prijatelja ni rodbinu. Nemam ništa. Pitam se: postojim li ja uopšte?"
       Na sreću, Milankinog supruga i decu zanimale su priče sa kojima se vraćala kući. Najviše ih je bolelo izopštavanje ovih ljudi iz društva. Od početka, cela porodica aktivno učestvuje u svim akcijama protiv diskriminacije bolesnika od side. "Kroz moj posao, devojčice, sada već devojke suočile su se sa bolešću i naučile da bolesne ne smemo da odbacujemo. Svi smo sazrevali kroz moj rad. Iako možda zvuči paradoksalno, čini mi se da sam zahvaljujući radu sa bolesnima od side postala bolja osoba nego što sam bila."
       Naša sagovornica nije negirala bojazan svojih roditelja oličenu pitanjem da li će psihološki moći da podnese svakodnevno suočavanje sa često nerešivim problemima. Da li i sama pada u depresiju, razmišlja li možda da posle desetogodišnje prakse promeni posao?
       "Pre dolaska na ovo mesto nisam se susretala sa smrću. To je za mene bilo novo i prilično traumatično iskustvo. Kako se nositi sa gubitkom? Postavila sam sebi pitanje: da li sam tu da pomognem ili sam važnija od svojih pacijenata. Zaista, ali zaista sam shvatila da sam tu zbog njih i prelomila sam, odlučila da budem korisna. Sad mi se često problemi zdravih kojima opterećuju okolinu, ne čineći ništa za sebe, čine minornim. Ponekad kada sam sa svojim prijateljima uhvatim sebe kako ne pokazujem dovoljno strpljenja za probleme koji su rešivi. Valjda zbog toga što sam svakodnevno suočena sa kompleksnim problemima koji često prevazilaze moći onih čiji su a, opet, daju vam primer kako se hrabro može živeti uprkos mnogim uskraćenjima.
       Što se depresije tiče, ona je imala veze sa osećanjem nemoći. Lekari zaleče, ja obično učinim da moji pacijenti odavde izađu uspravne glave, s nadom da ima izgleda da svoj život organizuju uprkos raznoraznim ograničenjima. I čim izađu, čim se sazna za njihov HIV status, počinje bezočno odbacivanje. Ponekad mi se čini da se, uprkos našem decenijskom trudu (predavanja, tribine, nastupi u medijima...), u našem društvu ništa nije promenilo. LJudi i dalje iskazuju magareću tvrdoglavost. Najgore je što od toga pate i zdravstveni radnici. Ipak, ne razmišljam o tome da promenim posao."
       Kako je moguće da lekari ostanu toliko zadrti, da odbijaju da leče obolele od side i zašto im se gleda kroz prste?
       "Lekari još osećaju ničim opravdan strah i, što je najgore, ne žele s njim da se suoče. Ne shvataju to svojom profesionalnom obavezom. Oni su najodgovorniji što se prema HIV pozitivnim i obolelima društvo ovako ponaša. Jer ako ih oni koji su obrazovani i stručni odbacuju, šta očekivati od drugih? Bojim se da se još dugo ništa neće promeniti. Krajnje je vreme da se i kod nas, kao u mnogim zemljama, usvoji nacionalni program čije će sprovođenje koordinisati ministarstvo za zdravlje."
      
       Čuvari tajne
       Naša sagovornica kaže da u razvijenim zemljama ne postoji ovakva vrsta jedinstvene izolovane klinike za lečenje obolelih od side. "Reč je o getoizaciji." Najgore od svega je što Infektivna klinika ne može sve sama da postigne. Obično lekari u drugim bolnicama ili stomatolozi dožive nervni slom kad čuju da je reč o HIV pozitivnoj osobi. Često vređaju i ponižavaju pacijente odbijajući da ih leče. Na Zapadu je normalno da takve osobe u bilo kojoj bolnici mogu da budu specijalistički pregledane ili operisane.
       "Kod nas dolaze ljudi čak iz Crne Gore, Republike Srpske, sa juga Srbije za običnu analizu krvi, i to bez obzira na stanje u kojem se nalaze. Osim toga, to ih mnogo košta. Našim pacijentima, često po privatnim linijama, organizujemo specijalističke preglede (stomatološke, ginekološke, oftalmološke, urološke...)".
       Zar ne bi bilo logično da zdravstveni radnici koji odbijaju da pruže pomoć bolesniku budu kažnjeni? Zar to nije zakonski sankcionisano, zar ne mogu da budu izvedeni pred esnafski sud časti i eventualno izgube pravo da rade?
       "Tako bi bilo najbolje, ali kao da zaboravljate koliko je sida specifična bolest. Bolesne osobe i njihove porodice su zbog šikaniranja okoline najčešće prisiljene da čuvaju tajnu. Čim bolest postane javna, oni gube na svim poljima. Naši pacijenti ne tuže nesavesnog lekara što im nije pomogao jer se boje da će njihov identitet postati javan. Očigledno je da sa tim računaju zdravstveni radnici i zbog toga se vrtimo ukrug. S druge strane, među lekarima caruje negativna solidarnost. Mi svi uglavnom znamo ko je odbio da pruži pomoć i u kojoj klinici se to dogodilo, ali o tome se ne govori."
       Šta je sa HIV pozitivnom decom? Ima škola u kojima učitelji i nastavnici ne žele da predaju tim đacima.
       "Pre četiri godine jedno naše sedmogodišnje dete je žigosano, stavljeno na stub srama. Sve smo pokušali da to izmenimo ali bez uspeha. Ministarstva zdravlja i prosvete nikada se nisu oglasila povodom takvih slučajeva, nisu zaštitila dete. Godinama govorimo ono što su potvrdili podaci epidemioloških studija: da se HIV virus prenosi samo na tri načina: seksualnim kontaktom sa zaraženom osobom, preko krvi i sa zaražene majke na nerođeno dete.
      
       Mali osvetnik
       Pomenuti dečak prati nastavu izolovan od druge dece. U odličnom je zdravstvenom stanju, koncentracija virusa kod njega je na nuli, on se može smatrati zdravim. Sledeće godine kreće u peti razred i već su se javili neki nastavnici da ne žele da mu predaju. Inače, on je izuzetno inteligentno dete. Malobrojna deca koja su od roditelja dobila dozvolu da se igraju sa njim takođe su ostala bez prijatelja. Ali i njihovi roditelji. Dečakova baka je možda najbolje opisala njegovo stanje: 'on raste u malog osvetnika'. Tražio je od nas pomoć, ali mi smo nemoćni osim kada je lečenje u pitanju. Vidim da smo ga razočarali. To dete je nesrećno, ne shvata zbog čega, recimo, ne može da ide na časove muzičkog. Ja jedino mogu da to isto pitam zajedno sa njim. Zbog ovog primera savetovali smo roditeljima ostale HIV pozitivne dece da taj podatak zadrže u tajnosti."
       Naša sagovornica sa nekim pacijentima radi dugo - od trenutka kada im saopšti da su testovi pokazali da su HIV pozitivni. Kakva je najčešća reakcija, da li se ponašaju kao da je reč o smrtnoj presudi?
       "Posle saopštavanja istine oni su uglavnom u šoku. Gotovo svi reaguju slično u prvom trenutku: zaplaču, okamene se ili se nasmeju, što nas nikada nije zavaralo. Oni svoje stanje opisuju rečima 'kao da mi se sve srušilo'. Osećaju bespomoćnost, kao da im je oduzeta budućnost, ruše im se svi planovi. Prvi put, osim činjenice da su HIV pozitivni, oni više ništa od naših objašnjenja ne čuju. Zato ih zovemo na razgovor nekoliko dana kasnije jer se onda vidi kako dalje treba raditi.
       Uočavam načine na koje se osoba brani od nepodnošljive stvarnosti i, prilagođavajući joj se, činim sve što je moguće da se privikne na novu situaciju. Uvek iznova i iznova dokazujemo da poštujemo svoje pacijente. Ni na koji način ne vrednujemo njihove moralne stavove. Tu pre svega mislim na homoseksualce i narkomane koji su najviše zapostavljeni. Najvažnije je pokazati poštovanje i saosećanje. Onog trenutka kad se uspostavi poverenje, možete da računate da će zajednički proces terapijskog ra da doneti dobru saradnju, odnosno rezultat."
       Milanka Lalović-Brajović ističe da pacijente pokušava da nauči da preuzmu odgovornost za svoj život. Ne deli im savete, ne želi da se vežu za nju kao bespomoćna deca. "Gledam da im pomognem da se prikupe kao ličnosti i da se aktivno uključe u proces lečenja kao celovite osobe. Oni moraju da shvate da nisu nemoćni i da mogu da kontrolišu bolest."
      
       Lekari potkazivači
       Kako kontrolišu sebe, mnogi misle da HIV pozitivne osobe nisu odgovorne prema drugima.
       "Predrasuda je da je reč o moralno nesposobnim osobama da brinu o drugima. Moje iskustvo je obrnuto. Mali je procenat osoba koje su u tolikoj meri osećale bes da su postale osvetoljubive, da ono što im se dogodilo i naplate. Da bi zaštitili lekare, pacijenti ih najčešće obaveštavaju o svojoj bolesti.
       Posle ustanovljene dijagnoze, najčešće je njihova prva briga da li su nekog ugrozili svojim ponašanjem... U odnosu na sve ružno što doživljavaju, oni se ponašaju mnogo odgovornije i moralnije od okoline, koja to ne želi da im prizna."
       I zaista, dovoljno je čuti samo jednu takvu priču pa da se normalnom čoveku digne kosa na glavi. Pacijent je došao iz unutrašnjosti, utvrdilo se da je HIV pozitivan. Posle lečenja vratio se u svoje mesto. Bio je poslovođa u nekoj prodavnici, poverio se direktoru firme i od njega je dobio zaštitu. Međutim, Infektivna klinika je zakonski obavezna da pošalje prijavu epidemiološkom zavodu u mesto odakle je pacijent. Lekari iz tog zavoda su onda pozvali njegovog direktora pitavši ga da li je normalan, šta čeka, što nije otpustio poslovođu. "Pazite, o lekarima je reč. Onda su ti isti lekari otišli kod njega na posao, obavestili sve kolege o njegovom zdravstvenom stanju i ponudili besplatno testiranje svim zaposlenima. Rezultat je da je ipak dobio otkaz." Kolege i prijatelji su ga odbacili, ni na ulici mu se nisu javljali. Posle nekoliko meseci takve progonjenosti on se preselio. Otišao je kod brata u Vojvodinu. Posle mesec dana shvatio je da i tu nešto nije u redu pa je zamolio rođake da mu objasne o čemu se radi. Ispostavilo se da je sin njegovog brata žigosan, u gimnaziji, niko više nije želeo da se sa njim druži. Čovek je ponovo morao da se odseli...
       "Takvo ponašanje bi zaista moralo da prestane. Moramo da shvatimo da ako nas HIV pozitivna osoba sve prethodne godine, otkad je poznajemo, nije ugrožavala a bila je naš gost, ručala i pila kafu sa nama, da to neće početi ni u, recimo, dvanaestoj godini od našeg poznanstva, ni u prvom danu otkad smo saznali da je pozitivna. Reč je o neopravdanom strahu koji moramo da naučimo da savladamo."
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ
      
      
Epidemiološka slika

Od početka epidemije side pa do novembra 1999. godine u SR Jugoslaviji prijavljeno je 1 242 slučaja infekcije od kojih je 847 obolelo a već je 551 ili 65% od njih umrlo.
       Do sada je obolelo 22 dece.
       Među obolelima je bilo 618 osoba muškog i 229 osoba ženskog pola (2,7:1), a prema načinu širenja pripadali su sledećim rizičnim grupama:
       - intravenski narkomani 48,05%
       - hemofiličari 8,03%
       - primaoci krvnih derivata 3,07%
       - homoseksualci 6,96%
       - biseksualci 5,08%
       - heteroseksualci 10,04%
       - seksualni partneri HIV pozitivnih 7,32%
       - nepoznati 10,62%
       - vertikalna transmisija 0,83%
       Prema proračunima Svetske zdravstvene organizacije, može se očekivati godišnji porast ovih brojki za 10 odsto.
       Tokom godina promenila se struktura zaražene populacije tako da heteroseksualci zauzimaju sve veći procenat novoinficiranih. To nedvosmisleno znači da se bolest proširila u najšire slojeve populacije i odavno napustila okvire pojedinih društvenih grupa.
       Takođe, do sada je bilo više muškaraca, ali žene sada predstavljaju ugroženiju grupu. U poređenju sa zemljama Zapadne Evrope, SAD i ostalih razvijenih zemalja, rasprostranjenost side u Jugoslaviji nema zabrinjavajući nivo. Međutim, ono što zabrinjava jeste da je Jugoslavija jedna od vodećih zemalja u regionu, tako da samo Beograd, glavni grad SRJ, ima više registrovanih HIV pozitivnih osoba nego sve naše susedne zemlje zajedno (izuzimajući Rumuniju).
       Omladina JAZAS-a


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu