Čovek čiju je ostavku tražila opozicija govori o Slobodanu Miloševiću, Lex specialis-u, pritisku na sudove, demonstracijama '96. sopstvenom napredovanju, Društvu sudija...

      Uoči izglasavanja prelazne republičke vlade, DOS je zatražio, kao uslov zasedanja republičkog parlamenta, da predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica podnese ostavku kako bi se sprečilo njegovo učešće u Republičkoj izbornoj komisiji, koja će sprovesti predstojeće parlamentarne izbore u Srbiji. Govedarica je, prema objašnjenju DOS-a, nepoželjan jer je učestvovao u izbornoj krađi 1996. godine. Početkom novembra predsednik Vrhovnog suda Srbije, zajedno sa republičkim javnim tužiocem Dragišom Krsmanovićem, podneo je Narodnoj skupštini Srbije zahtev za razrešenje sa dužnosti.
      
       Narod živi u ubeđenju da do sada nijedni izbori nisu bili bez manipulacija i krađa. Kakva je vaša ocena?
       - Izbori su uvek praćeni visokim političkim tenzijama. To nije samo kod nas nego i u svetu. Evo, vidite primer Amerike. Nikako se ne bih mogao složiti sa procenom o izbornim nepravilnostima, naročito ne onako kako ih često predstavljaju u javnosti učesnici izbora. Oni vrlo često nastupaju sa stanovišta svojih političkih interesa.
      
       Hoćete reći da 1996. godine nepravilnosti nije bilo?
       - Tada nisam bio član nijednog izbornog organa. Postupao sam kao predsednik petočlanog sudskog veća u Vrhovnom sudu Srbije koje je odlučivalo o žalbama, zapravo o zakonitosti presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu u vezi sa poništajem izbora na nekim biračkim mestima za izbor odbornika Skupštine Beograda. Sudovi isključivo ocenjuju zakonitost procedure, zakonitost formalne strane izbornog postupka. Oni se ne upuštaju u rezultate izbora niti u ocenjivanje, analizu izborne volje građana. Kao što znate, došlo je do demonstracija, nezadovoljstva građana povodom tih pitanja. To se upravo desilo 1996. godine.
      
       Odluku Vrhovnog suda osporio je i lex specialis.
       - Ne bih se složio sa izvesnim shvatanjima o pravom smislu i karakteru lex specialis-a. On je donet da bi zaštitio izbornu volju građana i stvorio poseban pravni oslonac da se ona prizna kao izborni rezultat 1996. godine. Time se nije negirala pravilnost sudskih odluka, niti je time rečeno da su one nezakonite.
      
       Lex specialis nije dozvoljavao preispitivanje sudskih presuda.
       - Nije, ali je moglo pre toga jer je tri meseca prošlo dok nije donet lex specialis.
      
       Znači, vi tvrdite da krađa nije bilo.
       - Izbornim krađama vrlo često se operiše krajnje proizvoljno i koriste se kao sredstvo političkog nadmetanja političkih stranaka. Molim vas, da li je zemlja dovedena na ivicu građanskog rata odlukom koju je sud doneo ili zbog onoga koji je izveo građane na proteste protiv tih odluka suda?
      
       Protesti su, valjda, posledica a ne uzrok.
       - Pa naravno da jesu, ali je pitanje da li se može na taj način to rešavati.
      
       Ako nema drugog pravnog puta, verovatno mora i na taj.
       - Mora se tu jasno odvojiti uloga suda. Sud je legalistički organ, on radi po zakonu. Mene je jedan predsednik velike političke partije pozvao telefonom, pre donošenja odluke Vrhovnog suda, i rekao mi da dobro pazimo šta radimo jer ukoliko ne prihvatimo rezultate izbora i ukoliko prihvatimo odluke prvostepenog suda o poništaju izbora, on će na ulicu izvesti sto hiljada građana i pedeset hiljada studenata.
      
       Možete li da tvrdite da iz vlasti nije bilo takvih pritisaka uprkos širokom uverenju javnosti da se Vrhovni sud, na čijem ste čelu, pretvorio u servis tadašnje vladajuće partije?
       - Bilo je pritisaka i uticaja, ako ih možemo tako oceniti. Moram da kažem da je među takvima bilo i onih koji su tada bili na visokim gradskim funkcijama a sada su na suprotnim političkim pozicijama. Sud, jednostavno, pritisak mora da odbije. Ne može niko pod pritiskom da opravdava svoju odluku.
      
       U znak protesta formirano je Društvo sudija, čiji ste vi bili žestok protivnik.
       - Društvo sudija nije imalo svoj pravni status, nije imalo pravni subjektivitet.
      
       Poznato je da u svetu postoje takva društva. I u našoj okolini, u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji...
       - Ne znam koje su specifičnosti tog delovanja...
      
       To su cehovska udruženja.
       - Društvo sudija je vrlo često zauzimalo ispravne stavove o mnogim pitanjima, koji su bili podudarni i sa našim pogledima. Naročito se uporno zalagalo za poboljšanje materijalnog položaja sudstva, ali se neretko izjašnjavalo i o nekim pitanjima koja su imala politički karakter. Čak i o pitanjima koja su bila predmet sudskog postupka, pre nego što su sudovi o tome zauzeli svoje stavove.
      
       Iznošene su i tvrdnje o politizaciji pravosuđa. Kako to izgleda iz vašeg ugla?
       - Za tako nešto moraju da postoje dokazi. Dosta članova Društva sudija je preko štampe napadalo odluke najviše sudske instance. U sudskom sistemu to jednostavno nije dozvoljeno.
      
       Mnogi vam zameraju da niste zakazivali Opštu sednicu Vrhovnog suda i na taj način došli do nekog šireg mišljenja institucije na čijem ste čelu, nego da ste lično podnosili te zahteve Odboru za pravosuđe Skupštine Srbije.
       - Ima i takvih interpretacija. One nisu tačne. Po Zakonu o sudovima, Opšta sednica razmatra pitanja koja se odnose na stručni rad sudija. Međutim, sudije mogu biti razrešene po nekoliko pravnih osnova. To pitanje je na isti način ocenjeno na kolegijumu Vrhovnog suda koji sačinjavaju predsednik, njegov zamenik i predsednici sudijskih odeljenja.
      
       Čemu onda služi Opšta sednica?
       - Pored niza pitanja, Opšta sednica se bavi razrešenjem sudija kad je u pitanju stručnost njihovog rada. To ne može da ceni Skupština bez prethodne ocene Suda. To je zaštita sudija od eventualnih posezanja u njihov integritet sa pozivom na nestručnost u radu. To je oblik zaštite integriteta sudijske funkcije. Svaki moj predlog za razrešenje dostavljen je svakom sudiji Vrhovnog suda i svakom od 185 predsednika sudova u Srbiji, s tim da o tome upoznaju sve sudije svojih sudova. Imamo 2 680 sudija i svi su upoznati sa svim slučajevima za razrešenje koje sam ja pokrenuo. I verujte, nijedan slučaj protesta nisam dobio zbog toga. Međutim, ako se to preko štampe čini, onda to ne može biti metod unutrašnjeg sudskog delovanja nego političkog delovanja.
      
       Ne čini li vam se da bi vam bilo lakše da ste tu tešku odgovornost podelili, recimo, sa Opštom sednicom?
       - Iz principijelnih razloga, smatrao sam da bi to bio vid unošenja politike u Vrhovni sud, što je neko i hteo. Protiv toga sam bio i onda i danas i za to sam dobio podršku u Vrhovnom sudu. Ja bih i danas, kad bi se radilo o političkom delovanju pojedinih sudija, bez obzira što je reč o novoj vlasti, pokrenuo postupak njihovog razrešenja.
      
       Kako gledate na pokretanje niza krivičnih postupaka protiv pojedinih članova Savezne izborne komisije, čak i protiv bivšeg predsednika Miloševića?
       - Ja sam legalista. Svi nezakoniti postupci treba da budu predmet ispitivanja i ocene odgovornosti. Nemam nijednu primedbu na to. Sve što je predmet nezakonitosti, neka se oceni u sudskom postupku. Nemam nijednu primedbu na takav prilaz. Mnogo bih više voleo da se pokrene postupak nego da se paušalno iznose ocene o krađi. Želeo bih da je takav postupak pokrenut 1996. ili bilo kada. To još nije zastarelo.
      
       Možete li, kao predsednik Vrhovnog suda, prokomentarisati nestanak Ivana Stambolića, odnosno ima li osnove za tvrdnje da je njegov nestanak poslednji čin Osme sednice?
       - Njegov nestanak je žalosna činjenica. Nikad nisam gubio optimizam i veru da će se to povoljno završiti. Nemam ni motiva ni snage da poverujem u nešto suprotno.
      
       Vaše napredovanje mnogi vezuju za Osmu sednicu i govori se da ste u Beograd došli trudom i zalaganjem generala LJubičića. Ima li u tome istine?
       - Do sada sam nekoliko puta ostajao bez posla u životu. Bio sam predsednik užičke opštine četiri godine, pa sam onda ostao bez posla punih osam meseci. Posle sam došao u Beograd za direktora Zavoda za javnu upravu. Ovih dana je rečeno da sam napredovao posle izbornih nepravilnosti.
      
       Kažu da ste za to nagrađeni dvogodišnjom funkcijom v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije.
       - Postao sam predsednik Vrhovnog suda 1998. godine krajem maja, a izbori su bili 1996.
      
       Kad ste postali v.d. predsednika Vrhovnog suda?
       - Kad je raniji predsednik otišao u Ustavni sud.
      
       Koliko je to trajalo?
       - Ja sam dugo bio njegov zamenik.
      
       Pravilnikom Vrhovnog suda funkcija v.d. predsednika ne postoji.
       - To pitanje se moralo rešiti i rešavati jer ga Narodna skupština nije u to vreme rešila. Ne znam zašto. Rešenjem ranijeg predsednika Vrhovnog suda ja sam određen za vršioca dužnosti. NJegovim rešenjem, a ne nečijim drugim. Javnost ne interesuje da sam bio bez posla i da sam na beogradskom zavodu čekao mesto u Vrhovnom sudu.
      
       Da li je to prirodan put do Vrhovnog suda? U njega se ne dolazi sa biroa.
       - Ja sam konkurisao legalno. Prethodno sam bio na važnim funkcijama. Bio sam javni pravobranilac i javni tužilac, direktor Zavoda za javnu upravu, imao sam više od 20 godina radnog staža. Dakle, nisam došao van kriterijuma koji su važili za ostale sudije.
       Moje napredovanje i Osma sednica nemaju nikakvog značaja. S Miloševićem se nikad nisam sreo u životu. Milošević nikad sa mnom nije razgovarao, ni usmeno ni pismeno ni telefonom. Za ovih pet godina, koliko sam na čelu Vrhovnog suda u svojstvu zamenika pa vršioca dužnosti pa predsednika suda, nikad se nisam s njim sreo niti sam tražio razgovor kod njega niti on kod mene, niti sam se pre toga nekad sa njim sretao.
      
       Lojalnost, koja se vama pripisuje, ne mora da se ostvaruje samo u neposrednim kontaktima.
       - Naravno. Imam svoja uverenja ali ja radim legalistički, radim po zakonu. Ničija politička uverenja nisu predmet ispitivanja niti se neko time bavi. Svaki sudija ima pravo na svoja politička uverenja, ali on mora da radi po zakonu.
       Uzmite slučaj Milana Panića. Ja sam bio sudija izvestilac. Nije uobičajeno da se o tome govori, ali ta odluka je u sudskom trojnom veću doneta većinski, dakle dva prema jedan. To je prvi slučaj u našoj izbornoj praksi i jedini da kandidata za predsednika Republike odredi Sud. U to vreme, to je bio akt hrabrosti.
      
       Da li ste platili još neku cenu za hrabrost?
       - Recimo, 1996. godine, svako jutro kad pođem na posao i uveče kad se vraćam s posla u zgradu u kojoj stanujem u centru Beograda, dočekivan sam sa zvucima one poznate pištaljke. Ko je to organizovao i ko je i kako to sinhronizovao, meni ni sada nije jasno. Nije mi uopšte bilo jasno kako se to čini. U svakom slučaju, ja sam to morao da izdržim tri meseca.
      
       Znači, savest vam je mirna.
       - Činio sam ono što sam bio u stanju da činim, rukovodio sam se visokim principima zakonitosti u radu, časno sam radio taj posao. Ne isključujem da je bilo grešaka, ali u kojem poslu grešaka nema? Lično sam zadovoljan i ne vidim nijedan razlog da se preispitujem. Ne uskraćujem drugima pravo da moj rad cene na drugi način.
      
       SLOBODAN IKONIĆ