Humanisti svih boja i nacionalnosti ove jeseni kreću u potragu za reinkarnacijom Branta na Balkanu. Ispostavilo se da je potražnja velika, a rokovi kratki

      Kada je nemački kancelar Vili Brant kleknuo u Varšavskom getu i preuzeo odgovornost za zločine počinjene za vreme Trećeg rajha, nije ni slutio da će njegov gest postati inspiracija za profesionalne humaniste krajem 20. veka. To nisu slutili ni građani bivše Jugoslavije, opijeni bratstvom, jedinstvom i slavom jedinstvenog društvenog sistema na planeti Zemlji. Slavni vođa nemačkih socijaldemokrata je 1992. godine napustio ovaj svet, Jugoslaviju je definitivno napustilo bratstvo i jedinstvo, a njeni građani su počeli da pričaju o Brantovom gestu. Ove jeseni su ljudi dobre volje krenuli u ekspediciju za balkanskim Brantom, ali se izgleda ispostavilo da je potražnja velika, a rokovi kratki.
       Jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije i predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak je izazvao veliku pažnju javnosti izjavom da se Srbija neće ispraviti dok neko ne bude kleknuo u Vukovaru. "Kod nas je srušen jedan diktatorski režim, ali se pažljivo čuva njegovo nasleđe. Zato smatram da bismo morali da sledimo istorijski uzor Vilija Branta jer je tim činom označen definitivan raskid između Hitlerovog rajha i moderne Nemačke. Neophodno je i da se u Srbiji napravi diskontinuitet između Miloševićeve vladavine i nove, proevropske politike. Jer ovde nije jedna osoba zgazila drugu osobu u tramvaju, ovde je sistematski uništavan i rušen jedan grad, koji nije bio ni srpski ni hrvatski, već svoj grad. To nije pitanje odnosa Srbije i Hrvatske, već Srba i Hrvata, jer su pod bombama bili i Hrvati i Srbi", kaže Čanak u razgovoru za NIN.
       Iako se u ultragrađanskom delu javnosti često i galantno analiziraju pojmovi kao što su kolektivna odgovornost, denacifikacija i nacionalno osvešćenje, istoričari će primetiti da između Srbije i Nemačke postoje izvesne razlike. Osobe, koje sa časova istorije nisu bežali na kratke kurseve civilnog društva, tvrde da je Nemačka okupirala veći deo Evrope, organizovala istrebljenje jednog naroda (pobijeno šest miliona Jevreja) i ostavila desetine miliona mrtvih za sobom. Zato se i poređenje sa najtamnijim delom nemačke istorije može smatrati kao prilično grub zahvat, čak i kada ga koriste razbarušeni umetnici i ostali konceptualisti. "Prošlo je sasvim dovoljno vremena da shvatimo šta se događalo. Naša obaveza je da pokrenemo taj proces pomirenja, jer smo kao, najveći narod, imali najviše odgovornosti", dodaje Čanak.
       Iako je i sam hrvatski predsednik Stipe Mesić ustvrdio da Srbija nije Nemačka, a Koštunica nije Vili Brant, borba protiv velikosrpske hegemonije je nastavljena: Srbi bi morali da upute izvinjenje Hrvatima, Muslimanima i Albancima, a u zahtevima za izvinjenje pominju se reči "genocid, holokaust agresija". Činjenica da je potraga za srpskim pokajnikom počela šest nedelja posle poraza Slobodana Miloševića i mesec dana pre ključnih republičkih izbora, upućuje da bi pitanje odgovornosti valjalo definisati u jednom dahu, bez velikog zamajavanja sa podacima, brojkama i posledicama. Hroničari ovdašnjih katastrofa će reći da je protekla decenija obeležena zastrašujućim razaranjem Vukovara, ali i masakrom srpskih civila u Gospiću, ludačkom opsadom Sarajeva i egzodusom stotina hiljada ljudi iz Kninske i Bosanske krajine, rekama izbeglica sa Kosova, ali i besomučnim bombardovanjem Srbije. Nijedno izvinjenje se nije dogodilo. Prilikom istorijske posete Vijetnamu, američki predsednik Bil Klinton je na pitanje novinara da li će se izviniti zbog 6,5 miliona tona bombi i 400.000 tona napalm bombi bačenih na Vijetnam, odgovorio vrlo kratko: ne, neću. Prema izveštajima svetskih agencija, odlazeći američki predsednik je dočekan toplo i srdačno. Turska vlada nikada nije uputila izvinjenje jermenskom narodu za prvi genocid u 20.veku (za vreme Prvog svetskog rata ubijeno je milion i po Jermena). To nikada nisu učinile američka i britanska vlada, jer je Turska značajan partner u NATO-u, koga ne valja ljutiti. Srbija, međutim, nije Amerika, a nije ni Turska.
      
       Obrnuto ogledalo
       Bivši jugoslovenski ministar spoljnih poslova Ilija Đukić kaže da priča o izvinjavanju podseća na vrstu obrnutog ogledala u kome se naizmenično gledaju i oni koji traže i oni od kojih se to traži. "Brant je učinio veliki gest kojim je zadužio čitavu Evropu, a pre svega Nemačku, ali taj njegov čin ne treba devalvirati zahtevima za izvinjenje. Oni koji se sada pozivaju na Branta, zaboravljaju da je on izabrao vreme i mesto kada će to učiniti i ne vidim zašto ne bismo svi mi, a kada to kažem svakako ne mislim samo na Srbiju, izabrali vreme, mesto i način da uputimo jedni drugima važne poruke."
       Prema rečima saradnika Instituta za međunarodnu politiku Predraga Simića, bivše jugoslovenske republike mogle bi da uspostave međusobno poverenje tek kada se završi proces ozbiljnog sagledavanja onoga šta nam se dogodilo u protekloj deceniji. "Zahtevi za izvinjenje uglavnom se zasnivaju na stavu da je izvršena agresija, iako je međunarodna zajednica zaključila kako se bivša država raspala u krvavom građanskom ratu. Zbog toga mislim da bi trebalo utvrditi sve činjenice, pre svega zbog nas samih, naše potrebe da sagledamo sopstvenu odgovornost. Svakom narodu bio bi potreban jedan Simon Vizental, svako bi morao da se upita šta je uradio i šta nije uradio."
       Pod senkom kolektivne odgovornosti, istorija za početnike i veoma grubih paralela, održan je prvi susret balkanskih lidera od raspada druge Jugoslavije. Čitav zagrebački samit, kome su vispreni i elokventni novinari već pripisali atribute istorijskog i prekretničkog, obeležen je protestima onemoćalih Pavelićevih sledbenika, ratnih veterana koji su uzvikivali parole o versajskoj tvorevini i pozivali predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunicu da zamoli "indulgenciju" od hrvatskog naroda. Takav gest su, izgleda, očekivali i najviši hrvatski zvaničnici. "Jugoslavija mora proći kroz katarzu. Mora odbaciti Miloševićevu imperijalističku politiku da svi Srbi žive u jednoj državi zbog koje su zauzimali tuđe teritorije", rekao je hrvatski predsednik Stipe Mesić u intervjuu agenciji Asošijeted pres, upozorivši prijatelje u Srbiji da ih neće posetiti dok Milošević ne završi u Hagu.
       Predsednik SRJ je, međutim, propustio priliku za ispriku i usudio se da kaže kako "jednostrano formalno izvinjenje ne može rešiti tako krupno pitanje". Odgovarajući na pitanja hrvatskih novinara, Koštunica je rekao da se između jugoslovenskih naroda ne samo u poslednjih deset godina već u više od pola stoleća, mnogo toga događalo. "Ja ne delim ni zločine, ni žrtve ni ljudsku patnju prema tome od koga potiču. Oslobađa nas samo istina koja je mnogo složenija."
      
       Složena istina
       U intervjuu riječkom "Novom listu", datom uoči zagrebačkog skupa, lider Demokratske stranke i kandidat za republičkog premijera Zoran Đinđić odbacio je zahteve za izvinjenje i podsetio da su Srbi platili dovoljnu cenu. "U Jugoslaviji ima milion izbeglica i ne bih baš rekao da smo, kada se podvuče crta i napravi neki završni račun, mi neki krivci u svemu tome. Što se nas tiče, spremni smo da se u nekom 'triju' izvinimo jedni drugima, da prihvatimo izvinjenje drugih i uputimo im izvinjenje."
       Prema poslednjim podacima, u Srbiji je smešteno oko 290 000 izbeglica iz Hrvatske, više od 300 000 izbeglica iz Bosne i oko 200 000 izbeglica sa Kosova i Metohije. Hrvatsku je, prema procenama statističara, u poslednjih deset godina napustilo oko 450 000 Srba. Protivnici izvinjavanja Hrvatima će upitati kada će se u ime nove demokratske vlasti neko izviniti za Jasenovac, Prebilovce ili "Oluju". Hrvatski ekstremisti pričaće o razaranju Vukovara, paljenju Dubrovnika i zločinima po slavonskim selima.
       Ali i kada se desi čudo neviđeno, pa neki dobri momci iz Beograda i Zagreba počnu da svakodnevno šalju pastirske, blagorodne poruke, odnosi između smrtnika koji su se ne tako davno gledali kroz nišan, biće nabijeni nepoverenjem i mržnjom. Odlazak dvojice geostrateških prijatelja iz Karađorđeva nužno je otvorio potrebu uspostavljanja novih odnosa između Srba i Hrvata, ali je pre toga neophodno preuzeti odgovornost za ubijanja, progone iz bliže i dalje prošlosti.
       "Čovek u nevolji trpi samo jednu slabost. Tuđu slabost", glasi jedna od poluzaboravljenih mudrosti, koja je, izgleda, poslužila kao osnova za trasiranje nove vrste balkanske politike u kojoj čin izvinjenja nije uvod u bolje odnose nekadašnjih bratskih naroda, već utvrđivanje ko je pobedio, a ko izgubio u ratu. Doskorašnja levičarska propaganda je tvrdila da su SR Jugoslavija i njeno mudro rukovodstvo iz svih dosadašnjih ratova izlazili kao pobednik, ali nije jasno zašto svi od nas traže izvinjenje, budući da istorija ne beleži da je neka država pobedila u nekom ratu i zatim prihvatila kolektivnu odgovornost."Postavio bih jedno nedelikatno pitanje: čemu uopšte služe tražena i iznuđena izvinjenja? Teško će se na taj način uspostaviti zdravi, civilizovani odnosi između bivših jugoslovenskih reoublika", kaže Ilija Đukić. Na veoma transparentan način, stotine srpskih izbeglica gotovo svakodnevno, ispred hrvatskog konzulata, nude izvinjenje i pokajanje zato što svojevremeno nisu bili lojalni hrvatskoj državi. Sudeći po njihovoj sudbini, izvinjenje nije dovoljno.
      
       Senke prošlosti
       Ovdašnji pacifisti i borci protiv nacionalističkog zla su veoma ubedljivo ponavljali frazu da se u budućnost ne može ići sa avetima prošlosti, ali je, izgleda, prošlost bila neobično žilava. Tako su, pola veka nakon zločina iz Drugog svetskog rata, logora, stratišta i prećutanih žrtava, tek osnovane političke partije nastavile priču koja je prekinuta 1945.godine. Nove demokratske vlasti u Hrvatskoj nisu imale vremena da posete Jasenovac i ponove Brantov gest. Na pomiriteljski čin su se odlučili Alija Izetbegović i Radovan Karadžić, koji su se na početku prve predizborne kampanje zajedno poklonili senima žrtava u Foči, ali se pokazalo da je ta dirljiva akcija patila od potpunog nedostatka iskrenosti. Svakog 13. maja, nekoliko desetina hiljada ljudi se penje na Ravnu goru, u znak nepristajanja na zvaničnu istoriju, u kojoj je na pleća kraljevih oficira svaljena nepregledna serija zločina i pokolja u Drugom svetskom ratu.
       Traume iz onog rata su pre desetak godina poslužile kao pogonsko gorivo većine stranaka i glavna motivaciona poluga za nove osvetničke pohode dobrovoljaca, dragovoljaca i šehida, od kojih su se neki, sticajem čudnih okolnosti, iz rata vraćali kao vlasnici poslovnih imperija. Možda zato je preispitivanje naše, njihove i zajedničke prošlosti preduslov da se jednog lepog dana uspostave pristojni odnosi između arhetipskih neprijatelja, a pomenutim herojima uskrati prilika za nove poslovne poduhvate.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ