Najdosadnije glasanje, opis je onoga što će se dogoditi 23. decembra. Vreli izbori nas očekuju tek kada se na crti nađu harizmatični Koštunica i praktični Đinđić

      Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, i Slobodan Milošević, predsednik Socijalističke partije Srbije, došli su na startnu liniju možda najdosadnijih izbora u istoriji Srbije.
       Dosadnih, jer se pobednik zna unapred. Istraživanje "Strateškog marketinga" najavljuje da će DOS dobiti 71 odsto glasova, socijalisti 18,6, radikali 5,7 odsto, a da će "pokojni" biti SPO i JUL. DOS može čak da nadmaši i rekord socijalista iz 1990. godine - 191 poslanik u Skupštini Srbije.
       Dosadnih, i zato što će se odigrati u poznatom ambijentu. Mediji bivšeg režima navijaće kao i ranije samo sada za novog igrača, naravno mnogo suzdržanije. Pobednici na izborima od 24. septembra optuživaće poražene za sve moguće vidove sabotaže kao što su njih ranije proglašavali izdajnicima svih boja. Da ne izostane bahatost bivšeg režima, već se pobrinuo "Otpor". Za izborni slogan izabrao je reč "overi", kojom se u beogradskom žargonu označava onaj pucanj u glavu ubijenog koji je i još jedna potvrda ubistva i divlja orgija ubice.
       Dosadnih, i zato što su na crtu Milošević i Đinđić izašli u starom ruhu.
       Milošević je danima govorio svojim partijskim kolegama da neće da se kandiduje za predsednika stranke, potom je učinio sve da bude jedini kandidat. Sprečio je Kongres stranke da predloži kandidata za predsednika i tu mogućnost ostavio jedino Glavnom odboru, kontrolisanom toliko koliko je potrebno da svaki Miloševićev predlog bespogovorno i jednoglasno aminuje. Nije bilo dovoljno. Sredio je i da se odluka o nazivu izborne liste, "Socijalistička partija Srbije - Slobodan Milošević" donese i pre nego što se Kongres izjasnio o budućem šefu socijalista.
       Malo li je to? Malo, da doskora neprikosnoveni vladar mirno čeka rezultate glasanja svojih partijskih drugova. Na glasačkim listićima za izbor predsednika stranke bilo je samo njegovo ime, ali i uputstvo: ako ste za kandidata, zaokružite, ako niste, ne zaokružujte ništa, ne dopisujte ništa, listić spustite u kutiju. A kutije je onda u svoje pouzdane ruke uzeo Uroš Šuvaković...
       Tako je sve bilo sređeno da Milošević krene u izbornu bitku koja će za njega biti još samo jedan pokušaj opravdavanja i odbrane sopstvene političke prošlosti. Ponavljajući priču o patriotama i izdajnicima, sa kojom je katastrofalno izgubio dvoboj sa Vojislavom Koštunicom, i tvrdeći da je njegova partija i dalje najbolja, Milošević je samo nastavio da sanja da svojim izjavama može osigurati ono mesto u istoriji na koje ga je nekada postavio pobunjeni narod: uz Karađorđa, svetog Savu, NJegoša. Šefu socijalista još niko nije rekao da pobunjeni narod ima novog boga, i da se on ne zove Slobodan Milošević već Vojislav Koštunica.
       Zoran Đinđić dolazi na start izbora onako kako i živi svoje političko biće: iznenada, u koaliciji, uz osporavanja i rizikujući. Kada je manje-više sva politička javnost govorila da je račundžija Đinđić sebi namenio mesto predsednika Srbije, on je rekao - biću premijer. Na to mesto bi došao uz podršku koalicije DOS, kao što ga je 1996. godine u fotelju gradonačelnika Beograda posela koalicija "Zajedno". Vojislav Koštunica, čovek pod čijim će zaštitnim znakom Đinđić izaći na izbore, nekoliko dana je razmišljao da li je bolje da se ime budućeg premijera zna pre izbora ili posle glasanja. Konačno, doktor filozofije, koji jednaku radoznalost pokazuje i za kretanje ideja i za tokove novca, izabrao je za sebe funkciju koja se u zemljama u tranziciji pokazala kao najbrži lift za gubilište: nijedna vlada u istočnoevropskim zemljama posle sloma komunizma nije dočekala kraj svoga mandata.
      
       Đinđić taj rizik prihvata ne zato što je budućnost jedino vreme koje za njega postoji i što su njegove dve omiljene reči, uz budućnost, "promene" i "brzina", već i što na tom mestu može mnogo da radi i uradi na promeni svog lošeg imidža u javnosti. U anketama, koje stalno gleda, Đinđić vidi da su osnovni problemi građana Srbije plate i penzije, lekovi, cena hrane, restrikcija struje, cena energenata, nedostatak goriva, cene prevoza i sasvim je siguran da te probleme može da reši i da postane "narodna majka".
       Đinđić zna da će se slika o njemu promeniti brzinom i veličinom kojom je narod izmenio svoj pogled na Koštunicu ako počne redovno da isplaćuje penzije, poveća plate, snabde apoteke lekovima, ukine restrikcije struje.... O predsedniku Jugoslavije je dobro mišljenje u junu imalo 34,6 odsto građana Srbije, u novembru 74,6 odsto. Blagonaklonost koju Milošević nije zadobio nikada.
       Rizik preuzimanja premijerskog posla isplatiće se Đinđiću ako uspe da o njemu ima dobro mišljenje bar polovina naroda umesto sadašnjih 29,6 odsto. Tek tada će moći da izađe na dvoboj Koštunici, na izbore koji će biti vreli zato što mediji neće navijati nego će secirati učinak i jednog i drugog kandidata, što se neće raspravljati o ratu i miru nego o načinima i brzini da se život učini boljim, što će svi protivkandidati biti patriote, što niko neće imati monopol nad silom države.
       Do tih izbora poželimo sebi da Koštunica dobro kontroliše Đinđića i da Đinđić dobro kontroliše Koštunicu i da mediji i glasači još bolje kontrolišu i Koštunicu i Đinđića.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ