8.

      Svakodnevno slušamo kako su odnosi između Srbije i Crne Gore, kao konstitutivnih država Jugoslavije, u dubokoj krizi.
       S tom dijagnozom ne bih se složio. Pre bih rekao da su ti odnosi normalni, prema očekivanju. Oni nisu dobri, ali upravo je to očekivano i normalno. Uložen je ogroman trud da ti odnosi budu takvi kakvi jesu. Počelo se s rešenošću da se održi kontinuitet Jugoslavije koja se pre toga raspala u krvi i sramoti. Ta rešenost nije bila po nalogu mudrosti. Kontinuitet Jugoslavije (koja se raspala u krvi i sramoti) ne može biti dobra preporuka za budućnost odnosa između Crne Gore i Srbije. I Srbija i Crna Gora raspolažu jačim kapitalom od kontinuiteta Jugoslavije koja nikad i nije prirodno postojala. Dokazi za ovu tvrdnju nisu potrebni.
       Nije sporno da su Srbija i Crna Gora dva oka u glavi (metafora ne kaže u čijoj glavi) ali ukupni odnosi između dveju država s dugom tradicijom državnog legitimiteta ne mogu se zasnivati samo na toj metafori. Nije sporno, takođe, da temelji za zajedničku kuću postoje, oni su čvrsti, ali temelj još nije i kuća. Ne živi se u temelju nego u kući koja se zida, cigla po cigla, na temelju. Temelj je u zemlji a kuća na zemlji. Dobar temelj je važan da se kuća ne sruši, ali zar su vrata, prozori i krov manje važni? Da bi kuća bila lepa (i spolja i iznutra), svi detalji moraju biti usklađeni i ukomponovani u celinu. Dobra kuća zasniva se na dobrom projektu. Građevinski materijal, bez projekta, još nije kuća. Projekat je ono kad se zna šta se hoće.
       Ustav pisan na Žabljaku trebalo je da bude upravo to - da se tačno zna šta se hoće. Praksa će pokazati da su "ispušteni" mnogi detalji bez kojih izvođači radova neće moći da se snađu. Pisan je na brzinu, po diktatu vladajućih partija kao naručilaca posla kojima se opravdano žurilo. Nauka je spora, politika brza. Naučnici, stručnjaci, eksperti itd. podlegli su nalogu vladajućih stranaka da se radi "pod hitno". Ustav, u celini, nije ogrešenje o teoriju države i prava, ali hića je ipak učinila svoje. Mnogo toga je promaklo, ostale su mnoge nedorečenosti - dovoljno za postepeno korodiranje celine. Sad već možemo govoriti o nevaženju Ustava pisanog na Žabljaku. Eto, ni kao svadba Vilinog Konjica nije trajao.
       Prava "kriza", međutim, počeće onog momenta kad je dotle vladajuća partija u Crnoj Gori izgubila na parlamentarnim izborima.
       Poznata priča iz bukvara o Momu i Milu.
       Vladajućoj partiji u Srbiji s "jakim" Slobodanom Miloševićem na čelu takav ishod izbora u Crnoj Gori nije pasovao. Opravdano se strahovalo da se smenjivost vlasti po zakonu spojenih sudova može preneti i na Srbiju. Mnogo lakše će se odbraniti nesmenjivost vlasti u Srbiji ako se ona odbrani u Crnoj Gori. Mulcima u Beogradu (obnavljam praksu citiranja Krleže) nije ulazilo u glavu da su izbori u Crnoj Gori završeni i da ne vredi kukati. U trenu ode sanak pusti da će se u Crnoj Gori igrati kako se svira na Dedinju.
      
       Neodmerenost u reagovanju prva je ispoljila Dr Mirjana Marković. I mene koji sam se u granicama svojih mogućnosti zauzimao za njenu književnost, nauku i filosofiju, neprijatno je iznenadila. Novoizabranog predsednika Crne Gore gospodina Đukanovića počastila je epitetima i kvalifikacijama koje ni najzapuštenija džukela ni s maslom iz uvoza ne bi pojela.
       Vešto koristeći odlučnost NIN-a da bude otvoren i za drugačija mišljenja, oštro sam upozorio gospođu Marković (i sam sam bio iznenađen - oštrina mi nije svojstvena, jači mi je strah od hrabrosti), upozorio sam, dakle, gospođu Marković da su to što ona govori - ružne reči. Izrazio sam očekivanje da će je i Slobodan Milošević u poznatom svojstvu upozoriti. Da će je, ako treba, i izudarati, za primer deci. Ništa od toga. Sloba je izabrao da bude džentlmen. Vreme će pokazati kakav je bio taj izbor. NJene "ružne reči" na račun novoizabranog predsednika Crne Gore, te da je "kriminalac", te da je "običan švercer", te da je "diler droge" i "prodana duša", te da je "dokazani bos Koza nostre" ubrzo će postati "vokabular opšte prakse" vladajućih snaga u Srbiji u odnosu na predsednika Đukanovića.
       To je, dakle, bio početak mukotrpnog rada na stvaranju krize u odnosima između Srbije i Crne Gore. Taj vokabular, ta histerija.
       U daljem (logičnom) toku došlo je do one sramotne epizode s kamenovanjem "političara" iz Srbije koji su banuli u Podgoricu s nalogom da agituju "za našu stvar", što će reći za Slobinog favorita i ljubimca njegove drugarice. Ukazao sam da se od te podrške "favorit i ljubimac" nikada neće oporaviti. Ukazao sam i na sličnost te agitovke s istovetnom u Krajini koja je posledičila tragedijom srpskog naroda, jednom od najvećih u njegovoj istoriji. Na sreću, sve se završilo sramotom agitatora, te smušene bulumente služinčadi i politikantskih profitera.
       Na(opaka) rešenost jedne moćne vojne alijanse da nad srpskim narodom počini zločin, samo je ažurirala rad na produbljivanju krize u odnosima između Srbije i Crne Gore, kao konstitutivnih država Jugoslavije. Napori predsednika Đukanovića da svoju državu (dakle, onaj deo zajedničke države za koji je kao legitimni predsednik bio direktno zadužen i odgovoran) zaštiti od pogibelji i razaranja, kvalifikovani su, od iste strane, kao izdaja srpskog roda u celini. Te kvalifikacije dolazile su ne samo iz Srbije nego i iz Crne Gore.
       Ne znam kako će istorija ocijeniti državničku ulogu predsednika Đukanovića, nema mog potpisa da sve znam (ako sam u piću i rekao). Ukazujem samo na činjenicu da je Đukanović, ne "birajući sredstva", provukao, između Scile i Haribde, svoju lađicu neoštećenu.
       Od toga ni Srbiji, ni srpskom rodu u celini niti je bilo niti može biti gore. Naprotiv, i bilo je i jeste i može biti samo bolje.
       Sačuvajmo se gde smo da smo, nema nas mnogo.
       Sačuvajmo jedni druge. I sebe od sebe.
       Nismo (još) za bacanje.
       Dve stolice u Ujedinjenim nacijama?
       Pa šta?
       Dve stolice obe naše.
      
       (Nastaviće se)