Utisak je da bi SAD mogle da iskoriste nepovoljnu poziciju Rusije - proisteklu iz njene uvećane nesaglasnosti sa Zapadom oko Čečenije - za promenu načina odlučivanja u OEBS-u. Umesto formule "konsenzus minus jedan" predlaže se odlučivanje prostom ili dvotrećinskom većinom

      Upravo kad smo se mi sa OEBS-om pomirili, Rusi su se sa njim zavadili. Puka koincidencija i spor nije zbog nas, kao što se ponekad ranijih godina događalo, nego prevashodno zbog Čečenije. Većina članica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, posebno Zapad, ne odobrava način na koji Rusija nastoji da reši problem Čečenije. Nezadovoljstvo je uvećala i sporost Rusa da povuku svoje trupe iz Gruzije i Moldavije, na šta se Moskva obavezala na zasedanju OEBS-a u Istanbulu pre godinu dana.
       Nedavni ministarski skup OEBS-a u Beču uglavnom se - ako se izuzme povratak Jugoslavije u članstvo - završio neuspešno i pokazao da princip konsenzusa, na kome se odluke organizacije zasnivaju, počinje sve više da iritira Zapad, posebno Amerikance. Rusi su, naime, bili protiv kritike njihove politike prema Čečeniji, pa konsenzusa oko zaključaka i zajedničkog saopštenja nije moglo da bude. Umesto toga, šef austrijske diplomatije Benita Ferero-Valdner, koja predsedava OEBS-om, objavila je svoje saopštenje. Ono je, naravno, već po svojoj prirodi manje obavezujuće i ima manju političku težinu. Rusi su izjavili da ih ne obavezuju "ni zaključci ni preporuke" predsedavajućeg.
       Gospođa Ferero-Valdner je izrazila žaljenje zbog stradanja stanovništva i razaranja u Čečeniji i pozvala je rusku vladu da omogući humanitarnu pomoć čečenskom stanovništvu, stane na put kršenju ljudskih prava i potraži političko rešenje sukoba. Insistirala je da se misiji OEBS-a, koja se već 18 meseci nalazi u Moskvi, odmah omogući poseta ratom zahvaćenim područjima. Šef ruske diplomatije
       Igor Ivanov je obećao da će "modaliteti povratka misije OEBS-a u Čečeniju biti finalizovani što je pre moguće", ali je istovremeno kritikovao Zapad da o etničkim sukobima ima dvostruke standarde i da zato nema pravo da Rusiji "deli lekcije iz humanizma".
       Njegov zamenik Jevgenij Gusarov otišao je korak dalje. Dotakao je suštinu razlika između Rusije i Zapada u viđenju uloge samoga OEBS-a: "Nije fer da se OEBS usmerava samo na zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza ili na balkanske zemlje. OEBS je osnovan kao organizacija za ravnopravnu saradnju. Trebalo bi da tako i ostane."
       Analitičari ocenjuju da je ovo najozbiljniji spor između većine u OEBS-u i Moskve od dolaska Vladimira Putina na čelo Rusije. Zapadna reagovanja na ruske odbojne stavove zapravo pokazuju da je malo verovatno da će OEBS ostati organizacija za ravnopravnu saradnju između Istoka i Zapada, kako to Rusi žele, iz jednog vrlo prostog razloga: cela Evropa postala je, u političkom smislu, prozapadna ili želi to da bude. Pod Istokom se uglavnom podrazumeva Rusija, ponekad sa Belorusijom i Ukrajinom.
       Drugim rečima, organizacija je sve manje ono što je bila, pa se Rusija, u odsustvu nekadašnje ravnoteže straha, samo uz pomoć principa iz Helsinkija brani od prevlasti Zapada. S druge strane, SAD ne prave u pitanjima bezbednosti veliku razliku između strategije NATO-a i platforme OEBS-a. U takvom pristupu možda je manje principa iz Helsinkija, ali više faktičkog stanja.
       Američka štampa upozorava Ruse da sve manje mogu da računaju na podršku unutar OEBS-a. Nema više nekadašnjih sovjetskih satelita koji su, shodno podeli posla u Varšavskom paktu, umeli da zaoštre sukobe u OEBS-u ne bi li Moskva kasnije, u ulozi posrednika i pomiritelja, izvlačila od velikih zapadnih sila predviđene ustupke. Sve veća politička prevlast Zapada, osobito oko ljudskih prava i delatnosti humanitarnih organizacija u zemljama i područjima zahvaćenim ratom, opredeljuje i pasivnije zemlje da se, brže nego nekad, prilagođavaju rastućoj većini.
       Tako konsenzus nije uvek nagodba i kompromis, što je nekad najčešće bio, nego priklanjanje unosnijem interesu ili sličnoj političkoj filozofiji. Skup OEBS-a u Beču pokazao je da Rusija neće imati mnogo razumevanja kod svojih zapadnih partnera za smirivanje Čečenije silom oružja. Zapad je dosad imao razumevanja za ogromne probleme sa kojima se predsednik Putin suočava, ali izgleda da je sada relativna uzdržanost oko Čečenije na izmaku, što se najbolje oseća po sve agresivnijem ponašanju međunarodnih humanitarnih organizacija.
       Utisak je da bi SAD mogle da ovu, sve nepovoljniju, poziciju Rusije iskoriste za promenu načina odlučivanja u OEBS-u. Iz Vašingtona već stižu signali da bi se umesto dosadašnje formule "konsenzus minus jedan" mogao koristiti princip proste ili dvotrećinske većine. Naravno, s time bi trebalo da se saglase i Rusi, što zasad ne izgleda verovatno. Ali sami Evropljani oko toga nemaju nemirnu savest. Evropska unija se suočava sa istim problemom.
       Naš ponovni susret sa OEBS-om, koji je sada nesaglasan na znatno drukčiji način nego nekad, kad smo iz njega bili odstranjeni, dosta je delikatan. Ako se sami zalažemo da se problem Kosova rešava mirnim sredstvima, isti princip moramo zastupati i kad je u pitanju Čečenija. S druge strane, pošto smo za suzbijanje terorizma na Kosovu, logično je da se slažemo s Rusima da imaju pravo da se brane od čečenskog terorizma, koji je, uz to, u Rusiji čak izraženiji van Čečenije od albanskog terorizma na našoj teritoriji van Kosova. Postoji i naš dug Rusima zbog podrške koju su nam pružali i pružaju u rešavanju kosovskog pitanja.
       Izgleda da ćemo u sporu između OEBS-a i Rusije i mi polagati važan ispit iz mudrosti, racionalnosti i diplomatske umešnosti.