Krajem prošlog veka jedan ruski putopisac je zapisao: "U svom životu nisam doživeo toliko religiozne osećajne moći kao što sam osetio pred ćivotom sv. Vasilija."
       Već tri veka bi hiljade i hiljade ljudi moglo nešto slično posvedočiti. Niko nije tačno brojio one snagom vere isceljene na ovom izuzetnom mestu, ali njih svakako ima toliko da se priča raširila sad već i dalje od jugoistočnog Balkana. A priče, otprilike, idu kao ona jednog pravnika iz Beograda koja stoji zapisana u rukopisnoj zbirci manastira: posle višemesečnog teškog lečenja lekari su rekli - neizlečivo; dok se on borio sa samom smrću njegova majka-vernica otišla je u Ostrog da se pomoli za sinovljevo ozdravljenje; odjednom je bolesnik osetio "neku čudnu lakoću i naglo poboljšanje zdravlja".
       Takva "moć vere" je iznad zemaljskih verskih podela. Pod Ostrog dolaze i rimokatolici, i muslimani, i protestanti, i ateisti. Učena Francuskinja je 1897. zapisala: "Pred ćivotom sv. Vasilija Ostroškog obuzeše me zanos i osećanje da se zavetovah kako ću čitav život iz svih sila činiti dobro za svoj narod i narod kojem pripada sv. Vasilije."
       Poklonička putovanja naroda pod Ostrog počela su za zemaljskog života episkopa Vasilja. Interesovanje je raslo. Danas se može čuti da je to "najposećenija svetinja na Balkanu".
       A iz "onog vremena" ostala je ispovest koju je arhimandrit Nikodim (Raičević) ispripovedao Vuku Karadžiću: "Kada je umro sv. Vasilije ukopaše ga niže manastira u gradini. Pošto prođe sedam godina poslije njegove smrti, iguman Župskog manastira usnu kako ga zove vladika Vasilije da ga iskopa iz zemlje. Kada iguman ujutro to ispriča u društvu, svi mu se počnu smijati. No, iguman isti san usnu i drugi put.
       Kada mu treći put u san dođe sv. Vasilije, obučen kao vladika kad služi sa kandilom u ruci i stade kaditi, pa ga u jednom trenutku udari kandilom u čelo, iguman se trže iz sna a po licu sve rane od vatre i od bola se ne može za njega uhvatiti.
       Kada ostali kaluđeri to čuše više mu se nisu podsmijavali, nego svi zajedno pođoše s njim da otkopaju vladiku Vasilija. Kada izvadiše njegovo tijelo, a ono i nakon sedam godina u grobu još uvijek toplo i sveto.
       Staviše ga potom u ćivot i položiše u manastir, gdje se i danas nalazi."
       I na kraju, evo još poneka činjenica o zemaljskom životu Vasilija Ostroškog Čudotvorca. Izvor je knjiga Slobodana Mileusnića "Sveti Srbi".
       "U LJubinskoj nahiji (Hercegovina), pri dnu Popova polja, u selu Mrkonjići, rođen je 28. decembra 1610. godine od majke Ane i oca Petra sin Stojan, budući svetitelj Vasilije. Kao dete posebno ga je krasila marljivost i poslušnost. Od roditelja je nasledio milostivost i dobročinstvo, koje će ga celog života ispunjavati. Čuvajući stoku po hercegovačkim brdima i planinskim obroncima, delio je svaki zalogaj hrane sa siromašnijim od sebe."
       Da uči knjige otišao je u manastir Zavalu, pa odatle u Tvrdoš "gde je bilo i sedište trebinjske eparhije, nalazila se škola, bogata manastirska biblioteka i obrazovano monaštvo koje se pored ostalog, bavilo prepisivanjem bogoslužbenih knjiga i izradom raznih crkveno-umetničkih predmeta od drveta i metala. Tu, u tom duhovnom majdanu, posle duhovnog i fizičkog sazrevanja, iskušenik Stojan primi monaški postrig i monaško ime Vasilije."
       Sledi život pun bogoljublja, molitve, putovanja (Cetinje, Peć, Sveta gora, Rusija), sukobi s Turcima, borbe protiv unijaćenja.: "Posle mučeničke smrti mitropolita istočnohercegovačkog Pajsija, patrijarh srpski Gavrilo I izdao je 1651. godine sinđeliju (patrijaršku diplomu) kojom je mitropolit Vasilije postavljen na eparhiju koja se zove: Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača." NJegov rad je bio od izuzetne vrste.
       Godine 1671., a 21. aprila "ovaj ugodnik Božji sklopio je svoje umorne oči u Ostrogu, u Gornjem manastiru, gde je i sahranjen niže svoje zadužbine."
       Ostalo je, kao što i sami znate, priča kojoj se ne nazire kraj.
      
       S. R.