Možda sam u Francuskoj postala intrigantna tek posle uloga u Americi. Ako su u Holivudu videli da Sofi vredi, šta smo to mi onda ovde propustili da zapazimo. U svakom slučaju, ja sam na čistoj koristi jer mi je puna kuća scenarija

      Sofi Marso i Andžej Zulavski bili su prošle nedelje u Beogradu što je, ne samo iz ugla publiciteta, predstavljalo prvorazredni kulturni događaj. Svi mediji su zabeležili njihov kratki boravak (koji je uključivao prijem u ambasadi Francuske i, posebno, susret s predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom) i, najzad, toplo pozdravljanje beogradske publike uoči projekcije njihovog ostvarenja "Vernost" kojim je svečano zatvoren 7. festival autorskog filma.
       Podrazumeva se da je, ipak, u centru pažnje bila lepa Sofi Marso koja uživa veliku popularnost, naročito posle hitova kao što su "Hrabro srce" Mela Gibsona ili poslednji film o DŽemsu Bondu "Svet nije dovoljan". Rođena je 17. novembra 1966. u skromnom pariskom predgrađu i, mada još veoma mlada, za sobom ima već dvadeset i pet filmova. Počela je još kao devojčica, igrajući glavnu ulogu u filmu Kloda Pinotea "Žurka" ("L' boom"). Bilo je to 1980. Potom su usledili, samo neke naslove da izdvojimo, "La amour braljue" (1984), "Moje noći su lepše od vaših dana" (1989) i "Plava beleška" (1991), sva tri u režiji Zulavskog, a u novije vreme "Ana Karenjina" (1997), zatim "San letnje noći", "Izgubljeno i nađeno" i "Vernost", sva tri iz 1999, konačno "Belfegor" s datumom 2000.
       Sofi Marso dobro govori engleski i zahvalan je sagovornik: neposredna je ma o čemu je pitali. Zamolili smo je da za NIN kaže nešto što bi, uslovno, bila njena mala ispovest...
      
       OGLAS: Film je neočekivano ušao u moj život. Tražila sam posao kako bih sebi obezbedila letovanje a pošto sam bila još, takoreći, dete, znala sam da to neće ići lako. Imala sam samo trinaest godina a u Francuskoj je zabranjeno da se toliko mladi zapošljavaju. Onda je moja mama ugledala oglas u novinama koji je pozivao na audiciju, radilo se o reklamiranju odeće za sasvim malu decu. Ipak sam otišla misleći da me ništa ne košta da probam. Ispostavilo se, međutim, da sam suviše stara za ono što su tražili. Smešno, ali je stvarno tako bilo. Valjda sam im se, ipak, dopala, a mogućno da su cenili i moj trud da tamo dođem i utešno su me fotografisali. Rekli su, otprilike, hajde da te slikamo kad si tako slatka. Po povratku kući, kazala sam roditeljima da se ničemu ne nadam, verujući da su hteli da budu samo ljubazni. Posle nekoliko meseci javio mi se, na moje prilično iznenađenje, neki čovek koji se predstavio kao kasting direktor filma "Žurka" i rekao da je video moje fotografije i da ne bi bilo loše da dođem na audiciju.
       Možete da zamislite: u to vreme nisam imala pojma ni šta znači ta reč - kasting. Bilo kako bilo, sela sam u metro i potražila adresu koju su mi dali. Tamo je već sve vrvelo od devojaka. Predstavili su me reditelju, tada sam prvi put čula da se zove Klod Pinote, i kazali: e, sad, hodaj malo, okreni se, tutnuli mi neki papirić da pročitam... Samo dva dana kasnije došao je definitivni poziv: ja sam izabrana. Dok smo snimali "Žurku", niko od nas nije verovao da će taj film postati jedan od najvećih hitova, ne samo u Francuskoj već i u Evropi. To se gledalo i gledalo, čekalo na kartu više, bio je to zaista - bum. Kažem "bum" pošto se i film u originalu tako zove a ima to dvosmisleno značenje. Počelo je, znači, veoma burno, neočekivano burno. Odjednom su svi znali kako se zovem, moje lice je bilo na naslovnim stranama, bila sam kao neka lutka koju stavljaju svuda za ukras. Kad vas slava pogodi dok ste još tako mladi, to zaista nije lako. Naprotiv. Sad kad mislim o tome, ne znam kako sam izdržala sav taj udar a da sam ostala normalna.
      
       FILM: Vidite, potičem iz krajnje skromne porodice, radničke porodice. U našem životu, odnosno u mom detinjstvu, uopšte se u kući nije govorilo o filmu kao nekoj mojoj perspektivi. Kao, lepo sam dete pa bih mogla da odem u glumice. Ni govora! Za nas je to bio neki drugi, nepoznati i daleki svet kome nismo pripadali niti mislili da možemo da mu priđemo. U stvari, nije nas se doticao. Uspeh "Žurke" je preko noći sve to istumbao. Bio je to jedan ogroman iskorak iz života kojeg sam do tada poznavala. Onako mladoj, činilo mi se da sam u nekoj bajci, toliko fantastičnoj da me je plašio kraj, buđenje. Dosetili su se, onda, da snime i nastavak "Žurke", drugi deo, i terali bi oni zbog novca i do petog, sedmog i devetog nastavka, ali sam ja zaustavila to ludilo vrlo brzo. Osetila sam da tu nešto nije kako treba, da idem u pogrešnom pravcu.
       Pri tom sam pohađala i školu, koju sam iz dna duše mrzela i konačno je napustila u šesnaestoj godini. Napustila je ne zato što sam imala viziju budućnosti, kao ja hoću da budem glumica i ništa drugo, to zaista tada nisam mislila, već zbog toga što se u školi nisam dobro osećala. Ona za mene nije bila pravo mesto. Ništa mi tu nije odgovaralo, od profesora do nastave i, uopšte, društva u klasi. Ali, pustimo to... Uostalom, čovek može, ako hoće, sam da se obrazuje. Toliko je izvanrednih knjiga u kojima sve, ali baš sve, piše. Nikada se nisam pokajala zbog napuštanja škole. Uvek sa sobom nosim neku knjigu. Da imam vremena, mislim da bih samo čitala.
      
       ANDŽEJ: Posle drugog dela "Žurke" snimila sam još dva filma, manje važna, kada se jednog dana iznenada pojavio Andžej i ponudio mi ulogu u filmu koji je upravo pripremao. Zvao se "L' amour braljue". Objasnio mi je da je reč o adaptaciji "Idiota" Dostojevskog koju je on napisao u formi scenarija, potom mi dao taj roman da pročitam. Ukratko - odmah me je opčinio a da sam za njega do tada jedva čula. Da, mislim da ste u pravu, bila je to ljubav na prvi pogled. LJubav koja još traje, tim jakim intenzitetom, ma koliko to možda nekom bizarno zvučalo. Meni je tada bilo sedamnaest godina a Andžeju četrdeset i četiri. Taj film je izazvao kontroverzne reakcije a posebno je mene isturio u negativnom svetlu. LJudi nisu mogli da me prime, mene koju je Francuska do tada smatrala svojom barbikom, u filmu koji je bio koliko težak toliko i artističan. Daleko od "Žurke" kao nebo od zemlje. Ja sam tu promenu dobro iskoristila, u stvari dočepala se slobode, i kao ličnost i kao glumica. Volite me ili me ne volite, ja ću dalje ići kako ja hoću. Ja jesam bila u svom životu blagoslovena, to stoji, ali mi, osim samog početka, ništa potom nije dolazilo jednostavno. Uvek je sve bila jedna velika bitka. Srećom, bitka iz koje sam uglavnom izlazila kao pobednik. Navikla sam da se borim, to i dan danas činim, ne popuštam, nije mi u karakteru.
      
       LJUBAV: Kako da nisam učila od Andžeja, pa od njega se toliko toga pametnoga može saznati. Mislim, međutim, da sam i ja njega nečemu naučila. On bi rekao: ljubavi prema životu. Osim toga, iako sam ga upoznala tako mlada, mislim da ja nikada nisam u duši i u duhu bila zaista mlada. Za mene je još u detinjstvu sve imalo neku težinu i neku ozbiljnost, ne znam zašto. Verovatno da sam, u stvari, negde duboko veoma konzervativna osoba. Ali, kad s nekim živite sedamnaest godina kao ja sa Andžejem Zulavskim, ta osoba onda neminovno postaje neraskidivi deo vas. Uprkos tome što smo mi izraziti individualisti. On radi ono što voli, ja radim ono što volim, ne mešamo se jedno drugom u posao. Dakle, Andžej je tokom poslednjih godina mnogo više pisao dok sam ja išla iz filma u film. To su kao dve karijere a jedan život. U tom jednom zajedničkom životu ništa, pri tom, ne ide u jednom pravcu, uvek se radi o razmeni, o dopunjavanju, o međusobnom uticanju.
      
       NEVENČANI: Ne, ne znam da li bi cela ta priča stala u tu jednu reč - ljubav. Ne radi se samo o tome i šta je, uostalom, ljubav?! Meni je, pre svega, Andžej neprestano zanimljiv i to je ono što me toliko drži uz njega. Nisam ja s njim zato što se tako osećam sigurnijom, bezbednijom, što imam jakog i pametnog muškarca pored sebe, ne! Andžej je moj životni izbor kao što sam i ja njegov životni izbor. Mi čak nismo ni venčani, ne znam da li to znate? Sve je kod nas, da tako kažem, krajnje otvoreno i u tome je sva lepota. Ako bismo jednoga dana videli da nam dalje ne ide, da se naš odnos urušava, mislim da bismo s tim morali da se suočimo kao normalni, odrasli ljudi. Međutim, pošto smo još zajedno, to samo znači da nam je lepo i da tako hoćemo.
       Andžej je sigurno čovek koji me ne samo bolje poznaje od drugih, on mene bolje razume od drugih, od bilo koga na ovom svetu. Znate li koliko je to olakšanje?! Pričati nekome ko shvata i ono što mu govorite i ono što mu možda prećutkujete, koji zna šta mislite između redova i shvata vaše misli i emocije a apsolutno je pri tom na vašoj strani. Verujem da mu ja na sličan način uzvraćam. Čime?
       Pa, ne dam mu da padne čemu je, kao slovenska duša, povremeno sklon. Ne dam mu ne zato što ga volim već zbog toga što mu se istinski divim kao umetniku. On je ne samo veliki reditelj, on je i sjajan pisac. Do sada je objavio tri romana, sva tri na poljskom jeziku, a dva su prevedena na francuski. Odlični su, verujte. Andžej ume da iznenadi, da bude neočekivan, da učini nešto lepo o čemu nisam ni pomišljala, on ume u svakom trenutku da bude zanimljiv, meni zanimljiv, i u tome je ključ svega. Ne, dakle, samo u ljubavi. Jer, imate vi ljude koji se vole a da im je ipak strašno dosadno. Užas! To je kao kada odete u pozorište pa vas predstava toliko smori da je napustite posle prvog čina ili je, iz nekog reda, iz neke obaveze, odgledate do kraja a onda ste veoma nesrećni, veoma nezadovoljni. Mnogi brakovi tako funkcionišu.
      
       BRAK: I mi se ponekad pitamo zašto se još nismo venčali. Zaista, posle toliko godina i, posebno, posle rođenja našeg sina Vensana. Pretpostavljam da su razlozi dublji od ovog koji ću vam sad navesti: nismo imali vremena. Stvarno! To šašavo zvuči, ali jeste posao sva ta organizacija, pozivnice, zakazivanje termina, gosti, gde, kad, šta i kako - a nama je sve to nekako zamorno. Traži specijalnu energiju koju mi nismo spremni da investiramo. Pošto, međutim, povremeno ipak o tome pričamo, ko zna, možda ćemo se jednoga dana i venčati. Verovatno.
      
       PARIZ-VARŠAVA: Poslednje četiri godine isključivo živimo u Parizu. Pre toga se jesmo stalno šetkali na relaciji Pariz - Varšava. Po pola godine živeli tu ili tamo. Sad smo se skrasili. Prvi razlog je naš sin kome je pet godina i koji već ide u školu, i ume da piše i čita. Nismo hteli da ga izmeštamo iz prostora i kruga ljudi s kojima je svakodnevno. Drugi razlog je moja karijera za koju je, ipak, pogodnije biti stalno u Parizu. Zbog posla ja, jasno, stalno nekuda putujem s tim što me često tada prate i Andžej i Vensan. Ako mogu i kad mogu. To ja zovem - suočavanje sa stvarnošću. Osećam, međutim, sve jaču potrebu da malo "spustim loptu". Danas sebi kažem: Sofi, stani i razmisli šta ćeš s vremenom koje je pred tobom, kreiraj svoj život umesto da on radi s tobom šta hoće. Ne, to mene nije naučio Andžej, to sam sama otkrila i spoznala. Možda zato što sam već dvadeset godina u ovome poslu a biti tako dugo na filmu je prvorazredna životna lekcija.
      
       AMERIKA: Sve je počelo s Melom Gibsonom i njegovim "Hrabrim srcem". Tako me je Amerika bliže upoznala. Posle sam u Velikoj Britaniji snimila film o DŽemsu Bondu i svi su odjednom počeli da pričaju kako ću otići u Holivud, pokušati tamo novu karijeru. Gluposti! Zaista nikada nisam pala u zabludu da Holivud hoće baš mene. Zašto bi? To je velika industrija, milioni ljudi rade u njoj, tamo ima, uostalom, toliko izvrsnih glumica. Ne kažem da nije izazov oprobati se u Holivudu, pogotovo što, gledajući sa strane, to tamo izgleda dosta lako. Začas vam se ukaže prilika da upoznate Roberta Redforda ili zakažete sastanak sa Ridlijem Skotom. Kada se to desi, vi onda kažete "vau" i sve vam deluje fenomenalno brzo i jednostavno. Postoji tu, međutim, nešto drugo a za mene presudno: hoću da radim s ljudima koji hoće da rade sa mnom. Želja je važna, najvažnija. Ne bih nikada pokušala da ubeđujem nekoga kako sam idealna za ulogu, ne, ja hoću da on mene traži, da on mene ubeđuje kako sam idealna za ulogu a da onda ja kažem "da" ili "ne". To zvuči razmaženo, znam, ali je samo tako podsticajno, tad dajete najbolji deo sebe. Inače je obično propast. Iskusila sam to napustivši dva puta taj svoj princip i mogu vam reći da je ispalo - katastrofalno.
       U Francuskoj tek poslednjih godina pokazuju življe interesovanje za mene. Mislim da tek sada uspevaju da me nekuda smeste, da me nekako shvate, vide pravim očima. Međutim, ko zna, možda sam postala u Francuskoj intrigantna tek posle uloga u Americi. Ako su u Holivudu videli da Sofi vredi, šta smo to mi onda ovde propustili da zapazimo, možda se samo o tome radi. O prokletoj sujeti. U svakom slučaju, ja sam na čistoj koristi. Puna mi je kuća scenarija. VENSAN: Kad rodite dete, obično se kaže da vam je čitav život iz korena promenjen. Ja to neću reći. Nisam postala druga osoba rodivši sina, nisam promenila celi svoj život zbog njega. Pred svojim sinom ja mogu da budem jaka, mogu da budem slaba, mogu da se smejem ali i da plačem, mogu da u nečemu grešim, mogu jednom reči da budem kompletno ljudsko biće u pravom i punom značenju. Neko ko se ne pretvara u bilo čemu. Jer, to je upravo ono što moje dete i hoće od mene. Ne nekoga ko laže, ko nešto pretenduje, ko izigrava perfektnog roditelja. Osećam se tako slobodno sa Vensanom, s njim sam tačno onakva kakva zaista jesam, a verujem da on to poštuje, da on to razume, mi imamo potpuno iskrenu razmenu. Kada bi se svi ljudi tako ponašali jedni prema drugima, mislim da bi ovaj svet bio mnogo bolje mesto za život. Vensan je vrlo vezan i za mene i za Andžeja i stalno traži da smo zajedno, a on onda uskoči u sredinu i pokupi našu pažnju.
      
       SREĆA: Jeste, u pravu ste, zaista sam rekla da ne idem kod psihijatra, šta će mi, dajem intervjue koji ništa ne koštaju a uz njih dobijam još i lepe fotografije. Kao što znate, dati intervju znači pričati i pričati a pričanje vas tera da razmišljate, da o sebi mogućno u tom trenutku nešto novo otkrijete. Intervju je uvek razmena a ja zaista pokušavam da tada budem što iskrenija i određenija.
       Da li sam srećna? Imate li neko lakše pitanje? Iskreno, kad već kažem da jesam iskrena u intervjuima i inače, mislim da jesam srećna. Ali, znate kako? Ja sam srećna žena i srećna glumica koja se nalazi u neprestanim krizama...
      
       VERNOST: Andžej mi je savetovao da pročitam roman Madam Lafajet "Princeza de Klev", on uvek brine o tome šta ja čitam... Toliko je obrazovaniji i iskusniji od mene. Pitala sam se kako bi danas izgledala ta priča, dvesta pedeset godina pošto je napisana. Pomislila sam da bih volela takav jedan film da režiram. Jeste pitanje koliko moderna devojka, devojka sada već i dvadeset prvog veka, može da obeća vernost i svoju reč održi. Sve ovo što govorim događalo se pre, otprilike, tri godine. U međuvremenu sam se više vezala za ideju da igram tu ulogu a onda nagovorila Andžeja da napiše scenario i režira film što, u stvari, i jeste najprirodnije. Oboje smo se veoma vezali za taj projekt, ja mislim iz istog uverenja: u savremenom svetu, koji je postao užasno okrutan, ideja o vernosti je nešto gotovo nemoguće, nešto što ne postoji. Mene lično je to veoma privuklo zato što verujem u ideale. Bez njih smo ništa, nikuda ne idemo, ništa nam nije sveto. Naš film pokazuje vrednost ne samo vernosti kao izgubljene kategorije već i vrednost date reči. Ne povrediti drugoga, to jeste fundamentalna stvar.
      
       JASMINA LEKIĆ